Odlazak Montija, povratak Berluskonija

Za „Vreme“ iz Rima

Sve se odigralo za 48 sati. U petak prošle nedelje, Silvio Berluskoni je objavio da je spreman da se opet kandiduje za premijera. U međuvremenu, njegova stranka Narod slobode (PdL) u parlamentu je uskratila podršku Mariju Montiji prilikom glasanja o nepoverenju njegovoj vladi. Sledećeg dana, u subotu, premijer je odlučio da se lično „popne na brdo Kvirinal“, kako kažu italijanski politički novinari, tj. da se sastane sa predsednikom države Đorđom Napolitanom. Monti mu je saopštio svoju odluku da podnese „neopozivu“ ostavku, odmah nakon što parlament usvoji budžet za narednu godinu. To bi trebalo da se desi pre božićnih praznika. Nakon toga, Monti se definitivno povlači sa funkcije premijera Italije. Ili ne?

Još nije poznato šta će bivši evropski komesar da radi nakon izbora, koji će verovatno biti zakazani za drugu polovinu februara. Postoje bar dve pretpostavke o njegovoj političkoj sudbini: mogao bi da vodi sledeću vladu uz podršku Demokratske partije (koja će najverovatnije pobediti na predstojećim izborima) i centrističkih sila koje se okupljaju oko Demohrišćanske stranke (trenutno četvrte stranke u Parlamentu) i još nekih ličnosti visokog profila poput Luke Kordera di Montecemola, direktora Ferarija, koji je pre samo nekoliko nedelja odlučio da učestvuje u političkoj trci sa pokretom koji otvoreno podržava Montija, a koji bi trebalo da se zove Italia Futura.

Druga mogućnost je da Mario Monti zameni Napolitana na najvišem brdu italijanske politike. Napolitanov sedmogodišnji mandat, doduše, ističe u maju 2013, ali bi predsednik mogao da odluči da napusti dužnost dva meseca ranije i da utre put izboru Montija. O tome bi odlučivao parlament: prema italijanskom ustavu se predsednik – koji ima neku vrstu posredničke uloge i trebalo bi da bude iznad dnevne politike – bira dvotrećinskom većinom u parlamentu. Što nas opet vraća na parlamentarne izbore i ko sa kakvim programom kreće u kampanju. Vraća nas na nestabilan, ako ne i šizofren politički kurs Silvija Berluskonija.

ALFA MUŽJAK: Pre manje od tri nedelje njegova stranka se spremala da održi stranačke izbore. Anđelino Alfano, vođa Berluskonijevog PdL-a bio je veoma jasan: glasači PdL-a će imati šansu da izaberu svog vođu. Isplivala su neka imena, među njima Đorđa Miloni, bivša ministarka za omladinsku politiku u Berluskonijevoj vladi i zvezda u usponu nove generacije (nije još prešla četrdesetu) desničarskih lidera. A onda, nedelju dana kasnije, Berluskoni je podigao obrvu i Alfano je pristao da ne bude stranačkih izbora, već da se održi veliki nacionalni kongres 16. decembra. Berluskoni tada iznenada ponovo menja mišljenje ne konsultujući se ni sa kim: neće biti nikakvog kongresa, nikakve rasprave o stranačkom rukovodstvu, on će ponovo – po šesti put – biti alfa mužjak. „Pokušali smo da nađemo nekog drugog“, izjavio je Berluskoni, „ali nismo pronašli nikog odgovarajućeg. Tako da ja moram ponovo da se kandidujem.“

Istina je, pak, da je tokom čitave svoje političke karijere Berluskoni pažljivo izbegavao da se postara za svog potencijalnog naslednika. On je uvek morao da bude jedini. Bez ikakve alternative. Bez diskusije.

SVINJARIJA: Odluka da ne pruži podršku Montijevoj vladi ostavlja mnoga otvorena pitanja. Najvažnije pitanje je verovatno izborni zakon. Postojeći izborni zakon u Italiji je poznat kao Porcellum, tj. „svinjarija“. Izglasala ga je Berluskonijeva desno-konzervativna koalicija pred izbore 2006. da bi sprečila očekivanu pobedu Levog saveza Romana Prodija. Zakon, za koga kritičari kažu da izigrava volju birača, predviđa da izborna koalicija sa relativnom većinom, pa makar osvojila samo 20 procenata glasova, automatski dobija 54 procenta parlamentarnih mandata, kao neku vrstu „većinske premije“. Takođe, birači partijske liste moraju da prihvate kao celinu, nema elemenata izbora pojedinaca. Izborne liste sastavljaju vrhovi partija na centralistički način. Tako na listama mogu da se nađu i ekstremisti, ili pak zgodne mlade žene koje su nekim posebnim uslugama zadužile Berluskonija.

Ova „svinjarija od zakona“ trebalo je da bude izmenjena u Parlamentu prošle godine, ali poslanici i senatori nisu uspeli da postignu bilo kakav dogovor. Dakle, Italijani će opet glasati samo za celovite partijske liste uz mehanizam raspodele parlamentarnih mandata koji duboko preziru. To je još jedan poklon Berluskonijeve politike koji bi glasači trebalo da zapamte. Ali da li će?

USILJENI OPTIMIZAM: Berluskoni je izjavio: „Kada se ja kandidujem, to radim da bih pobedio.“ I pored njegove odvažnosti ispitivanja javnog mnjenja daju duboko podeljenom PdL-u manje od 15 odsto glasova, mada je skoro 40 odsto Italijana još neopredeljeno. Ovo znači da bi mogli da zauzmu treće mesto u izbornoj trci, posle Demokratske partije (preko 30 odsto) i Pokreta Pet zvezda na čijem je čelu Bepe Grilo, komičar koji je postao političar (20 odsto).

Nova partija centra koja se formira oko šefa Ferarija, ako bude bilo dovoljno vremena da izraste u nešto organizovaniji savez, još jedan je znak pitanja. Mogla bi takođe da dobije blagoslov Vatikana i Katoličke crkve, koji se plaše eventualne levičarske vlade zbog prava gej parova, oporezivanja ogromnog broja nekretnina u vlasništvu crkve, itd.

Nisu čak ni svi Berluskonijevi ljudi srećni zbog njegovog povratka. Bivši ministar inostranih poslova Franko Fratini, na primer, taj potez je otvoreno kritikovao i on je jedan od mogućih preletača u novu partiju centra koja se pravi. Njemu se pridružilo još deset poslanika PdL-a.

Pored potrebe da se pobrine za svoje lično bogatstvo i svoje nevolje, jedan od razloga za Berluskonijev povratak mogli bi biti slabi rezultati PdL-a proteklih meseci. Stranka je očigledno na ivici propasti, sa unutrašnjim svađama i bez jasnog cilja nakon što su sudije primorale guvernere oblasti Lacio (Rim) i Lombardija (Milan) da podnesu ostavke zbog optužbi za korupciju i zloupotrebe javnog novca. Glasači u Rimu izaći će na izbore do početka februara, ali će se verovatno svi izbori održati istog dana što bi moglo poboljšati šanse levičara da osvoje ne samo saveznu već i lokalnu vlast u Lombardiji i Laciju, dve najvažnije regije.

SAM PROTIV SVIH: Zvanično, Berluskoni je odlučio da uskrati podršku Montijevoj vladi zbog uticaja Montijevih mera štednje na društvo. PdL je podržavao Montija godinu dana i čak je tvrdila da su neki segmenti njegove politike u skladu sa onim što je Berluskonijeva vlada radila pre nego što je pala usled pritisaka međunarodnih tržišta i institucija EU. Nije slučajno da je na Montijevu ostavku među prvima reagovao Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije: „Predstojeći izbori neće ugroziti fiskalnu disciplinu koju je Italija do sada sprovodila.“ Nije čak neophodno postaviti pitanje kakvo će stanovište zauzeti međunarodna štampa i evropski partneri.

Verovatno najvažniji argument Berluskonijevih protivnika je da je on odgovoran što je pre samo godinu dana Italija došla na rub bankrota i postala problem za čitavu evrozonu. Žrtvovanje i stezanje kaiša bili su potrebni da se Italija izbori sa nastalom situacijom, a to plaća sve zabrinutija i siromašnija srednja klasa, sektor društva koji je uglavnom podržavao Berluskonija na prethodnim izborima. Svi ovi napori će biti uzaludni ako se „on“ vrati na vlast.

Na drugom kraju političkog pejzaža Demokratska partija je spremna i voljna da pokaže svoju snagu. Usijani stranački izbori na kojima je pobedio Pjerluiđi Bersani povećala je kredibilitet i samopouzdanje stranke. Bersani će se kandidovati za premijera i, kako stvari trenutno stoje, ima najviše šansi da pobedi. Ako pobedi, moraće da predvodi vladu centra i levice, koja će možda biti primorana da sprovodi neoliberalnu politiku takozvane Montijeve agende, iako će imati prostora da je malo dotera u duhu socijaldemokratije. Ukoliko posle izbora ne bude bio moguć dogovor oko premijera, u rezervi i dalje stoji „tehničar“ Monti.

Izvori bliski Berluskoniju tvrde da je „on“ iznenađen Montijevom odlukom da podnese ostavku. Berluskoni bi više voleo da odugovlači krizu, da se Monti peče na roštilju izborne kampanje u kojoj bi Berlsukoni Demokratsku stranku i ostale stranke koje podržavaju Montija pretvorio u metu za građane besne zbog ekonomske situacije. Takođe bi još nekoliko nedelja bilo potrebno da se pregrupiše njegova stranka i da se isplanira teška izborna kampanja koja se lako može pretvoriti u takmičenje Monti protiv Berluskonija. Montijeva odluka da ubrza krizu, skratiće izbornu kampanju i verovatno uhvatiti Berluskonijeve trupe nespremne. Pre nego što se u partiji i među glasačima bude osetio efekat njegovog liderstva. Pre nego što Berluskoni nađe način da svoj povratak pretvori u, za sada, neverovatno političko uskrsnuće.