fotografije: milovan milenković
"Nisam odrastao kao ostala deca; odrastao sam na filmu. Za razliku od ostalih, nisam, recimo, imao đačke ekskurzije, nisam prolazio kroz one faze odrastanja i školovanja kroz koje su prolazili moji vršnjaci. Naprosto, nisam iživeo radost igranja sa decom; uvek sam nekud žurio; kao da sam hteo da budem na dva mesta istovremeno. A to za dete ume da bude veoma naporno. Verujem da je moj način odrastanja bio brži, direktniji, suroviji... I tu postoji mnogo praznina"
Osim podataka o tome da je prije pedeset dvije godine rođen u Lici i podužeg spiska filmova u kojima je glumio, o Slavku Štimcu, ma koliko se trudili, u novinskim arhivima nećete uspjeti da nađete bogzna šta. Prvo, zato što nerado daje intervjue, a drugo, zbog toga što je, kaže, najsličniji karakterima koje je tumačio: zatvoren, senzibilan, povučen…
Tokom nešto više od četiri decenije duge karijere, Slavko Štimac je sarađivao sa najznačajnijim jugoslovenskim rediteljima i snimio gotovo pedeset filmova. Trenutno ne snima; pauzira i priprema buduće uloge o kojima još uvijek ne može javno da govori.
„Znate kako je: sve dok ne krene snimanje, čovek ne sme ništa da kaže… Poslednje što sam radio bio je film Bobana Skerlića Top je bio vreo„, kaže Slavko Štimac.
„VREME„: Prijaju li vam pauze u radu?
SLAVKO ŠTIMAC: Ne prijaju. Volim da radim. Ne samo zbog činjenice da od toga živim, nego i zato što je veoma važno da čovek ostane u kondiciji. Naravno, bilo bi idealno kada bi glumci dobijali po nekoliko tekstova i uloge birali u skladu sa sopstvenim afinitetima i temperamentom; na taj način, mogućnost greške bi bila svedena na minimum. Nažalost, ovde ne važi taj princip; to je za neka ozbiljnija tržišta, veće zemlje.
Ako biste uloge birali isključivo po sopstvenim afinitetima i temperamentu, kakve biste likove odabrali?
Iako nisam siguran da je to baš ono što sam želeo, u karijeri sam često dobijao uloge dobrih, pozitivnih, senzibilnih i pomalo introvertnih tipova. Kada bih se potrudio da im pronađem zajedničku crtu, zajedničku nit, mislim da bi najkraće i najpreciznije bilo reći da sam na filmu najčešće bio – dobar dečko.
Zašto, šta mislite?
Izgleda da su me reditelji doživljavali na taj način. Naravno, nisam se mnogo bunio, iako danas imam želju da se okušam u tumačenju i nekih drugačijih karaktera… Uglavnom, tokom karijere sam često igrao takozvane pasivne glavne uloge u kojima lik – iako istovremeno vuče i jake i aktivne epizode – većinom trpi radnju. A to baš i nije lako. Jer, teško je kada glumac „visi“, kada nema pravog aktivnog zadatka; onda se valja usmeriti na takozvani unutrašnji momenat, u čemu glumcu, poput mikroskopa, pomaže filmska kamera.
Na koji način?
Evo, reći ću vam: kao glumac, uvek sam se trudio da se pre svega dovedem u emocionalno stanje u kom se, pretpostavljam, nalazi moj junak; znao sam da će publika taj trud prepoznati samo ako ga prethodno prepozna glavni i saveznik i neprijatelj svakog glumca – filmska kamera. U tom smislu, trudio sam se da izgradim sopstvene mehanizme…
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 17. januara 2013. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti.)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
