Amendment II.
Right to keep and bear arms.
A well regulated Militia, being necessary to the security of a free State, the right of the people to keep and bear Arms, shall not be infringed.
(Drugi Amandman.
Pravo na držanje i nošenje oružja.
Dobro uređena milicija, neophodna za sigurnost slobodne države, pravo naroda da drži i nosi oružje, ne može se ograničiti.)
Ovaj, Drugi, amandman na originalni Ustav SAD iz septembra 1787. stupio je na snagu 15. decembra 1791. kao jedan od dvanaest amandmana kasnije nazvanih The Bill of Rights (Zakon o pravima). Tu su bili i čuveni Prvi, Četvrti i Peti amandman: sloboda govora, zaštita od nezakonitog pretresa i plenidbe, garancija poštenog suđenja pred porotom i zaštita od samooptuživanja itd.
Bilo bi nepromišljeno danas kriviti Drugi amandman, ovakav kakav je, za masakre kakve smo videli u Njutaunu nedavno, u školi Kolombajn ranije i u nizu sličnih slučajeva. Te su tragedije zaista strašne, nepotrebne i besmislene – ali su deo američke (u poslednje vreme i evropske) stvarnosti. Zanimljivo je da je prva i najvažnija provizija Drugog amandmana – „dobro uređena milicija“ – u međuvremenu zanemarena: danas se pod „dobro uređenom milicijom“ podrazumeva Nacionalna garda, dakle rezervne formacije sva četiri vida oružanih snaga SAD.
To nije ono što su Oci Osnivači SAD imali u vidu, kažu tumači Ustava. U svojom slobodarskom oduševljenju s kraja XVIII veka oni su kao „dobro uređenu miliciju“ videli naoružani narod kao garanciju slobode – kao i mnogi drugi posle njih u Evropi i drugde. Sloboda držanja i nošenja oružja smatrana je osnovnim pravom slobodnog građanina – u suprotnosti sa feudalnim i tiranskim režimima – i garancijom demokratije. „Naoružani narod“ kao koncept odbrane, uostalom, trajao je i kod nas u SFRJ, kakav-takav. U Francuskoj je Nacionalna garda preživela dosta dugo, kao i naše „narodne vojske“ u XIX veku, da bi taj naoružani narod bio konačno razoružan, jer je stalno pravio probleme i bunio se. Neko bi cinično dodao da je zato i bio naoružan. A mi smo naše naoružane narode i narodnosti videli na delu, hvala lepo, od 1990. do 1999.
AMERIČKI IDENTITET: Nego, vratimo se Amerikancima. Tradicija i kultura razvijene tokom prvih indijanskih ratova XVII i XVIII veka, pa tokom revolucije 1776, pa tokom sledećih indijanskih ratova i prodora na zapad – uz izvanredne inženjerske i metalurške talente u dizajnu i proizvodnji vatrenog oružja – učinile su to oružje sastavnim delom američkog identiteta. Ono je to i dan-danas i to je neizbežna činjenica života. Tek 1938. Kongres – na jedvite jade – usudiće se na prva ograničenja prava iz Drugog amandmana: tada je, zbog mafijaških ratova u gradovima pre svega, zabranio automate i prigušivače saveznim zakonom. Ima među stručnjacima mišljenja da je prigušivač zabranjen više zbog krivolova, nego zbog mafije. Naime, za vreme Velike krize (1929–1935) mnoge su farmerske i druge seoske porodice na sto donosile meso divljači iz krivolova. Tu je Maksimov prigušivač za (najčešće) malokalibarsku pušku .22 LR bio neophodan, a kupovao se ili poštom naručivao u slobodnoj prodaji.
Posle Drugog svetskog rata SAD bile su preplavljene vojnim viškovima streljačkog naoružanja: kako američkog tako i ostalog porekla, jer su se privatni trgovci poput čuvenog Sema Kamingsa (Interarms) smesta setili da za nikakve pare pokupuju ratni plen i da ga posle preprodaju po SAD (ni danas nije bolje: sovjetski viškovi oružja i municije dostupni su na veliko).
Veliki gradovi u SAD počinju krajem šezdesetih sa ograničavanjima: prvo je zabranjeno skriveno nošenje ručnog vatrenog oružja; zatim i posedovanje (Vašington DC i Njujork, kasnije i Los Anđeles i drugi). Ono što mi zovemo „duge cevi“, međutim, ostalo je u slobodnoj prodaji do danas. Nedavnih godina uvedena su razna ograničenja sa sumnjivim rezultatima: magazini za moderne poluautomatske pištolje ograničeni su na deset metaka, na primer; počeo je progon majstora-puškara (a njih je tušta i tma) koji su prodavali delove kojima se civilne verzije vojnih pušaka pretvaraju u automatske iz poluautomatskih (M-16, M-14, AK-47 itd). Nedavno je ukinuto ograničenje za pištoljske magazine jer je bilo besmisleno: svako dete moglo je da ih modifikuje, a i NRA (National Rifle Association, glavna lobistička grupa ljubitelja oružja) gunđala je, a ona ima svoje ljude gde treba. Početkom pedesetih godina prošlog veka bilo je pokušaja administracije da uvede ograničenja, jer da ima suviše nesrećnih slučajeva sa oružjem. NRA je smesta organizovala široku kampanju obuke u sigurnom rukovanju i broj nesrećnih slučajeva drastično je bio smanjen.
ŠTA OBAMA MOŽE DA URADI: Situacija koja je predsednika Obamu dočekala pred drugi mandat, dakle, nije bila svetla: SAD su zagađene stotinama miliona komada vatrenog oružja u rukama građanstva. Tu treba imati u vidu inače slabo poznate tehničke detalje. Moderno vatreno oružje, dakle ono proizvedeno, da kažemo otprilike, od 1900. godine nadalje, trajaće večno ako se dobro održava i razumno koristi. Čak i ono starije: imao sam prilike da ispitam puške proizvedene krajem XIX veka – u ispravnom stanju. Uzgred, i u Evropi je stanje slično, pogotovo u balkanskim zemljama: posle svetskih i lokalnih ratova (sve do 1999) ogromne količine uglavnom kvalitetnog oružja ostale su iza poraženih velikih armija u rukama civila. Uglavnom strogi propisi za nabavku i registraciju nisu mnogo pomogli, jer se odnose na nabavku novog oružja. Tu je Velika Britanija tradicionalni izuzetak, ali sve manje, nažalost, jer i tamo crno tržište radi.
Šta sada Barak Obama i njegova administracija mogu da učine? Mogu relativno bezbolno da zakonom ograniče prodaju i držanje (teško) određenih vrsta vatrenog oružja, što im je i ideja. Nije, međutim, vrsta oružja problem: kad analiziramo masakre, ispada da vrsta oružja nije faktor. Uostalom zar onaj nesrećnik nije ovde, u Srbiji, pobio devet li beše ljudi iz obične sačmare dvocevke pre neku godinu? Onaj Brejvik je takođe koristio sačmaru i pištolj da pobije skoro 70 ljudi. Poluautomatska puška, doduše, olakšava stvar i magazini se brže menjaju; ali – ako nema to, koristiće ono što ima.
Druga opcija američke administracije bila bi program otkupa oružja od građanstva. Oni su te programe imali (neki su još na snazi), ali – kao i u drugim zemljama – sa ograničenim uspehom. Tu se treba izboriti sa kulturom, tradicijom i nepoverenjem građana – kao i u drugim zemljama. Poseban, ako ne i ključni, problem je taj što akcije otkupa oružja odmah izazivaju povećanje cena na crnom tržištu; to je iskustvo i Srbije i Hrvatske iz nedavnih godina. U naše dve zemlje amnestije (donesi i nećemo te goniti) su imale bolje rezultate, ali kako da SAD proglase amnestiju kad držanje oružja nije kažnjivo? Obavezna registracija i režim dozvola za držanje i za nošenje oružja (odvojeno, kao kod nas) u SAD su – nažalost – nezamislive zakonske mere, mada se primenjuju u nekim većim gradovima i manjim državama. Bilo bi to političko samoubistvo; manje zbog protivljenja lobija NRA, proizvođača i trgovaca; više – nažalost – zbog Drugog amandmana, jer Amerikanci s mrštenjem gledaju na svaki pokušaj da ih se liši onoga što smatraju znakom svoje slobode kao građana.
Ostaje jedan put koji nije isproban u SAD: polagano gušenje slobodnog prometa municije. Vatreno oružje bez metaka tek je komad čelika, a municija se troši. U proizvodnji municije postoji kritična tačka, a to je inicijalna kapisla; sve ostalo lako je napraviti. Većina zemalja koje proizvode municiju mogu da naprave zrno (projektil), nešto manji broj može da izvlači čaure; još manji broj da napravi kvalitetan barut; samo malo njih ume da proizvede inicijalnu kapslu (kao što je naša industrija municije iz gorkog iskustva naučila kad su Bošnjaci zaposeli jedinu fabriku kapsli u SFRJ, u Goraždu). Amerikanci vole da pune svoju municiju sami; i to je deo tradicije. Ako država stavi svoje kopito na fabrike municije i uskrati kapsle trgovcima, te stotine miliona cevi u rukama građanstva ostaće puka gvožđurija. Zalihe se troše; crno tržište krašće iz vojnih skladišta kao i do sada; ilegalno će se uvoziti municija; ali konačni ishod na duži rok mogao bi biti pozitivan.
Još samo da se neka administracija usudi na tako nešto, jer velikim korporacijama hemijske i vojne industrije nije se zamerati.
