Patnja i smeh

Ne mogu sebi da oprostim što „dok se još moglo“ nisam video Jemen, krševitu zemlju koja je svetu podarila neke od najveštijih zidara i najbeskompromisnijih ratnika. Tata Muhamed je zahvaljujući prvom zanatu postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu, a Osama, njegov vižljasti sin, ušao je u istoriju zahvaljujući drugoj jemenskoj veštini. Stari Šibam, „Menhetn u pustinji“, koji je ostao u mojim snovima, leži na samo tridesetak kilometara od postojbine Bin Ladenovih. Jemenom danas vladaju plemenske vođe, podeljene snage bezbednosti i Al kaida.

Odlučnost da ovakvu grešku ne ponovim navela me je da se nađem u dupke punom avionu koji je 28. decembra uveče sleteo u Uagadugu, prestonicu Burkine Faso. Ne znam da li sam stigao u poslednjem trenutku, ali severni, najlepši deo zemlje, koja je veća od Velike Britanije, već mesecima nije bezbedan. Situacija u tom slabo naseljenom području po mnogo čemu podseća na haos u Jemenu, u koji se odavno ne može ni u prašnjavim bekpekerskim čizmama, ni u skupim turama sa brbljivim vodičima.

Nijedan od mogućih ishoda rata u susednom Maliju ne obećava da će se okolnosti u nekadašnjoj Gornjoj Volti promeniti nabolje. Čak i ako budu ostvareni svi ciljevi francuske intervencije i podeljeni Mali ponovo postane „ceo“, demokratski i stabilan, poraženi islamisti i preplašeni Tuarezi, kojima je svetla put odavno postala zla sudbina, verovatno će nastaviti da uz pomoć kalašnjikova tragaju za ličnom sigurnošću ili izvorima prihoda u Burkini Faso, južno od dugačke saharske granice koju je nemoguće čuvati.

Prijatelji su me često pitali zašto mi se toliko žuri u Burkinu: „Šta ima tamo?“, u gladnjikavoj zemlji koju su morali da gugluju čak i mnogi od onih, koji odlično stoje i sa Afrikom i sa skrivenim dražima „trećeg sveta“. Neki su čuli za kapetana Tomasa Sankaru, „afričkog Čea“ i jednog od najslađih i najdoslednijih levičara u novijoj istoriji, a bilo je i onih koji su Uagadugu zapamtili kao – ako izuzmemo Buđumburu, prestonicu Burundija – glavni grad koji ima najsmešnije ime.

Dobro je kada u Uagadugu stignete u petak uveče. Afrika živi danju – mnogo se radi, a struja, ako je uopšte ima, previše je skupa. Sem vikendom, noći su u najsiromašnijoj Africi prilično mrtve. Odseo sam u jeftinom hotelu i nije bilo lako naći taksi za vožnju do „Sport bara“, gde bend Les Elites du Faso vikendom svira zapadnoafričke klasike. Stotine kineskih i indijskih motocikala, glavnih statusnih simbola malobrojne srednje klase, bilo je parkirano ispred ulaza. Parovi su veselo plesali i samo u pauzama između pesama na brzinu bi popili nekoliko gutljaja „brakine“, bljutavog lokalnog piva.

MARKS, ČE I SANKARA: Kako i dolikuje nekome ko dolazi iz regiona u kome je politika odavno postala sudbina, prvo jutro sam posvetio hodočašću Tomasu Sankari. Visoka betonska ograda i metalna kapija, koju je čuvar otvorio u zamenu za četiri hiljade zapadnoafričkih franaka (šest evra, ništa u postkolonijalnoj Africi nije jeftino), skrivaju razvučeno, peskovito groblje na kome je neugledni grob velikog vizionara. Njegova misao, lik i delo danas mogu da posluže kao prilično pouzdan idejni Roršahov test pomoću koga je moguće otkriti pravog levičara i doslednog alterglobalistu, retke „sorte“ na planeti zaljubljenoj u tržište i neoliberalizam.

„Gde je imperijalizam? Pogledajte u tanjire dok jedete. Ta uvezena zrna pirinča, kukuruza i prosa, to je imperijalizam“, govorio je Sankara, muzikalni vođa mirne i miroljubive zemlje koja je postala jedan od najvećih gubitnika u globalizaciji. Marksistički revolucionar koji je svirao gitaru u bendu Tout–à–Coup Jazzi odbijao da prima stranu pomoć – „ko te hrani taj te kontroliše“ i vraća dugove MMF-u i Svetskoj banci – smatrao je da eksploatisani ništa ne duguju bogatim eksploatatorima.

Nažalost, ni ovaj harizmatični neprijatelj kapitalizma nije živeo dugo. Kapetan Sankara je, zajedno sa dvanaest najbližih saradnika, streljan po naređenju najboljeg prijatelja i dugogodišnjeg saborca. Mnogo veštiji, tada takođe kapetan, Bles Kompaore je kasnije zaboravio na Marksa i Čea i zavoleo kapitalizam i MMF – na vlasti je i danas, 26 godina posle ubistva skromnog i voljenog prethodnika.

Imperijalizam koji pominje Sankara oterao je mnoge seljake u prenaseljene gradove. Tajlandski pirinač je mnogo jeftiniji od prosa, žitarice od koje je milionima ljudi zavisila egzistencija. Danas je proso teško prodati na pretrpanim gradskim pijacama – jede se uglavnom po selima, gde milioni ljudi životare od onoga što su posejali i gde globalizacije nema čak ni u tanjirima. Na njihovu žalost, neokolonijalni pirinač je postao glavni sastojak „riz sosa“, često bljutavog, ponekad ukusnog obroka siromašne urbane populacije. Tačnije, onog njenog dela koji nekako nađe 300 franaka (manje od pola evra), koliko obično košta obilna „vegetarijanska“ porcija. Za komadić sušene ribe ili prženog mesa treba izdvojiti još toliko. Trudio sam se da ga ne jedem često čak ni u popularnim mestima gde je bio najukusniji – nikada ne brišu tanjire posle pranja vodom u kojoj ima ameba, najvećeg neprijatelja svakog ljubitelja crne Afrike.

LJUBAV PREMA ASADU I POREZ NA NEIZVESNOST: Burkinu, naravno, nisu zaobišli ni oni aspekti globalizacije koje nećete naći u radničkim porcijama. Potomci Feničana, libanski i sirijski maroniti i pravoslavci kontrolišu trgovinu, Kanađani rudnike, a hoteli su uglavnom u rukama Francuza. „Marina market“ ima bolji izbor delikatesa i vina od svih beogradskih hipermarketa zajedno, a njegove sirijske poslovođe obožavaju mlađeg Asada i zbunjuje ih američka podrška „teroristima“.

Nostalgični Vael, kome sam ličio na levantinskog Arapina, pokazao mi je fotografije sa mitinga u dalekom, mediteranskom Tartusu na kome su njegovi nekadašnji hrišćanski i alavitski sugrađani nedavno „pokazali celom svetu“ da su uz Bašara el Asada. Ostaću večni dužnik ovim vernim sledbenicima alavitskog oftalmologa koji je postao sekularni diktator – mutabal, humus, švarma i tavuk često su me spasili od još jedne porcije bezukosnog i potencijalno ameboidnog „riz sosa“. Sem Etiopije, Afrika se ne može pohvaliti ukusnom kuhinjom.

Par stotina metara od sirijske „Marine“, u aveniji Kvame Nkrumaha, nalazi se „Kapućino“, pekara koja radi non-stop i pravi kiš koji je ukusniji od onoga kod „Ace“, poznatog beogradskog pekara. Nažalost, kroasani su skuplji čak i od „Acinih“. U sve cene u Uagaduguu, kao i u svakom drugom podsaharskom gradu, uračunat je „porez“ na neizvesnost, činjenica da se u predvidljivo neredovnim intervalima, obično jako solidarno, tolerantno i trpeljivo stanovništvo, ili neka od slabo plaćenih vojnih jedinica, baci na rafove i pultove i obavi kratkotrajnu, ali temeljnu pljačkašku redistribuciju. Par dana kasnije, po pravilu, sve se vrati na staro – mada zapadni mediji uglavnom izveštavaju o onim delovima Afrike gde se pljačka i užasi nastave.

Najteže od svega mi je bilo da shvatim, gledajući ih koliko loše i teško žive, zašto to rade tako retko – zašto mnogo češće i mnogo više tamo čovek nije čoveku vuk. I ranije sam boravio u nekim od najbeznadežnijih i najzapostavljenijih ćoškova Afrike, gde je prisustvo organa vlasti koji ljude, kako objašnjava Tomas Hobs, treba da „drže u strahu“ teško nazreti čak i kada ne vlada formalno bezvlašće. Možda će ovo zvučati jako glupo, ali ni danas, posle brojnih putovanja, ne razumem zašto mi se nikada nije desilo ništa loše, zašto me nisu opljačkali ili pokrali.

Ne verujem da sam samo imao sreće. Uveren sam i da ljudi koji tamo žive ne stvaraju samo tu, bar za mene, zbunjujuće nehobsijansku realnost. Ali nekako mi se čini da baš ona odlično ilustruje važan deo one magije i lepote koju je teško opisati ljudima koji ne shvataju zašto neko, koga mnogo ne zanimalju lavovi, planinske gorile i slonovi, uopšte ide u podsaharsku Afriku, neprijatno siromašan deo sveta u kome nema ni velelepnih katedrala ni kitnjastih trijumfalnih kapija, i gde su svi genijalni umetnici i veliki majstori ostali bezimeni.

ZEMLJA PONOSNIH LJUDI: Burkina Faso je srce te divne Afrike koja, za razliku od brojnih veštačkih rajeva – bili oni urbani (Singapur i Dubai), tropski (Bali, na primer) ili planinski (Davos ili samoproglašeni kineski Šangri-la) – nudi zadovoljstva koja stvarno ne očekujemo i neka od onih slatkih osećanja i radovanja koja smo nekako uspeli da zaboravimo. Teško je sve te slike, mirise i emocije smestiti u naše udobne, mada često narcisoidne, provincijalne ili otuđene, evropske predstave. One ponekad čine i da iskreni odgovori zvuče jako patetično i zato mi je trebao dugačak uvod da bih se vratio na jedno sasvim jednostvano i logično pitanje: Šta ima tamo?

Glavna znamenitost Burkine Faso su ljudi. Rišard Kapušćinski, mudri Poljak koji je Afriku razumeo bolje od svih drugih talentovanih putopisaca i svedoka istorije, piše da su za njega „najveće otkriće bili… lokalci. Način kako se uklapaju u pejzaž, u ta svetla, te mirise… Sa svojom snagom, gracioznošću i istrajnošću, oni se kreću prirodno, slobodno, tempom koji određuju klima i tradicija, pomalo tromo, bez žurbe, znajući da čovek ionako za života ne može sve da postigne, a štaviše, čak i da može, šta bi ostalo drugima?“

Burkina Faso znači „zemlja ponosnih ljudi“. Sankara, pripadnik manjinskog Fulani naroda, promenio je kolonijalno ime Gornja Volta. Otac mu je bio francuski vojnik u Drugom svetskom ratu i zarobljenik u nacističkom logoru – Afrikanci su nakratko „postajali“ Francuzi samo kada je trebalo da ginu u krvavim evropskim ratovima. Sankara je stremio potpunoj dekolonizaciji i novi identitet je oblikovao koristeći reči iz tri glavna jezika koja se govore u državi sa čak 63 naroda – od kojih većina ima i svoj živi jezik. „Burkina“ je reč na jeziku Mosija, najbrojnije zajednice, koja je često prevođena i kao „časni“ ili „uspravni“, a „faso“ je đula reč za „otadžbinu“ i „zemlju“. Svoj fulfide jezik Sankara, pripadnik verovatno najlepšeg naroda u zemlji ljudi koji nisu samo ponosni već i veoma zgodni, ostavio je za imenicu „Burkinabe“. Naime, nastavak „be“ Fulani dodaju kada govore o deci – stanovnici Burkine zato nisu postali samo „deca Burkine“, već, makar simbolički, i „deca časti“.

Južno od Sahare nije lako ostati uspravan i častan. Harizmatični Fela Kuti, moćni hroničar zapadnoafričkog jeda i jada, u jednom od svojih najvećih hitova poručuje „patite za svet, uživajte za nebo“. Hipnotična pesma u kojoj opisuje „ono što se Afrikancima dešava svaki dan“ zove se „Patiti i smejati se“. Brzo sam naučio o čemu govori genijalni muzičar koji je samo žene voleo više od slobode. Naime, Burkina nije bila prva podsaharska zemlja u kojoj mi nasmejana deca naduvenih stomaka nisu tražila „poklon“, olovku ili bombonu, već praznu flašu vode. Neretko su strpljivo čekali da sve popijem i dam im komad plastike koji će im nešto u životu makar malo olakšati.

OTVORITE GRANICE: U zemljama zapadno od Feline nesrećne Nigerije, rege je nedavno postao glavno oružje otpora i izraz vere u mogućnost promene. Buntovni „Fela“ frankofonske Afrike je Tiken Dža Fakoli, topli, veliki čovek čiji dredovi skrivaju spuštene oči i prodoran, na trenutke skoro demonski pogled. Izbeglica iz Obale Slonovače, Tiken Dža već godinama živi u Maliju i svojom muzikom začarao je nezaposlenu omladinu u celom regionu. Ovom neumornom buntovniku je nedavno zabranjeno da uđe u Senegal, a da nije pobegao iz zakrvljene otadžbine, bio bi ubijen.

Slušao sam ga pre par godina na velikom koncertu koji je na prepunom stadionu u Bamakou održan povodom 1. decembra, svetskog dana side. Nastupala je prva liga regiona koji „ima talenat“, ali Tiken Dža je bio zvezda večeri na koncertu na kome su prethodno pevali velikani kao što su Rokia Traore i Salif Keita. Kada se konačno u šarenom kombiju dovezao do bine, policija je odustala od obezbeđivanja tribina i hiljade radosnih ljudi mogle su da siđu na teren i približe se glasnogovorniku njihovih snova.

Bio sam jedan od samo četiri belca na koncertu i desetak ljudi me je ljutito pogledalo kada su krenuli prvi stihovi pesme „Otvorite granice“. Kasnije sam uhvatio još nekoliko neprijatnih pogleda kada je Tiken Dža pomenuo „aroganciju kolonijalista“ i Evropu. Verovao sam da se moćni stihovi ne odnose na mene i da, kao Balkanac, ne zaslužujem afrički prekor.

Ali, gledano iz podsaharske Afrike, svi Evropljani su srećni ljudi koji su dovoljno bogati da mogu da se smeju a da istovremeno ne pate. Štaviše, jedna od većih gluposti koju možete da uradite južno od Sahare je da pokušate da objasnite da niste vi „taj belac“, da dolazite iz jedne siromašne, drugačije Evrope, one koja nije imala kolonije i kojom su, kao i Afrikom, vekovima gospodarile strane sile koje su imale više para i moćnije oružje. Nekoliko puta sam ponovio ovu evrocentričnu balkansku tužnu priču. Bilo mi je lakše kada sam kasnije pročitao da je istu tugaljivu budalaštinu izdeklamovao i mladi Rišard Kapušćinski – Rusi su bili poljski Turci, a Nemci su uglavnom zamenjivali naše austrougarske „kolonijalne“ gospodare.

Kapušćinski je u svojim knjigama vešto dočarao neobičnu mešavinu suza i radosti o kojoj peva Fela. U „Senci sunca“ Afriku je opisao kao dom „svega onoga što je istovremeno prijatno i iritirajuće, što privlači i odbija, zavodi i izaziva gađenje“. Ta zbunjujuća stvarnost napada sva čula i od nje se tamo ne može pobeći. Ona je oduvek proizvodila i veliku ljubav i neskriveni prezir na bogatim, severnim obalama Mediterana, neprelazne prirodne barijere.

Administrativne prepreke danas nisu ništa manje. Evropa mnogima deluje sve dalje, iako želja da se pobegne od bede nikada nije bila veća. Rasla je uporedo sa sve lakšom dostupnošću medijskih slika koje ilustruju ne samo teško pojmljive, već i stalno rastuće razlike u životnom standardu stanovnika dva regiona koja dele veliko more i još veća pustinja. Naročito u velikim gradovima, razgovori sa mnogim mladim Afrikancima pre ili kasnije bi se sveli na jednu od dve stvari – možeš li da mi pomogneš da nekako odem odavde i šta možeš da mi daš. Zato su moje najprijatnije afričke uspomene uglavnom vezane za sela i starije ljude.

IDI U ŠKOLU, BRATE: Znam o čemu sanjaju afrička gradska deca. Tiken Dža, njihov idol i veliki neprijatelj granica, preskočio je barijere koje dele dva sveta i postao je omiljeni „Afrikanac u Parizu“, zvezda koja u zapadnim metropolama nastupa u rasprodatim salama. Južno od mediteranskih granica „tvrđave Evropa“, njegova muzika nudi dugačak spisak nepravdi i zračak nade publici koja živi na prostoru na kome patnja i osmeh uvek idu u paru. Obožavaju ga u zemljama u kojima niko nema iluzija po pitanju mogućih dometa neke buduće, lokalne verzije krvavog „Tahrira“, adrenalinskog „petog oktobra“ ili umivene „plišane revolucije“.

„Idi u školu, brate“, peva Tiken Dža, „afrička revolucija biće obrazovanje mladih.“ I u Burkini, njegova najvernija publika su mladi koji su prinuđeni da brzo sazreju i prerano shvate da promene koje donose boljitak mogu biti samo spore i teške. Čeka ih težak život u senci činjenice da ni društvene revolucije ni tržište ni najmoćniji vudu ne mogu da donesu magično rešenje i ubiju bedu.

Rečeno jezikom naših balkanskih tranzicionih frustracija i besova, ključ tamo nije u transparentnosti, boljoj vladavini ili demokratiji. Za mnoge, jedina korist od izbora su majice i platna koje vlastoljubivi predsednik i njegova stranka dele u predizbornoj kampanji. Širom zemlje lik predsednika Kompaorea je na svojoj odeći imalo na desetine hiljada siromašnih ljudi. Kao i u mnogim drugim afričkim državama, broj i stepen odrpanosti majica sa licem nasmejanog vođe odlično ilustruje koliko je vremena proteklo od poslednjeg glasanja.

Tiken Dža se obraća dečacima i devojčicama koji životne lekcije uče daleko od školskih klupa. Prema zvaničnim podacima, samo jedna četvrtina stanovnika Burkine Faso je pismena. U stvarnosti, broj onih koji znaju da se potpišu – iako najčešće tečno govore francuski i nekoliko lokalnih jezika – mnogo je manji. Više od 40 odsto stanovništva živi sa manje od jednog dolara dnevno, što se obično uzima kao donja granica nade – oni koji su „ispod“ praktično ne mogu da očekuju da će se jednog dana izvući iz hronične nemaštine.

Školovanje malo ko može sebi da priušti. Ne radi se tu o ceni udžbenika. Dok roditelji rade ili, mnogo češće, traže neki jednodnevni posao, dvanaestogodišnja ćerka će kuvati ručak, a mlađa sestra će čuvati još mlađu decu. U zemlji u kojoj žene u proseku imaju 6,2 dece, nekoliko ljudi mi je reklo da ima „malu porodicu, samo četvoro dece“. Tek svako drugo dete, obično muško, krene u osnovnu školu, a od upisanih u prvi razred samo 41 odsto će je i završiti.

Ni onima koji nastave neće biti lako. Većina ljudi u gradovima živi u malenim straćarama bez struje. Tu je nemoguće učiti ili spremati ispite. U Bobo-Diulasu, drugom najvećem gradu u zemlji, samo nekoliko glavnih ulica je asfaltirano, a u veliki deo grada struja još nije stigla. Pored gradske skupštine nalazi se jedini osvetljen trg. Oko ponoći zatekao sam desetak studenata kako spremaju ispite. Januarske noći su hladne u Saheleu – samo je jedan, u zimskoj jakni i pod kapuljačom, sedeo na betonskoj klupi. Ostali su učili, ili su se preslišavali, hodajući ispod neke od bandera. Tokom dana, često sam viđao studente koji ispite spremaju na ravnim krovovima džamija napravljenih od blata. U senci debelih podsaharskih minareta našli su i hlad i preko potrebnu tišinu.

ŽENSKI BLUZ: Koliko god da je muškarcima loše, ženama je uvek mnogo teže. One „prve ustaju ujutru i uveče poslednje odlaze na spavanje“. Od tegljenja kanti s vodom do pravljenja doloa, domaćeg piva od prosa, skoro svi poslovi su mi delovali kao ženski. Mišice mnogih žena liče na bicepse Rafaela Nadala. Teško je spojiti njihove nežne crte i krhke, vižljaste figure sa toliko mišićavim rukama.

Jedna afrička poslovica kaže: „Trudna žena je jednom nogom na zemlji, a drugom u grobu“. Obično rade do samog porođaja, najčešće noseći bebu koja je platnom povezana na leđima. Očekuje se da imaju mnogo dece i rode bar jednog sina. Kontracepcija se vezuje za „žene lakog morala“ i pokušaj preljube. Zato se u malim mestima, u kojima se „sve zna“, većina ne usuđuje da ode po recept za subvencionisane pilule, kontraceptivni implant ili injekciju.

Pilule su najjeftinije i zato najpopularnije – ali ženama, naročito onima koje žive u gradskim kućercima, jako je teško da ih sakriju. Rizik da će ih muž pronaći je veliki u straćarama bez nameštaja, u kojima najčešće svi ukućani žive u jednoj ili dve minijaturne prostorije i obično poseduju samo jednu presvlaku. Mnoge radije biraju četiri puta skuplje injekcije – mada neretko zatrudne pre nego što skupe dovoljno novca. Čak i u selima, mnoge žene kuvaju u okruglim kućicama u kojima spavaju i, sem pažljivo naslaganih posuda od gline, nemaju svoj „prostor“ u kome mogu da skriju pilule. U manjim mestima, u kojima je posetu doktoru nemoguće držati u tajnosti, po zaštitu od neželjene trudnoće usuđuju se da odu samo one koje već imaju dete. Naime, bebe obezbeđuju savršen izgovor, neretko i jedini „koji prolazi“, da se poseti doktor koji može da dâ recept za jeftiniju zaštitu od još jedne trudnoće.

Leto nije dobro vreme za težak porođaj ili iznenadne zdravstvene probleme u ogromnoj zemlji sa šesnaest miliona stanovnika u kojoj se na prstima jedne ruke mogu prebrojati bolnice koje imaju frižidere za čuvanje krvi. Tokom kratkog kišnog leta u gradovima sve staje. Na par meseci nestanu i vozači ambulantnih kola i rezerve krvi u bolnicama – čak su i dobrovoljni davoci krvi tada daleko od gradova, u natopljenim poljima.

DUHOVI PREDAKA: Stanovništvo, koje su tokom prethodnih dvadesetak godina u prašnjave gradove oterale česte suše i jeftin tajlandski pirinač, svakog leta se vrati na sela da zaseje zemlju koja će ubrzo ponovo postati preteće suva. Škole i hoteli se tada zatvaraju, državne ustanove opuste, a sporadično prisutan gradski prevoz i zvanično ode u hibernaciju.

U razvučenom Uagaduguu, u kome živi više ljudi nego u Beogradu, postoji samo devet linija gradskog saobraćaja i duhoviti stanovnici prestonice vole da kažu da svako ko tokom dana ugleda više od tri zelena gradska autobusa zaslužuje nagradu.

Verujem da svakog pravog zaljubljenika u Afriku najveće nagrade čekaju u selima. Kod ratobornih Lobija kuće liče na malene tvrđave od blata, slame i ćerpiča. Iako nema vrata, svaka od žena ima svoj deo kuće i dan kada u svojoj sobici kuva za celu porodicu. Rupa na krovu izvlači dim, a služi i kao izlaz na deo krova koji se koristi kao ostava. Svakih petnaestak minuta „kuvarica dana“ izvirila bi do pojasa da uzme nešto što joj je zatrebalo i zatim bi ponovo nestala u senovitoj utrobi porodičnog doma.

Tridesetak kilometra dalje, u selu nepoverljivog Gan naroda, žene imaju okrugle, a muškarci pravougaone kuće koje su raštrkane po velikom, neograđenom dvorištu. Seoski kralj ne krije da je glavni razlog što će ga naslediti sestrin sin to što „čovek nikada ne može da bude siguran da je dete koje je rodila njegova žena stvarno njegovo“.

Iako Burkinabe žive u etničkoj slozi bez presedana u podsaharskoj Africi, mešani brakovi su relativno retki. U zemlji u kojoj i muslimani i hrišćani imaju fetiše ispred kuće – i veruju da su duhovi predaka moćniji čak i od Svevišnjeg, glavne podele nisu verske, već etničke. Ne samo u selima, ogromna većina ljudi starijih od trideset godina na licu ima ožiljke koji označavaju etničku pripadnost, a ponekad i mesto u kastinskoj hijerarhiji plemena. I hrišćani i muslimani imaju više žena, mada muslimani, na veliko zadovoljstvo svojih supruga, obično piju mnogo manje. Iako praktično nema neudatih žena, i u gradovima i u selima ogroman broj muškaraca u kasnim tridesetim živi sam – naravno, uvek u pravougaonim kućercima.

Pleme je ne samo glavni, već često i jedini oslonac u državama u kojima, praktično, nema socijalnog staranja. Zato talentovane Kasene štap crtaju pored vrata svojih velikih šarenih kuća. Štap treba da podseti mlade, nestrpljive ukućane da previše ne polete i ne zaborave da je velika porodica jedini pouzadn oslonac u okruženju u kome sve velike nade budu izneverene.

ČETIRI NEŽNA POLJUPCA: Najčešće korišćeni izraz za korupciju u Burkini je „jesti“ (bouffer), a položaj na kome je sita korupcija moguća obično je vezan za plemenske ili porodične veze. Mnogi pronevere i sitnu krađu vide kao sasvim legitiman put do punijeg stomaka. To ima brojne posledice. U nekim zdravstvenim centrima odavno nema nikakvih sredstava za dezinfekciju i čišćenje – sve ono što ljudi mogu da koriste van bolnica, što ima „tržišnu vrednost“ na obližnjim pijacama, obično ili odmah bude pokradeno ili uprava to više ni ne dostavlja, jer zna kako će završiti. Zato u mnogim siromašnim mestima trudnice odavno znaju da na porođaj treba da dođu sa flašom varikine i rođakom ili prijateljicom koja će pre porođaja sa stola očistiti sukrvicu.

Solidarnosti je u Africi uvek bilo mnogo više nego para. Pozdravi su dugački i izuzetno topli. Među bliskim prijateljima oni uključuju i četiri nežna „poljupca“ čelom. Mada, to je maksimum bliskosti koja se ponekad može videti na javnom mestu. Burkinabe su izuzetno prijatni, suzdržani i stidljivi ljudi koji ne vole javno pokazivanje emocija – ni ružnih, ni onih najlepših. Ne samo da nijednom nisam video parove koji se ljube, već ni zaljubljene koji se drže za ruke.

Za razliku od izliva ljubavi, humora ima na pretek. Štaviše, ako dođete nepripremljeni, lokalni humor može vam zazvučati kao vrhunski bezobrazluk ili izraz potpunog nedostatka poštovanja. Svako ko u Zapadnoj Africi ostane malo duže razumeće zašto u mnogim vodičima piše da se pre dolaska obavezno „naoružate smislom za humor“. Ipak, nigde ta stara tradicija, koja pomaže da se ublaže i odomaće generacijske i etničke razlike, ne zvuči tako bezobzirno kao u Burkini.

Malo ko je propustio priliku da se našali na moj račun. Često mi je, na recepciji ili šalteru gde se prodaju autobuske karte, trebalo vremena da se prisetim da prilično uvredljivo zafrkavanje nije ništa lično i da ne treba da uzvraćam teškom balkanskom verbalnom artiljerijom.

Odličnu ilustraciju koliko su Burkinabe spremne da rastegnu pojam šale zabeležio je jedan etnolog: „Još si živa baba. Kad ćeš da umireš?“, pita unuk. „Đubre jedno. Nadživeću te“, odgovara baka. Međuetnička komunikacija nije ništa nežnija. Govor mržnje im je, bez preterivanja, kao dobar dan. Na primer, Burkinabe će redovno poznanika iz drugog naroda predstaviti kao svog roba, đubre, protuvu ili lopova, obično prezrivim tonom koji ističe loše namere.

Tradicija je stara stotinama godina i uvrede nikada ne vode u svađu. U knjizi Savezništva i međuetničke šale u Burkini Faso, Alan Žozef piše da „igranje simboličkih ratova omogućava izbegavanje vođenja pravih ratova“. On objašnjava da uvredljive šale doprinose stvaranju kulture tolerancije, omogućavaju ljudima da druge prihvate onakvim kakvi jesu i sprečavaju da nesporazumi i sukobi eskaliraju. Može zvučati paradoksalno, ali istorija Burkine Faso pokazuje da se to što su ljudi navikli da uvrede doživljava kao šala koja predstavlja najbolji lek protiv etničke mržnje. Ova stara dobra tradicija polako umire u velikim gradovima.

Imajući u vidu događaje u susednom Maliju, moćni lek protiv rata i mržnje je i dalje preko potreban. Možda pomogne da Burkina Faso ne postane, posle Malija, novi zapadnoafrički „Jemen“, nestabilna, haotična zemlja u koju se još dugo neće moći. Nadam se da ću dočekati mir u prelepoj kolevci Osame bin Ladena i ostvarenje starog avanturističkog sna. Ako ništa drugo, hronični haos u Jemenu me bar naterao da požurim u Burkinu Faso, zemlju ponosnih ljudi.

NA RUBU HAOSA: Velika džamija u Baniju fotografije: zoran ćirjaković

SELO TANGASOKO POLA KILOMETRA OD GRANICE SA GANOM: Žena nosi vodu iz bunara

NAROD LOBI NA JUGOZAPADU ZEMLJE: Skup u sumrak pored bunara

»POLA HRIŠĆANI, POLA MUSLIMANI, STO ODSTO VUDU«: Fetišer u selu Kampti

DNEVNA, SPAVAĆA SOBA I KUHINJA: Dežurna kuvarica u selu naroda Lobi

NAROD GAN, SELO OBIRE: Kralja nasleđuje sestrin sin