Ko uznemirava javnost

Prema članu 211. Zakona o krivičnom postupku Republike Srbije, sudovi su u krivičnom postupku ovlašćeni da odrede pritvor osobama osumnjičenim za izvršenje krivičnog dela, pored ostalih razloga i zbog toga što su predmeti u kojima postupaju takvi da stvaraju uznemirenje javnosti. Navedeni zakon precizira da se odredba o „uznemirenju javnosti“ može primeniti u odnosu na osumnjičene osobe kojima se stavlja na teret krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od preko deset godina ili na one učinioce koji su prvostepenom presudom već osuđeni na kaznu od najmanje pet godina zatvora za krivična dela sa elementima nasilja, a način izvršenja ili težina posledice tih krivičnog dela dovodi do uznemirenja javnosti, koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Samo se po sebi razume da nema smisla da se dovodi u pitanje osnovanost klasičnih razloga za pritvor, kao što su opasnost od bekstva, opasnost od opstrukcije okrivljenog uticanjem na svedoke i uklanjanjem dokaza, ili, pak, opasnost da učinilac ponovi ili dovrši pokušano krivično delo. Sasvim je drugačija situacija, smatram, sa odredbom o „uznemirenju javnosti“, koja je veoma problematična i podobna da se zloupotrebljava i proizvoljno primenjuje.

Većina pravnih stručnjaka, među kojima i profesor Milan Škulić, slaže da je stav o „uznemirenju javnosti“ veoma problematičan i da zapravo predstavlja – kako kaže – „kaučuk normu“, čija rastegljivost može da ugrozi čak i ustavna načela koje se tiču prava svakog građanina da ima pravično suđenje i obaveze da se svim strankama u krivičnom postupku pred sudom obezbedi ravnopravan položaj. Nije bez značaja činjenica da zakonodavstva najvećeg broja evropskih zemalja ne poznaju pojam „uznemirenja javnosti“ kao osnov za određivanje pritvora, ali, s druge strane, sudovima daju na raspolaganje najšire i, često vrlo maštovite, instrumente koje optuženim osobama puštenim da se brane sa slobode onemogućavaju da ugroze regularnost krivičnog postupka protiv njih.

Prema svemu sudeći, novi zakon koji je stupio na snagu pre nešto više od godinu dana pretrpeće odgovarajuće izmene i, sva je prilika, ukloniti spornu odredbu što je dobro jer, u protivnom slučaju, ne bi trebalo sasvim isključiti situaciju da Evropski sud za ljudska prava u Strazburu postane zatrpan predmetima iz Srbije povodom odredbe o „uznemirenju javnosti“ kao razloga za određivanje pritvora.

Razlog zbog kojih pišem ovaj tekst povezan je sa jednim drugim pitanjem, tačnije sa pitanjem aršina i kriterijuma primene odredbe o „uznemiravanju javnosti“ u različitim postupcima. Naime, bez obzira na to kakav je zakon, dok je na snazi, on se mora poštovati pa to vredi i za nesrećnu odredbu o „uznemirenju javnosti“. Međutim, dok se u postupcima po predmetima organizovanog kriminala ova odredba primenjuje relativno često, izazivajući odgovarajuće kritike javnosti, u predmetima ratnih zločina sudovi su, najčešće, otišli „ispred svog vremena“ i krajnje „liberalno“ tumače odredbu u pitanju.

U javnoj raspravi o Zakonu o krivičnom postupku u kojoj se najveći broj istaknutih pravnika, kao i samo Tužilaštvo za ratne zločine, zalagao za ukidanje sporne odredbe, jedan visoki funkcioner koji je predstavljao zakonodavca mi je, na moju primedbu da je reč o „opasnom kriterijumu“ koji može proizvesti brojne posledice i zloupotrebe, odgovorio: „Vama to odgovara, vi umete da uznemirite javnost“. Njegova konstatacija trebalo bi, dakle, da me „obraduje“ i navede da uvek, pred početak glavnog pretresa kada okrivljeni po pravilu traže ukidanje pritvora, „uznemirim javnost“, napišem tekst, objavim opise zločina koje tretiramo u konkretnom predmetu… i to bi valjda trebalo da bude dovoljno.

Sudnica za ratne zločine je uistinu arena na kojoj se obelodanjuju tragedije ogromnih razmera. Na njoj se doživljava i vidi svašta, od upornog bežanja od istine i odgovornosti do užasnih sudbina žrtava i kolektivne traume ratnih zločina koja se leči samo na jedan način: pravdom za žrtve i pravdom za počinioce kroz pravično utvrđivanje individualne krivice. Da li u tom bežanju leži odgovor na pitanje ko je uspavao savest javnosti, zbog čega su suđenja za ratne zločine postala samo suvoparna informacija u ćošku novina? Da li zbog neodgovornih presuda Haškog tribunala u slučajevima „Gotovina“ i „Haradinaj“ ili zbog toga što su „i oni nas„? Da li zbog toga nema reakcija na učestale sudske odluke o puštanju iz pritvora optuženih za najteže ratne zločine, a koje ni kada je to potrebno, ne vode računa o stvarnom uznemiravanju javnosti.

Rezultat zvuči cinično: javnost nije uznemirena, a optuženi za ratne zločine mirno hodaju našim gradovima, čekajući presudu, nečiste savesti. Kada takvi ljudi, hodajuće bombe povećanog rizika, eksplodiraju, biće prekasno za analize i zaključke.

Drugi primer su predmeti organizovanog kriminala koji su u pojedinim dnevnim listovima danima na naslovnim stranama. Čitamo tekstove koji najavljuju hapšenja, po pravilu su izvori neimenovani, u kojima je nekada i čitav tok predistražnog postupka. Takve tekstove prati i obavezna dramatizacija i dehumanizacija osumnjičenih, koja podiže tiraže sa, najčešće, indiskretnim storijama o osumnjičenim, uz najave sledećih koraka istrage. Stvara se nedvosmisleni utisak da „prljavi kriminalci i korumpirani gadovi“ moraju da dobiju zasluženu kaznu, a presumpcija njihove nevinosti samim tim je usahla.

To je praksa koja dugo dominira ovim prostorima bez obzira na nesrećnu zakonsku odredbu. To je praksa po kojoj se Dragan Džajić hapsi pred kamerama sa lisicama na rukama iako je prethodno, u neformalnom delu popio rakiju sa policajcima, to je ista ona praksa po kojoj se novinari pozivaju pred hapšenje bivšeg okružnog tužioca i sada oslobođenog Radeta Terzića, koji je na saslušanje pozvan u svojstvu građanina, a zatim izveden sa lisicama na rukama pred kamere. Novinari su pozvani unapred. Ovakvo postupanje dovodi do kršenja bar nekoliko postojećih zakona, pre ostalih Zakona o tajnosti podataka i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Protiv ovakve prakse, osim ugrožavanja istrage, prekršene prezumpcije nevinosti i komentarisanja sudskih odluka, stoje i mnogi moralni razlozi. Postoje porodice okrivljenih, njihova deca, supruge, roditelji, koji ispaštaju na svakom mestu. Mera postoji. I ako ne postoji, svakako se mora naći.

Ne mogu da kažem da mi kao zameniku tužioca ne prija odlučna borba protiv kriminala i korupcije. Naprotiv. Samo zlonamernik bi mogao da je negira. Jasno je da je u ovim predmetima najčešće pritvor određen po drugim osnovama. Međutim, potreba sviju nas da osetimo pravdu ne sme da bude razlog za stvaranje potencijalnog ambijenta nepravde. Namerno sam izneo dve grupe primera sudske prakse u tretmanu „uznemirenja javnosti“, koji su – zavisno da li je reč o predmetima ratnih zločina ili organizovanog kriminala – potpuno suprotni. Čak ni tužilac u takvim predmetima ne može biti preterano „srećan“. Kada šira javnost čita o budućim hapšenjima, lestvica koju tužilac treba da „preskoči“ je neretko znatno više postavljena u očekivanjima javnosti, nego što je to u samom predmetu. Dakle, često dokazi ukazuju na niži stepen odgovornosti nego što čitamo u brojnim tekstovima. Zato nije čudno da se i policija i tužilaštvo osećaju frustrirano što katkada očekivana reakcija nadležnih organa nije identična očekivanju javnosti.

Ostaju samo pitanja; šta je javnost koja jeste ili bi mogla da bude uznemirena? Da li su deo te javnosti i žrtve krivičnih dela za koje odredba o uznemiravanju javnosti ne važi? Da li je javnost jednom zauvek ostala trajno uznemirena ratnim zločinima pa je ne valja dalje uznemiravati ili Kancelarija za odnose sa javnošću Tužilaštava pred svaku istragu ili suđenje treba da podseća tu istu, uspavanu i indiferentnu javnost na grozote devedesetih godina?

Da li je dobra praksa suda da drugačije tumači odredbu ZKP-a o „uznemirenju javnosti“ kao razlog koji može ometati postupak u slučajevima organizovanog kriminala i ratnih zločina? Moramo se zapitati zbog čega sudovi, koristeći postojeći i isti zakonski okvir, donose neujednačene odluke?