Ime ruže: Zajednica ili asocijacija
„Ta zajednica (srpskih opština na Kosovu; prim. a.) ne može da bude kao udruženje građana ili Crveni krst, čije su nadležnosti samo štampanje lokalnih listova“, rekao je dan posle posete Briselu Ivica Dačić, srpski premijer i glavni pregovarač s Prištinom i ostatkom sveta, pa je dodao: „Je l’ neko misli da smo ludi da to prihvatimo?“
Jedan se već javio: Hašim Tači. On je u Skupštini Kosova rekao da ne popuštaju u pregovorima kao što je posle sastanka srpske trojke s Ketrin Ešton tvrdio Tomislav Nikolić, te da nema govora o izvršnim ovlašćenjima nekakve asocijacije srpskih opština.
Čitalac je već primetio da Dačić i ovi naši govore o zajednici srpskih opština a albanska strana govori o asocijaciji. Po standardnom Vujaklijinom Rečniku stranih reči asocijacija označava: udruživanje, spajanje, vezivanje; društvo, udruženje… u svakom slučaju neki labaviji i manje obavezujući oblik zajedništva, dok se zajednica može definisati, u političkom smislu, kao interesna grupa povezana jasnim pravilima i izvršnim ovlašćenjima obavezujućim za sve članove zajednice.
Na pitanje novinara da objasni šta se to dogodilo od prošle noći, kada je predsednik Srbije, koji je takođe bio u Briselu, rekao da je Priština „popustila“, do utorka, kada on, Dačić, kaže da faktički nema pomaka u pregovorima s Prištinom oko zajednice srpskih opština, Dačić je odgovorio da se u tom periodu ništa nije dogodilo, već da je on samo realan. Sudeći po ovim rečima ispada da je Nikolić nerealan.
Uzajamno tepanje: Sve serdari i vojvode
Događa se to da se u finišu ovakve vrste pregovora povećava konfuzija, zbunjenost, ponekad i iz taktičkih razloga, ali neće biti da su građani Srbije zaslužili da ih vode kao „guske kroz maglu“. Jasno je i njima, građanima, i bez Dačićevih lamenta i eseja, da je Kosovo definitivno izgubljeno, ali im nije jasno šta se ovim pregovorima u uslovima opšteg poraza dobija na Kosovu i da li je to neko održivo političko rešenje.
Dobar deo takozvane Druge Srbije navija za bilo kakvo rešenje kosovskog pitanja u, verujem, iskrenom ubeđenju da skidanje tog teškog nacionalnog bremena pograđanjuje Srbiju i približava nas Evropskoj uniji. I to preko noći. Uzajamno se s dojučerašnjim ljutim protivnicima podržavaju u stilu „ja tebi serdaru, ti meni vojvodo“, ali ovde nije u pitanju dobar ukus, ako se o tome u politici uopšte može govoriti.
Reč je o tome da Udarna trojka dok bije izgubljenu „kosovsku bitku“ u svakom drugom smislu ima raščišćen teren da radi šta hoće. Kao da cinično „drugosrbijanci“ kažu: očisitite tu Augijevu štalu, sami ste je i zasrali, a posle ćemo da vam j… majku. A trenutno se događa sasvim suprotno, ali ko će o tome da brine i govori.
Otpor aktuelnoj politici pružaju tek marginalne grupe često s jakim nacionalističkim predznacima. Nije čudo što oni svakodnevno osvajaju sve više prostora. Politički teren je ispražnjen od sadržaja, ako u to ne računamo sveopšte udvaranje Aleksandru Vučiću koje poprima i komične razmere.
Pljunuti Zoran: Pitanje, odgovor i naslov
Upitana od „Kurira“ da oceni sve češća poređenja Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića, Ružica Đinđić je odgovorila:
„Meni to ne smeta. Ako on dnevno radi 15-16 sati i predan je poslu, znači da ima dobru inspiraciju i dobar model. Zoran Đinđić je svakodnevno naporno radio, nije se bavio politikom napamet, nego se vrlo studiozno bavio ciljevima i zadacima koje je sebi postavljao u političkom životu. Ostatak dana je bio političko-partijski angažovan. Mnogi su za Zorana Đinđića govorili da je on čovek koji mnogo radi u našim uslovima, a on je na to uvek odgovarao: ‘Pa zato što Srbi ne znaju kako se radi na svakom drugom mestu, u bilo kojoj drugoj državi.’ Sami zaključite ima li sličnosti.“
Ovaj odgovor, što bi se narodski reklo „okrugao i na ćoše“, pretočen je u naslov „Kurira“ koji glasi – „Vučić je isti kao moj Zoran“. Mašala! Ali o tom galimatijasu i đinđizaciji sveukupne političke elite, opširno, na stranicama koje slede, piše Teofil Pančić, pa ne bih dublje ulazio u analizu onog što sam, poučen iskustvom, već najavio, a što je u rubrici „Nuspojave“ opisano kao „šašoljenje prijatnim lažima“.
Pažnju čitalaca sigurno će privući i intervju sa Goranom Ješićem koji objavljujemo u ovom broju „Vremena“ a u kome pokrajinski sekretar za poljoprivredu, između ostalog, kaže: „Imamo neobičnu situaciju da Vlada Srbije stalno galami protiv tajkuna, a ovde kod mleka kao da su povezani s velikim kompanijama i njihovim vlasnicima. Zašto bi Vlada brinula da li će Imlek ove godine izgubiti svoje profite u Srbiji – kad je na drugoj strani zdravlje građana Srbije?“
Jedan moj kolega po zvanju čak je u svojoj kolumni napisao da je aflatoksin štetan ako popijete tri stotine litara mleka mesečno, što je vrlo logičan, šta logičan – naučno dokazan stav za urednika koji u svakom broju na poslednjoj stranici pečati oglas za „Moju kravicu“.
Tek će se pokazati, u danima koji slede, da ima tajkuna i – tajkuna. Miroslavu Miškoviću produžen je pritvor i slutim da će u mardelji ostati do posle izbora. Kako stvari u Srbiji stoje, to će velikoj zvezdi aktuelnog „Velikog brata“ biti najvažniji izborni adut. Ovaj što je pljunuti Đinđić teško da će moći da se pohvali nečim drugim.
Za kraj jedno sumorno, ironično zapažanje: naše veleposlanstvo bilo je kod baronese Ešton u danu kada je obeleženo sedam godina od smrti Slobodana Miloševića.
