Smrt oligarha u egzilu

U kući u Askotu, Berkšir, 45 kilometara zapadno od Londona, u subotu 23. marta od deset pre podne do tri po podne Boris Berezovski je bio sam, jer je telohranitelja poslao da obavi neke poslove. Vrativši se u kuću oko tri po podne, telohranitelj je primetio da gazdin mobilni telefon zvoni i pokazuje nekoliko propuštenih poziva između 11.30 i 15 časova, što je bilo neobično, jer Boris Avramovič uvek odgovara na pozive. Shvatio je da nešto nije u redu, pokucao je, ali niko nije odgovarao iza iznutra zaključanih vrata kupatila.

Probio je vrata, video da Boris Avramovič leži na podu mrtav, u odelu. Dodirnuo ga je. Bio je hladan. Uočio je da okolo nema tragova krvi. Proverio je puls, koji se nije osećao, i pozvao hitnu pomoć. Taj bivši saradnik Mosada bio je u tom trenutku jedina živa osoba u toj ogromnoj kući. On je bio poslednji telohranitelj koga je Berezovski zadržao – ranije je bio angažovao petočlani tim, u koji su bili uključeni i pripadnici francuske Legije stranaca.

Posle hitne pomoći i policije stigla je bivša supruga Berezovskog Galina, vlasnica te kuće opkoljene zelenilom, na imanju od 35 akri (oko 14 hektara), s pogledom na malo jezero. Nisu hteli da je puste da prođe, ali ona je svojim ključevima otvorila vrata i ušla u kuću. Posle je pričala prijateljima da je videla šal pored Borisovog tela na podu u kupatilu… Crni šal koji je on obično nosio oko vrata.

To je ona Galina Bešarova (52) koja je u brakorazvodnoj parnici od Borisa Berezovskog dobila odštetu od 200 miliona funti. Jedan novinski članak iz 2011. kaže da je bila u „nikad boljem odnosu“ s Borisom, koji je provodio vikende sa njihovom zajedničkom decom, sa sinom Artemom (22), klasičnim pijanistom, i sa ćerkom Anastazijom (18). Dozvolila mu je da živi u toj njenoj kući u Askotu.

Ispada da je čovek koji je imao nekretnine u Londonu, dvorce u Francuskoj, apartmane u Njujorku, ostrvo u Majamiju, život završio kao podstanar u pustoj kući bivše žene… (vidi okvir)

ISTRAGA: Policajci su počeli pretragu kuće tek kad su medicinski radnici iz predostrožnosti uključili personalne elektronske dozimetre (PED). U nedelju pre podne policija saopštava da nije našla tragove biološke, hemijske niti nuklearne kontaminacije. Nije našla ni indikacije da je umešana „treća strana“. Tri dana kasnije saopštila je da je obdukcijom tela utvrđeno da je uzrok smrti – vešanje. Lekar nije našao tragove borbe.

Smrt Borisa Berezovskog, međutim, i dalje se tretira kao nerazjašnjena.

Na vest da je uzrok smrti Borisa Berezovskog – vešanje, u ruskim medijima su postavljana pitanja patolozima o tome kako je moguće da telo obešenog bude nađeno na podu. Boris Gluškov, bivši zamenik generalnog direktora „Aeroflota“ (koji je bio u vlasništvu Berezovskog) ne veruje u samoubistvo: „Njega su trinaest godina ubijali – njega su ubili…“ Po njegovim rečima, tako misli i Borisova bivša žena Galina. U samoubistvo ne veruje nijedan od lidera čečenskih separatista Ahmed Zakajev, koji se družio s Berezovskim dvadesetak godina.

Putinov savetnik Sergej Markov izrazio je sumnju da je oligarha ubila britanska tajna služba da ne bi odao britanske državne tajne o akcijama za obaranje Vladimira Putina s vlasti.

Na pitanje da li je u pitanju samoubistvo, blizak prijatelj porodice Berezovski novinar Demjan Kudrjavcev odgovara: „Spoljašnjih znakova samoubistva nema. Nema uboda od špriceva, nema znakova uzimanja bilo kakvih tableta – nije poznato zbog čega je došlo do prestanka rada srca.“

Ruski disident koji živi u Londonu Andrej Sidelnikov je rekao: „Znam ga dugo, proveli smo mnogo vremena zajedno. Šokiran sam. Ovo je kraj jedne epohe.“

U video-prilogu od 200 reči komentator agencije RIA novosti konstatuje da je slučaj Boris Berezovski – psihodrama Rusije, psihodrama vlasti…

„Komsomolskaja pravda“ piše da je Boris Berezovski živeo tri života: naučnika, političara i biznismena

VLAST: BAB, kako su nazivali Borisa Abramoviča Berezovskog, 1996. ušao je u okruženje prvog predsednika Rusije Borisa Jeljcina. Nazivan je članom Familije. Sarađivao je s Jeljcinovom ćerkom Tatjanom Djačenko. Bio je zamenik sekretara Saveta za bezbednost RF, predsednik izvršnog veća Saveza nezavisnih država, 1999. je izabran za deputata Gosdume, a deputat je tada bio i njegov partner i kasniji protivnik Roman Abramovič.

Odnosi u Jeljcinovom okruženju nisu bili jednostavni. Kada je Jeljcin 17. oktobra 1996. smenio generala Aleksandra Lebeda s mesta savetnika za nacionalnu bezbednost, između ostalog i zbog optužbe za pokušaj puča i stvaranja privatne armije, Lebed je optužio Berezovskog i Gusinskog da su aranžirali njegov odstrel.

Berezovski je zapaženu ulogu imao u okončanju rata u Čečeniji 1994–96. i, uz zaobilaženje ruskih vojnih struktura, u pregovorima o spasavanju 21 ruskog policajca, koje je kao taoce držao čečenski gospodar rata Salman Radujev. U ruskim medijima optuživali su ga da je plaćao pobunjenicima da puste taoce.

Kada su Jeljcin i Mashadov 12. maja 1997. potpisali sporazum o miru, Berezovski je pozvao biznismene da pomognu ekonomsku rekonstrukciju Čečenije, posebno izgradnju naftovoda prema Azerbejdžanu, a sam obećao milijardu dolara za fabriku cementa u Groznom. Optuživali su ga za pomaganje čečenskih terorista.

Uz Borisovo posredovanje je i septembra 1998. oslobođeno 69 talaca, među kojima su bila i dva britanska državljanina, Džon Džejms i Kamila Ker. Prevezao ih je svojim privatnim avionom do baze RAF-a Brize Norton. Može se pretpostaviti da je ta činjenica uvažena u Londonu kada je kasnije zatražio azil.

Jeljcin je Berezovskog smenio s mesta šefa Saveta za nacionalnu bezbednost posle njegovog sukoba s Anatolijem Borisovičem Čubaisom, rukovodiocem ekonomskih reformi (inače stručnjakom za nano-tehnologiju), što je Džordž Soroš opisao rečima: „Ne bih verovao da nisam video svojim očima. Video sam borbu ljudi u čamcu koji se primiče ivici vodopada…“

U to vreme se u ruskoj opozicionoj štampi pisalo kako je „semibankiršćina“ diktirala ruskoj centralnoj banci kako da radi i da je tajkunskim „Paktom iz Davosa“ pomogla reizbor Borisa Nikolajeviča Jeljcina na predsedničkim izborima 1996. Izraz „semibankiršćina“, koji podseća na stari izraz „semibojaršćina“, označavao je devet krupnih predstavnika ruskog finansijskog biznisa („devet novih bojara“): Borisa Berezovskog (LogoVaz), Mihaila Hodorkovskog — (Rosprom grupa–Menatep), Mihaila Fridmana (grupa Alfa), Pjotra Avena (Alfa), Vladimira Gusinskog (Most), Vladimira Potanjina (Oneksimbanka), Aleksandra Smolenskog (SBS-Agro); Vladimira Vinogradova (Inkombank) i Vitalija Malkina (Ruski kredit).

DOVIĐENJA, VOLOĐA: Kao uticajni član unutrašnjeg Jeljcinovog kluba, Berezovski je pomogao da se pobedi blok „Jedinstvo“ (buduća Jedinstvena Rusija), ali su pobednici zaboravili sponzore.

„Doviđenja, Volođa!“

„Doviđenja, Borise Abramoviču!“

Berezovski je 2000. otišao u Veliku Britaniju i iz svog „kampa“ u Londonu počeo oštru antiputinovsku kampanju. Prema mišljenju Džejmsa Niksija iz Ruskog programa Četam hausa, Berezovski je među ruskim oligarsima bio najveći protivnik Kremlja i samog Putina.

Putin je jednom na konferenciji za medije u Kremlju retorički pitao: „Boris Berezovski, ko je to?“ Znao je ko je to, ali je hteo da podseti da je taj bio u vlasti, da je stekao bogatstvo, itd.

Ruski mediji se pozivaju na magazin „Forbs“ kada tvrde da je Berezovski trošio na politiku sto miliona dolara godišnje (?), a i da je u Ukrajini 2004. potrošio 30 miliona na pobedu „oranžista“.

Politika je zarazna stvar, Rusi kažu „štuka zaraznaja“ – ili novac zarađuj, ili revolucije sponzoriši…

Boris Berezovski je navodno bio meta više pokušaja atentata. Živeo je u Britaniji pod ozbiljnim merama obezbeđenja. Smrt njegovog prijatelja Aleksandra Litvinjenka zbog trovanja radioaktivnim polonijumom 2006. izazvala je najveće tenzije između Rusije i Britanije nakon kraja Hladnog rata.

Ima više teorija, zavisno od političke i geografske tačke gledišta, o tome zašto je po dolasku na vlast Vladimira Putina Berezovski zapao u nemilost režima koji je pomogao. Po BBC-ju, Putin nije dozvoljavao da mu biznismen govori šta da radi. Po drugima, to se desilo zato što je Berezovski preko svojih medija kritikovao Putina. Po trećima, zato što je Putin Jeljcinovo okruženje nazivao najvećim lopovima u istoriji Rusije.

NAUKA I BIZNIS: Boris Abramovič Berezovski, rođen 23. januara 1946. u Moskvi, u prvom od svoja tri života bio je uspešan sovjetski matematičar. Već sedamdesetih godina bio je na čelu laboratorije Instituta za proučavanje problema upravljanja Akademije nauka SSSR. Godine 1967. završio je Elektrotehnički fakultet, a 1973. – Mehaničko-matematički fakultet Moskovskog državnog univerziteta. Naukom se bavio do 1987, mada je još od 1973. sarađivao sa kompanijom „AvtoVAZ“, s kojom će napraviti biznis. „Komsomolskaja pravda“ piše da je teorijsko znanje o rešavanju složenih zadataka s mnogim neizvesnostima, koje je stekao radeći dve disertacije („Mnogokriterijska optimizacija“ i „Razrada teorijskih osnova algoritmizacije donošenja pretprojektnih rešenja i njihova primena“), možda pomoglo Berezovskom da se pretvori u uspešnog biznismena već krajem osamdesetih.

BAB je pokušao da postane biznismen još 1981, u vreme kada obični sovjetski ljudi za biznis nisu ni čuli. Iz jednog prijateljskog razgovora u magazinu „Moskva“ saznao je da se belo posteljno rublje može skupo prodavati u Dagestanu, otišao je u Mahačkalu da preprodaje čaršave, i propao.

Njegov prvi ozbiljniji biznis je bila kompanija „Logo-VAZ“. Kao specijalista za upravljanje znao je prilike u VAZ-u još od sedamdesetih: na zalihama u Istočnoj Evropi nakupilo se mnogo „žigulija“. Ljudi su prestali da ih kupuju, zato što su se okretali stranim markama.

Otvorio je of-šor račun u Švajcarskoj, počeo da reklamira kompaniju koja je, sudeći po ruskoj štampi, trgovala „žigulijima“, mada to nije bilo tako – njegova firma postala je glavni diler „mercedesa“ u Rusiji sa obrtom od 250 miliona dolara. Kompanija je, kažu, morala da se sukobi i s banditima, koji su „držali“ pijacu pred zdanjem „AvtoVAZa“. Tako je 1994. i jedna „berjoska“ odletela u vazduh.

Treći život je tekao u sovjetskoj tranziciji, u privatizacijama devedesetih godina prošlog veka, u banditskoj privatizaciji, sovjetskom divljem kapitalizmu, ili kako ko to već naziva.

Iako blogerima ne treba baš verovati na reč, čini se da sledeća priča sa margine autentično slika atmosferu i patologiju ruskog divljeg kapitalizma u kome ljudi posrću u „ptičjem mleku“: godine 1998. tada pedesetdvogodišnji BAB je na nekoj ceremoniji upoznao šesnaestogodišnju nimfu iz Kemerova koja se zove Marijana i koja mu se drsko unosila u lice. Tražila je „mercedes“.

Neki Borisov prijatelj, koji je tu stajao, pitao je devojku koliko ima godina. „Osamnaest“, kaže ona. „Nekome od osamnaest godina priliči kakav ‘sitroen’ ili ‘fordfokus’…“ Ona spokojno odgovara: „Kad bih živela s tobom, konačno bi došao i ‘sitroen’, zato što si ti normalan, zdrav mužik. A on je star i odvratan Jevrejin. Ko će me posle prositi, ako pođem s njim…“ Prijatelja je porazio taj neotesani bezobrazluk, a ostavio bez teksta Borjin odgovor kad je Marijana otišla: „Ne obraćaj pažnju! Kroz godinu dana slomiću je. Zaljubiće se u mene kao mačka…“

Novi projekat BAB-a bio je Automobilska sveruska alijansa (AVVA). Sakupljali su novac ulagača uz obećanje dividendi i do 30 odsto, za izgradnju novog zavoda u Toljatiju koji bi proizvodio „narodni automobil“ – koji niko nije video. Kad je Boris već bio u Londonu, iz AVVA je 2002. nastao „GM-AvtoVAZ“, koji sada raspolaže brendom „niva“.

Boris Berezovski je 1995. s Romanom Abramovičem osnovao privatnu naftnu kompaniju „Sibnjeft“. Vladao je značajnim delovima „Rusala“. Stavio je pod kontrolu prvi TV kanal, TV-6, i list „Komersant“. Ušao je u „Aeroflot“, koji je u SSSR-u naplaćivao takse za prelet stranih kompanija i predavao sredstva u budžet. Udesio je da taj novac ostaje u „Aeroflotu“, zbog čega ga je ruska Genrokuratora jurila po celom svetu, pa su neke od njegovih nekretnina konfiskovane.

Sve svoje akcije u „Sibnjeftu“ i „Rusalu“ 2001. prodaje Abramoviču za 1,3 milijarde dolara. Posle krize 2008. od Abramoviča zahteva odštetu od pet milijardi dolara, tvrdeći da je transakcija iznuđena političkom ucenom.

Londonski proces protiv Abramoviča označava BAB-ov poslovni krah. Sud je njegove tvrdnje odbacio kao inherentno neuverljive i odrezao mu da plati velike sudske troškove. Pre toga, pokušao je da naplati svoj deo od nasledstva udovice svog poslovnog partnera iz sovjetskog vremena, Badrija Patarkacišvilija. Nije dobio ništa.

TAKO BIVA: Boris Nemcov, liberalni političar iz Jeljcinovog doba, kaže da je Berezovski bio sjajan, talentovan, harizmatičan, energičan, bodar, neobičan čovek – ali sa znakom minus. „Ljudi se bogate i bankrotiraju. To je život. Bankrotirao je zato što on nije bio biznismen. Bio je političar. S Badrijem Patarkacišvilijem, s kojim je bio partner, nikakvih formalnih pravnih ugovora nije imao. S Abramovičem, s kojim je takođe bio partner, nikakvih pravnih ugovora takođe nije bilo. Zato je na sudu i izgubio. I eto, pred kraj života, bankrotirao je. Tako to biva…“

Otputovavši iz Rusije, ruski oligarh nije uspeo da postane biznismen u zapadnom značenju te reči. U prethodnoj deceniji radio je i s Nilom Bušom, mlađim bratom američkog predsednika Džordža Buša, ali, u osnovi, njegov biznis se svodio na pokušaje da izvuče sredstva od bivših partnera iz devedesetih godina. Po jednoj teoriji, to je ispalo tako, jer su ruski biznis devedesetih i zapadni biznis – različite stvari, a prestrojiti se nije lako. Šema „hlapnuo u Rusiji, protraćio na Zapadu“ radi samo dok ima novca.

A novac je curio (2008. – 1,3 milijarde dolara, 2009. – jedna milijarda dolara, 2010. – oko 800 miliona dolara), plus skupi razvod, skupo obezbeđenje (jedan telohranitelj je pričao da je kod Berezovskog zarađivao i do 100.000 evra godišnje), šik život (šikarnaja žiznj), jahte, dvorci, skupo održavanje založene i blokirane imovine… (vidi okvir)

Od 2000. do 2012. od njegovog biznisa ostale su samo mrvice. U martu 2011. Berezovski je navodno morao da proda sliku kultnog američkog umetnika Endija Vorhola Crveni Lenjin, da bi otplatio sudske troškove. Britanski „Telegraf“ citira reči ruskog advokata Aleksandra Dobrovinskog da je BAB čak pitao neke prijatelje mogu li da mu pozajme 5000 dolara da negde otputuje.

POKAJNIČKO PISMO: U Rusiji je Borisa Berezovskog čekalo trinaest godina robije. U odsustvu su ga osudili dva puta, oba puta bez advokata, zato što je on svojim pravnim zastupnicima zabranio da ga brane na sudu. Sudili su mu 1999. za prisvajanje sredstava „Aeroflota“, „AvtoVAZa“ i „LogoVAZ-a“ i „SbS-AGRO“. Glavno tužilaštvo Rusije saopštilo je 2010. godine da su sudovi Rusije i Švajcarske izrekli pet pravosnažnih presuda Berezovskom i njegovim pomagačima. Optužen je i za pozivanje na organizovanje masovnih nereda u Rusiji.

Rusko tužilaštvo je zahtevalo njegovu ekstradiciju, ali je sud u Londonu nekoliko puta odgovarao negativno, uz obrazloženje da Berezovski koji je u Britaniji 2003. dobio politički azil, u Rusiji ne bi imao fer suđenje.

Ruski mediji su i pre policijskog saopštenja o „smrti vešanjem“ prenosili izveštaje zapadnih medija o pretpostavkama da je Berezovski okončao sebi život zbog bankrotstva, da je nekoliko puta pokušao da se ubije, da se lečio od kliničke depresije, da je uzimao antidepresive, da se lečio od srca u Izraelu gde ima jahtu, da je počeo da otpušta osoblje i da zatvara svoju kancelariju u londonskom kvartu Mejfer, da je ponovo počeo da puši i da pije… I da je uputio molbu da se vrati u Rusiju, koja ga je nekada učinila bogatim.

Dmitrij Peskov, pres-sekretar predsednika Ruske Federacije, izjavio je da je pre nekoliko meseci Berezovski napisao pismo adresovano lično na ime Vladimira Putina, u kome je molio oproštaj za greške i dozvolu da se vrati u domovinu. Britanski „Ivning standard“ prenosi iz ruskih izvora da je Berezovski nudio da zauzvrat odbaci optužbe vezane za smrt Aleksandra Litvinjenka.

Na sajtu ruskog izdanja magazina „Forbs“ pod naslovom „Poslednji intervju Borisa Berezovskog“ on je govorio (nezvanično) o tome da ima 67 godina, da ne zna šta dalje da radi… Redakcija ruskog „Forbsa“ je odlučila da s obzirom na okolnosti, sadržaj tog razgovora publikuje.

Na pitanje kako se oseća, Berezovski, sa onim crnim šalom oko vrata, nekoliko časova pre smrti, odgovara ironično: „Dobro, a zašto pitate?“

Na pitanje: „Da li vam nedostaje Rusija?“, on je dugo gledao sagovornika u oči: „Povratak u Rusiju … Ništa više ne želim do da se vratim u Rusiju. Čak i kada je krivični postupak pokrenut, hteo sam da se vratim u Rusiju. Čak i kada je krivični postupak pokrenut! Ostao sam samo po savetu Jelene Boner (poznate ruske aktivistkinje za ljudska prava, prim. red.). Glavna stvar koju sam potcenio – jeste da meni Rusija toliko vredi, da ne mogu biti emigrant.“

Pokušavajući da oraspoloži sagovornika, novinar „Forbsa“ na kraju razgovora kaže Berezovskom da će ga sledeći put videti u Moskvi, u Akademiji nauka. Berezovski je uzvratio sumornim osmehom:

„Dobro razjašnjenje…“

ZAPLENA: Jahta Berezovskog Thunder B u Francuskoj

TREĆA ŽENA: Jelena Gorbunova

POBEDNIK I PORAŽENI U SUDNICI: Roman Abramovič i Boris Berezovski

BORBA PROTIV PUTINA: Berezovski na demonstracijama protiv ruske vlasti u Londonu 2004.