Izgubljeni kofer sa više od 4500 fotografskih negativa na kojima su zabeleženi prizori iz Španskog građanskog rata, na čudesan način izronio je nakon sedamdeset godina. Fotografije Roberta Kapa, Gerde Taro i Čima potresno su svedočanstvo o ratu koji je bio preludij užasima koji su nakon njega usledili. Izložba ovih fotografija nedavno je otvorena u Parizu
Za „Vreme“ iz Pariza
Od 2007. godine, kada su u Meksiku pronađene tri kutije s više od 4500 negativa iz Španskog građanskog rata, koje su napravili Robert Kapa, Gerda Taro i Čim, na različitim mestima u svetu se poput simptoma neka opasne zaraze pojavilo naglo interesovanje za njihovu priču, a ponajviše za najpoznatijeg od troje fotografa. Iste godine u Španiji, Suzana Fortes objavila je knjigu Čekajući Roberta Kapu (Esperando a Robert Capa); Triša Zif, čija je uloga u preuzimanju negativa bila odlučujuća, napravila je 2011. godine dokumentarni film o čitavom slučaju (The Mexican suitcase), a dva igrana filma su u najavi – Waiting for Robert Capa u režiji Majkla Mana i Close enough Pola Endrjua Vilijamsa.
Sve ovo nesumnjivo pokazuje da svet i dalje voli avanturiste, ljubavne priče s ratnom podlogom i slavu. Narativ o mladim Jevrejima praznih džepova koji se borbi protiv fašizma pridružuju s fotoaparatima umesto pušaka jeste onaj koji vlada i izložbom Meksički kofer, koja je posle Njujorka, Arla, Barselone, Bilbaoa i Madrida prikazana i u Parizu, u Muzeju jevrejske umetnosti i istorije (Musée d’art et d’histoire du Judaïsme).
VIVA LA VIDA: Napuštajući Francusku neposredno uoči nacističke okupacije, Kapa je veliki broj negativa ostavio u svom pariskom ateljeu, u Ulici Froadvo. Njegov prijatelj i asistent Čiki Vajs 1940. godine takođe odlučuje da napusti Pariz jer su nacisti pred vratima grada. On biciklom prenosi negative u Bordo, gde ih poverava opskurnom meksičkom ambasadoru u Višijevskoj Francuskoj, Francisku Agilaru Gonzalesu. Gonzales ih preko okeana prenosi u Meksiko. Njegova ćerka ceo paket 1993. godine poklanja meksičkom producentu Benu Tarveru. Na izložbi posvećenoj Španskom građanskom ratu, Tarver primećuje da postoji sličnost između izloženih fotografija i negativa koji kod njega leže u dnu ormara. Obraća se Međunarodnom centru za fotografiju (ICP), čiji je direktor do svoje smrti bio Kapin mlađi brat, Kornel. Iako je Kornel Kapa decenijama pokušavao da pronađe izgubljene negative, na Tarverovo pismo odgovara tek deset godina kasnije, 2007. godine.
Fotografije iz Španskog građanskog rata Roberta Kape, Gerde Taro i Dejvida Sejmura zvanog Čim veoma su poznate. Mnogo pre pronalaska „Meksičkog kofera“ one su označile početak foto izveštavanja kakvo je danas nama poznato. Kapina slika Vojnik koji pada verovatno je jedna od najpoznatijih slika s ratišta ikad napravljenih (vidi okvir). Osim što su u koferu pronađeni originalni negativi čuvenih fotografija, njegov sadržaj je omogućio i da se afirmiše zaostavština Gerde Taro, koju je Kapa podučio fotografiji u Parizu i čije su slike često greškom bile pripisivane koosnivaču agencije Magnum fotos.
Izložba, dakle, ne daje uvid u isključivo nepoznato blago. Ali grozničavo uzbuđenje koje zahvata posetioca na samom početku, pred postoljem na kom su izložene tri crne kutije s filmovima samo raste dok se lupom zagleda u reprodukovane negative pokačene na zidu. Malčice uvećani negativi izloženi su pored poznatih fotografija. Plastična lupa veličine A4 papira koju dodeljuju na ulazu u izložbu je, nažalost, veoma neadekvatna alatka za proučavanje fotografija koje su manje spektakularne, neuspelije od onih koje su prvobitno objavljivali francuski komunistički i levičarski časopisi, a kasnije i „Lajf“ ili „Kolijers“. Zbog toga što proces odabira nikad nije neutralan, posmatranjem negativa stiče se utisak da se ponovo piše istorija svakodnevice Španskog građanskog rata. Potresni, ali i uzbudljivi portreti vojnika koje Čim fotografiše na ratištu 1937. godine samo su jedan od primera preispitivanja mita o poslednjem romantičnom ratu. Poluosmesi, spušteni pogledi ili stisnute vilice odaju nespremnost tih neizraslih dečaka koji su se preko noći našli u ulozi boraca protiv fašizma. Gerdu Taro takođe fasciniraju ti derani u prevelikim uniformama preuzetim s još toplih leševa palih vojnika. Gerdu fascinira i smrt, koje se izgleda ne boji. Bilo da je reč o leševima u valensijskoj mrtvačnici ili vojnicima na frontu, ona im prilazi toliko blizu da iz slika gotovo izbija smrad majskog vazduha pomešanog s mirisom krvi i baruta.
GORČINA HEROJSTVA: Zbog ideološkog opredeljenja, Kapa, Taro i Čim fotografišu isključivo republikansku stranu. Od Čimovih svedočenja o sporednim pojavama rata, komunistički časopisi ubrzo prave propagandne članke; popis umetničkih dela, mise na otvorenom ili kubistički kadrirane fotografije kantine u kojoj se stišću izbeglice pružaju uvid u beznađe civila koji su često na meti frankista. Čimove fotografije su najstatičnije, ali njihova statičnost primorava gledaoca da stane i da se zagleda u detalje, u linije, u lice svakog od likova u kadru. Kapa, koji zahvaljujući fotografijama iz Španskog građanskog rata stiče slavu, isprobava razne tehnike kompozicije, često kadrira subjekte ispod kolena te se stiče osećaj da oni odlučnim korakom idu prema nama. Za vreme njegovog kratkog boravka u Parizu, Gerda Taro gine u povlačenju s fronta. On nastavlja da fotografiše bitke, ali možda su najpotresnije Kapine slike baš one koje prikazuju poraz antifašista. Francuska otvara južnu granicu i pruža privremeno utočište Špancima i pripadnicima Internacionalnih brigada koji beže od represije frankista. U martu 1939. godine u Barkareu, on fotografiše izbegličke logore. Na peščanim plažama, na hiljade iznurenih i poraženih vojnika se poput stonoge, nepomično kreće kroz kadar. Gorčina na njihovim licima jedva da je ublažena smešnim koferima koje nose i s kojima na toj plaži liče na likove iz neke Beketove drame.
Odatle će se mnogi od njih zaputiti u Meksiko. Tim putem će krenuti i kofer s negativima koji je Čiki poverio meksičkom ambasadoru, i koji je na čudesan način izronio sedamdeset godina nakon Španskog građanskog rata.
Dok izlazim iz muzeja, čujem jednog američkog dedu kako pita svoju smežuranu ženicu zašto je izložba prikazana baš u Muzeju jevrejske umetnosti i istorije. Ne uspevam da razaberem njen odgovor, ali me pitanje ne iznenađuje. Mitologija Španskog građanskog rata kao preludijuma užasa Drugog svetskog rata pripada celom svetu. Uz to: pred humanošću, gorkim entuzijazmom i herojstvom s fotografija iz „Meksičkog kofera“, nemoguće je odoleti uhronijskim spekulacijama.
Vojnikova smrt
Vojnik koji pada je nesumnjivo najpoznatija fotografija iz Španskog građanskog rata (na sledećoj strani), ako ne i najpoznatija ratna fotografija svih vremena. Autorka dokumentarnog filma o „Meksičkom koferu“, Triša Zif, nagađa da je baš ova slika razlog zbog koga se nedavno preminuli Kornel Kapa, direktor ICP-a, s desetogodišnjim zakašnjenjem obratio meksičkom producentu koji je posedovao negative. Naime, čim je fotografija objavljena falangisti su tvrdili da je nameštena. Iako se van Frankove Španije smatralo da je fotografija autentična, nedavno su izneti rezultati istraživanja prema kojima ispada da je Kapa napravio fotomontažu. Ugao pada i položaj ruke vojnika navodno su neprirodni u odnosu na nizbrdicu na kojoj se nalazi. Kapa je zabeležio da je fotografija napravljena u mestu Sero Murijano pokraj Kordobe, ali je Hoze Manuel Susperegi s Baskijskog univerziteta, 2009. godine dokazao da je reč o mestu Espeho, 56 kilometara udaljenom odatle, u kome se u tom trenutku nije vodila niti jedna bitka. Priča se da se Kornel Kapa, koji se od smrti brata u Indokini starao o njegovoj zaostavštini, tajno plašio da bi pronalazak i proučavanje originalnog negativa potkrepili tvrdnje da je fotografija nameštena. Ali negativ čuvene fotografije se nije nalazio u „Meksičkom koferu“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
