Pitam se šta bi odlučio Bertolt Breht da je živ i zdrav i da ga Vlada Republike Srbije sa Ivicom Dačićem na čelu uz sasluženje ministra kulture Bratislava Petkovića, pozove da se nastani u Beogradu, sve u duhu približavanja Srbije Evropskoj uniji? Ja mislim da bi on to prihvatio pod uslovom da mu se ustupi jedno od prestoničkih pozorišta, da u njemu može da radi šta hoće i da platu i honorare prima u evrima. Takođe sam uveren da bi mu Vlada Republike Srbije rado izašla u susret.
Na tu grešnu misao javlja se autocenzura ugrađena u mene pre više od šest decenija: „Tvoje fantazije i gluposti ne zanimaju nikoga, ako hoćeš nešto da kažeš o Brehtu, reci koje bi njegove komade sada trebalo postaviti na ovdašnje pozornice?“ Odgovaram: „Ne mogu da te se otresem, ali neću više da te slušam, pre nego što kažem šta da se igra napraviću uvod po svom ukusu, pa će doći na red i repertoar koji bismo oblikovali u Srbiji sezone 2013/2014.“
BREHT DAJE ČASNU REČ DA NIKAD NIJE BIO ČLAN KP: Zaista ne mislim da bi Tomislav Nikolić za Brehta bio veća smetnja od Valtera Ulbrihta, vlada Ivice Dačića i Aleksandra Vučića od vlade Vilija Štofa i Eriha Milkea, rečju, Republika Srbija danas od (istočne) Nemačke Demokratske Republike 1949. godine.
Breht je bežao od nacista, kako sam kaže, „zemlje češće od cipela menjajući“ u Dansku, Švedsku, Finsku, Sovjetski Savez, da bi 21. jula 1941. stigao u Ameriku i zaposlio se u Holivudu, u „fabrici laži“, dok se rat širio svetom.
Oktobra 1947. godine pozvan je na saslušanje pred Komitet za istraživanje antiameričke delatnosti, poznatiji kao „Makartijev komitet“, koji se bavio „komunističkom infiltracijom u filmsku industriju“. Pored umetnika, koji su bili američki državljani, pozvana su samo dvojica stranih državljana – Čarli Čaplin i Bertolt Breht. Nekoliko „prijateljskih svedoka“ – na primer Gari Kuper, Volt Dizni, Robert Tajlor – rado su sarađivali i davali podršku antikomunističkoj histeriji. Drugi, da pomenem samo reditelja Edvarda Dmitrika, odbili su da odgovore na pitanje da li su članovi komunističke partije pozivajući se na američki ustav. To su činili ne samo komunisti nego i drugi da bi tako dali podršku svim kolegama. Sa velikim zanimanjem se očekivalo kako će Breht da se ponaša. Na pitanje da li jeste ili je ikada bio član bilo koje komunističke partije, Breht je prvo pokušao da vrda, da bi na kraju ipak morao da odgovori na pitanje:
„Čuo sam da su moje kolege izjavile da to pitanje smatraju neumesnim, ali ja sam gost ove zemlje i ne želim da se upustim niukakve jurističke prepirke, prema tome odgovaram na vaše pitanje u potpunosti i najbolje što umem: ja nisam član i nikad nisam bio član ni jedne komunističke partije!“
ŠTA ĆE NAM TAJ TROCKISTA: Breht se, međutim, od čitave te atmosfere toliko uplašio da je preko noći pobegao iz Amerike. Kongres mu je platio putne troškove za prvu klasu od Kalifornije do Vašingtona. Prodao je svoju kuću, spakovao kofere i za sebe i svoju ženu, glumicu Helenu Vajgel, uzeo karte u jednom pravcu. Ona je posle pričala:
„Umesto da uplatimo za Brehtov put tamo i natrag oboje smo krenuli za Vašington. Tako je Kongres platio dobar deo našeg puta natrag u Evropu…“
Preko Francuske stigli su u Švajcarsku, odande je Breht osmatrao gde da se nastani i, što je za njega bilo najvažnije, gde bi mogao da radi. Zapadna Nemačka je saopštila da mu neće dozvoliti boravak – Vašington ga je proganjao gotovo kao danas Snoudena.
Jugoslavija je posle sukoba sa SSSR tragala za saveznicima među poznatim političarima i umetnicima kao što je, na primer, bio Sartr, pa je iz naše ambasade u Švajcarskoj stigao predlog da se Breht pozove u Beograd. Međutim, neko pri vrhu je tu ideju odbacio rekavši: „Šta će nama taj trockista?“
AJKULA NIJE AJKULA AKO TO NE MOŽE DA SE DOKAŽE: Otada je prohujalo 65 godina, Breht je mrtav već 57 godina, „vrh“ se u Beogradu nekoliko puta promenio, Nemačka se ujedinila. Nepromenjeni su njegove pesme, romani, kratke priče, 48 drama i pedesetak dramskih fragmenata, uputstva za režiju, dnevnik, korespondencija. Uobražavam da znam kako bi on danas počeo kod nas.
Svoje najpoznatije delo, Operu za tri groša, nije naročito voleo. Zajedno sa kompozitorom Kurtom Vajlom taj komad je napisao na brzinu po narudžbini 1928. godine. Čuvenu pesmu o Mekiju Nožu napisali su u noći pred premijeru, jer je glumac Harald Paulzen, koji je trebalo da igra glavnu ulogu, zahtevao da dobije „još nešto važno kao ekspoziciju za svoj lik“. Tako je nastao song nazvan „Moritat o Mekiju Nožu“ koji poručuje „da ajkula nije ajkula ako to ne možeš da dokažeš“. Pokušao bih da objasnim Brehtu da to važi za mnoge ovdašnje ajkule, poslovne ljude…
Kad je 1949. u istočnom Berlinu dobio svoj teatar „Berlinski ansambl“, u kome je mogao da režira šta god je hteo, Breht za života tu „operu“ nije postavio. Pa ipak, mislim da bi se ugrizao za usne i odlučio na novi pristup upravo tom tekstu u Beogradu, jer bi ga nešto zaintrigiralo u srpskoj stvarnosti.
Na prvom mestu zanimljiva je saradnja gangstera sa policijom. Jedna od bitnih scena je kad ubica i razbojnik Meki zvani Nož sa šefom policije Braunom zvanim Tigar peva o topovima i zajedničkim borbama u slavu imperije. Zašto ne i nacije? U originalu se radi o Indiji. Ali Tigar Braun bi kod nas mogao da liči na Legiju dok je još bio na čelu svoje slavne jedinice, a Meki na bilo kog našeg čuvenog predstavnika domaćeg kriminala, koji je zajedno sa njim ratovao. To ne bi bio neobičan pristup, jer je širom sveta bilo nekoliko pokušaja da se radnja, koja se izvorno odigrava u Londonu u Viktorijansko doba, prenese u Čikago tridesetih godina prošlog veka. Pa zašto ne i u Beograd devedesetih godina prošlog, ili na početak ovog veka.
Meki Nož na kraju zaglavi i osuđuju ga na smrt vešanjem. Važnije je što je ta Opera po zamisli autora trebalo da bude i obračun sa kapitalizmom koji izjednačava sa razbojništvom, ali u tom pogledu nije uspeo, društveni sloj, koji je autor hteo da kritikuje, uživao je, smejao se i nimalo se nije osećao pogođenim. U svom Romanu za tri groša – u kome je posle uspeha scenskog dela razrađivao tu ideju – Breht tvrdi da je pljačka banke kao zločin sitnica u upoređenju sa zločinom koji predstavlja osnivanje jedne banke. To bi Breht početkom druge decenije XXI veka sigurno uneo i u predstavu aludirajući na ulogu svetskih banaka u današnjoj kriznoj stvarnosti.
MERA PREDOSTROŽNOSTI: Višestruku muku bi Breht imao već i sa prevodom naslova svoje sledeće predstave u Beogradu. Na nemačkom to je Die Massnahme. Rečnički prevod bio bi „mera“ u smislu „preduzimati mere“. Ja u ovom slučaju prevodim sa „Mera predostrožnosti“. Premijera i ujedno poslednja izvedena predstava tog, kako ga je sam Breht nazvao, „poučnog komada“ održana je u noći 13. na 14. decembar 1930. godine u Berlinu, a 1932. je napisao novu, ispravljenu verziju. Drugi problem je što je Breht 1945. zabranio da se taj njegov tekst ikada igra, a sada bi trebalo da se predomisli za beogradsku publiku.
Američki Makartijev komitet je upravo Meru predostrožnosti navodio kao dokaz da Breht propoveda komunističku ideologiju i diskusija o tom komadu zauzima veći deo saslušanja. Citiraću iz zapisnika koji je snimljen i na gramofonsku ploču.
Predsedavajući na saslušanju Stripling moli Brehta da objasni o čemu se radi u komadu, Breht se izgovara da se radi o adaptaciji japanske „No-igre“ u kojoj se pokazuje odanost nekom idealu sve do smrti. A šta je taj ideal, pita senator?
Breht: „U starom komadu se radilo o religioznoj ideji…“
Stripling: „Ima li to veze sa komunističkom partijom?“
Breht: „Da.“
Stripling: „I sa disciplinom u komunističkoj partiji?“
Breht: „Da, da. To je novi komad, nova adaptacija sa pozadinom Rusije i Kine iz godine 1918. i 1919. Tako nekako. Neki komunistički agitatori su se našli u nekoj vrsti ničije zemlje između Rusije i Kine…“
Stripling: „Mogu li da vas prekinem, mister Breht. Da li biste taj komad ocenili kao prokomunistički ili antikomunistički ili biste rekli da je neutralan po komuniste?“
Breht: „Ne. Rekao bih… Vidite, literatura ima pravo i dužnost da objavljuje savremene ideje…“
Posle rasprave Stripling zaključuje. „U toku komada pozivate se na teoriju i učenje Lenjina, što je azbuka komunizma, i na druge komunističke klasike…“
O čemu se zapravo radi? Četiri agitatora vraćaju se iz Kine i podnose referat „kontrolnom horu“. Referišu da im je najviše pomagao „mladi drug“ iz Kine, da su pokrenuli revolucionarne mase, ali da je „mladi drug“ postao kolebljiv i odveć meka srca, nisu mogli da ga ostave da na licu mesta vodi ustanak, objasnili mu da će ga uhvatiti, mučiti i sigurno ubiti, bilo da izda, bilo da izdrži, ali pošto je sve to nesigurno moraće oni da ga ubiju, jer je to mera predostrožnosti. On im se baca u naručje i disciplinovano pristaje.
Četiri agitatora:
„Onda ga streljasmo
I bacismo dole u krečanu.
A pošto ga proguta kreč,
Vratismo se svome poslu.“
Kontrolni hor ih pohvaljuje:
„A vaš posao beše uspešan
Širiste nauku klasika
Azbuku komunizma…“
Brehtova kćerka Barbara zabranila mi je da za emisiju beogradske televizije koristim scene iz Mere predostrožnosti pozivajući se na odluku njenog oca, jer se Breht uplašio da bi moglo da se pomisli da on opravdava ubistva u interesu viših ciljeva. Tekst je ipak štampan u izdanju „Celokupnih dela“ 1967. godine. Prema Bernskoj konvenciji o autorskim pravima, ona su zaštićena 50 godina posle smrti autora, znači, dotle naslednici moraju da se pitaju, posle više ne. Za Brehtova dela to pravo je isteklo 2006. godine, osim za neke zemlje, među kojima su Nemačka i Austrija, koje su to pravo produžile na 70, neke retke čak i na 80 godina.
Ali ja sam uveren bi za današnju Srbiju Breht itekako i lično režirao taj svoj prilično jednostavan komad za jednog tenora, četiri glumca, mali mešoviti hor i mali orkestar. Kompozitor, takoreći koautor, ovoga puta nije Kurt Vajl, nego Hans Ajzler, koji će posle Drugog svetskog rata pored ostalog biti autor himne Nemačke Demokratske Republike. Ajzlerov brat Gerhart bio je visoki funkcioner KP Nemačke, kandidat za člana politbiroa, od tridesetih godina predstavnik Komunističke internacionale u Americi. Poznanstvo s njim je takođe igralo ulogu prilikom Brehtovog saslušavanja zbog „antiameričke delatnosti“.
Posle vesele Opere za tri groša, to bi bila veoma ozbiljna premijera.
UI KAO SLOBA: Sledeća Brehtova i moja premijera za Beograd bila bi nova postavka Zadrživog uspona Artura Ujia. Komad je kod nas dosta dobro poznat. Negativni junak komada, Arturo Ui, po Brehtovoj volji treba da liči na Hitlera, ali takođe i na američkog gangstera Al Kaponea. Moglo bi se reći da je to parabola Hitlerovog dolaska na vlast transponovana na podzemlje američkih gradova tridesetih godina prošlog veka. Mislim da ne bi bilo teško uspostaviti vezu pojedinih likova iz komada sa poslenicima naše politike. Ui naravno liči na Slobodana Miloševića. I njegov uspon bio je „zadrživ“, mogao je da se zadrži, ali nije…
Dogsboro, koji u originalu liči na predsednika Vajmarske Nemačke Hindenburga, bar donekle može da nosi izvesne crte Dobrice Ćosića (samo izvesne, jer delovi komada u kojima se Dogsboro sumnjiči za nečasne finansijske spekulacije moraju da se brišu). Dolfit, koji podseća na austrijskog kancelara Dolfusa, a brani samostalnost svog grada Cicero u odnosu na Čikago, kod nas može da podseća na Azema Vlasija.
Naša beogradska predstava mora da bude veoma uzdržana sa aluzijama, ne zaboravimo, Breht radi sa sistemom koji je on nazivao Verfremdung, koji nije dobro preveden sa „otuđenje“, kako se kod nas obično kaže i mora reći. Breht je svoju reč izmislio, inače ne postoji, zbog toga, kada se radi o teoriji pozorišta, ja na srpskom radije govorim o „Fau-efektu“. Suština je da se gledalac „deziluzionira“, a i da se njemu već poznate činjenice osvetle na novi način. Nije toliko važno da neki likovi makar malo, šale radi, podsećaju na stvarne figure našeg političkog života, za nas je danas najvažniji epilog u svega šest stihova koji upozorava da je tip kao Ui zamalo zavladao svetom, da su ga narodi zaustavili, ali da niko ne treba da trijumfuje, jer „rupa je plodna još iz koje to izmili“.
CECA KAO MAJKA HRABROST: Red je na velike predstave. Ponovo bi valjalo postaviti Majku Hrabrost. Verovatno bi bilo isuviše smelo, ali možda bi glumica koja bi igrala glavnu ulogu mogla da liči na Cecu Ražnatović, pa ako bi ona pristala, čak bismo njoj poverili da se okuša u toj ulozi.
Pre nego što se zbog gospođe Ražnatović uvaženi čitaoci „Vremena“ dohvate svog računara da pošalju proteste redakciji i probudi se moj unutrašnji cenzor, koga sam na jedvite jade ućutkao, neka mi bude dozvoljeno da ispričam istinitu anegdotu.
„Berlinski ansambl“ je u Beogradu gostovao 1970. godine. Priredili smo ručak u čast direktorke, Brehtove udovice Helene Vajgel, Majka Hrabrost je od 1949. godine bila njena paradna uloga. Narodno pozorište u Beogradu upravo je pripremalo novu postavku, ja sam se zalagao da naslovnu ulogu igra Olivera Marković protivno mišljenju mnogih da bi je trebalo poveriti Miri Stupici. Olivera je sedela malo dalje od nas za stolom, uživala u jelu i piću, a ja šapnuh Vajgelovoj da bi ta dama trebalo da igra Majku Hrabrost. Vajgelova je bila zapanjena, ona je taj lik koncipirala kao da je starica i rekla: „Nije valjda da će se to igrati kao što ta žena ždere!“ Ja sam izvinjavajući se podsetio da su u nju u komadu zaljubljeni i sveštenik i kuvar, da je jasno da je to putena žena u najboljim godinama koja aktivno živi polnim životom, pa je Brehtova udovica prihvatila: „… Slažem se, ja nisam mogla drugačije da igram, jer sam tu ulogu dobila isuviše kasno, ali da bih pokazala da se slažem doći ću na premijeru i bučno ću aplaudirati!“ Nije došla. Piprema premijere se odužila. Vajgelova je umrla. Deo kritike je smatrao da nismo razumeli Brehta, jer je Olivera sjajno odigrala baš ono što zapravo stvarno piše u tekstu. Šta bi Vajgelova rekla za Cecu? Ne smem ni da zamislim. Ali ako bi sam Breht prihvatio, možda bi došla da aplaudira na premijeri. A bila bi senzacija, zar ne?
U vreme Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648) postojala je posebna reč za važno zanimanje: marketenderka. Reč dolazi iz francuskog, zapravo znači prodavačica; uz silne plaćeničke vojske išle su redovno prodavačice hrane, pića, dugmadi, konca, cokula, prostitutke… Svaka je veća jedinica imala svoju marketenderku. Brehtova junakinja Ana Firling je takva prodavačica svega i svačega, stalo joj je samo da se za vreme rata obogati, veoma je uspešna u tome, ali joj poginu prvi, pa drugi sin, a na kraju i najmlađa kćerka, nema Katrin, tako da se, doduše, materijalno obogatila, ali je izgubila sve što je volela. Da li ima pogodnije priče o nesrećnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije? Stiču se bogatstva, a gubi ljubav i smisao života.
Uopšte mi nije teško da zamislim šta bi Breht rekao Ceci. „Ti imaš stas, ti imaš glas, ti umeš da budeš impresivna, ali sad, molim te, zaboravi sve što su te do sada učili. Nemoj ni da pokušaš da pevaš lepo. To što treba da preneseš publici nimalo nije lepo. Uspori! Akcenat na svakom slogu! Pravi pauze! Ti to umeš! I pre svega, nemoj da zveraš unaokolo tako romantično!“
Songove za komad Majka Hrabrost napisao je Paul Desau. Zahtevaju odličnu interpretatorku, ali to nikako ne znači da mora da peva kao operska pevačica, naprotiv. Ukazao bih, međutim, na drugu zanimljivost. Za tri od četiri do sada navedena Brehtova komada muzika je veoma važna, a komponovala su je tri kompozitora, Kurt Vajl, Hans Ajzler i Paul Desau. Oni su poznati i mimo Brehta i kao stvaraoci su veoma različiti, ali kada su radili za Brehta – bolje rečeno, sa Brehtom – gotovo su isti, nije ih lako razlikovati. Kako je to moguće? Odgovor je veoma jasan: Breht je znao šta hoće i pridobijao ih da rade šta i kako on hoće. Umeo je da im objasni, pa i uz gitaru da im otpeva svoje ideje
ŽIVOT GALILEJA: Poslednja velika predstava koju bi nam Breht prikazao u sezoni 2013/2014. je, naravno, drama Život Galileja. Znači, preporučujem za jednu sezonu ovim redom: Operu za tri groša, Meru predostrožnosti, Zadrživi uspon Artura Uija, Majku Hrabrost i Život Galileja.
Galileja bih odigrao kako je napisan. Nije potrebno nikakvo dodatno tumačenje. Galilej je Breht, odnosno Breht je kao njegov Galilej. On se ne buni kad mu inkvizicija prikaže instrumente za mučenje, odmah prihvata da se zemlja ne okreće oko sunca, baš kao što je Breht u Vašingtonu rekao da nije komunista, mada je time u neugodnu situaciju stavio mnoge kolege. I kod nas se mnogi isuviše brzo i lako odriču svega u šta su verovali, čim im zaprete bilo kakve muke.
Odsudna rečenica je kada mlada Andreja, pošto je Galilej opozvao svoje učenje, usklikne:
„Nesrećna je zemlja koja nema heroja!“
Ali mudrac mirno odgovara:
„Ne. Nesrećna je zemlja kojoj su heroji potrebni!“
Zar ima bolje poruke za naš region na kraju prohujalih godina i decenija?
