Za „Vreme“ iz Bona
Hrišćansko-socijalna unija (CSU) je navikla na apsolutnu većinu u Bavarskoj. Više od četiri decenije konzervativci su komotno vladali najbogatijom pokrajinom Nemačke, a onda su se desili izbori 2008. kada je CSU osvojio za njih mizernih 43 odsto. To je najpre značilo da se valja uortačiti sa Liberalima (FDP) kako bi se prikupila većina, ali je značilo i smenu u premijerskoj fotelji – u nju je zaseo Horst Zehofer, za kog „Tagescajtung“ piše da je „pun trikova i nema principe, nepouzdan i egomaničan. On ispunjava zahteve one vrste bavarskog političkog folklora u kojima političar CSU sme da bude nešto više od drugih, iščašeniji, grublji, pa i više nalik mafiji od proseka. U predizbornoj kampanji je Bavarsku nazvao vratima raja. U Diseldorfu, Erfurtu ili Berlinu, svaki političar bi sa takvim pošalicama ispao smešan.“ Ali, CSU na izborima nastupa samo u Bavarskoj, a tu, u najvećoj i po broju stanovnika drugoj po redu nemačkoj pokrajini, Zehofer je osvojio apsolutnu većinu. CSU je osvojio 47,7 odsto, a socijaldemokrate (SPD) tek 20,6 odsto.
Zehofer je prebrodio niz afera, od kojih je najviše bure digao nepotizam epskih razmera među članovima CSU-a. Desetine njihovih poslanika u bavarskoj skupštini su, kao lične sekretare i asistente, decenijama angažovali užu i širu familiju, a sve o trošku poreskih obveznika. Zehofer se nekako od toga distancirao, smenio koga god je morao i ostao u sedlu. Posle nedeljne pobede, „Kralj Horst“ će konačno pred Angelom Merkel moći da govori za nekoliko decibela glasnije. Već u izbornoj noći je najavio kako ozbiljno misli da nagovori kancelarku da vozači automobila stranih registracija plaćaju putarinu u Nemačkoj, gde su inače auto-putevi besplatni. Kancelarka je do sada odbacivala tu ideju, ali će sada morati da proguta knedlu i ćuti – bar dok joj novi mandat ne bude osiguran.
LIBERALA ISPOD CENZUSA: Dok je „mala sestra“ u Bavarskoj ojačala, Angelu Merkel brinu tradicionalni koalicioni partneri liberali. Žuti su u Bavarskoj sa sramotna tri odsto ostali ispod crte što partijski šef Filip Resler naziva „poslednjim upozorenjem“. U praksi to znači da Liberali u poslednjoj nedelji izborne kampanje za Bundestag zdušno kukaju da im CDU „pozajmi glasove“ – apeluju na birače demohrišćana da njima daju takozvani drugi glas, kako bi ih izvukli preko cenzusa i omogućili nastavak crno-žute koalicije u Berlinu (vidi okvir).
Dok Resler i partijske kolege sada pričaju da je glas za njih zapravo glas za Angelu Merkel, iz kancelarkine partije odvraćaju svoje birače od pozajmljivanja glasa. „Ko hoće da Merkelova ostane kancelarka, treba oba glasa da dâ CDU“, rekao je Folker Kauder, šef poslaničke grupe demohrišćana. Na pokrajinskim izborima u Donjoj Saksoniji CDU i FDP primenili su tu taktiku, pa je ipak SPD došao na vlast.
Prema poslednjem ispitivanju javnog mnjenja koje objavljuje drugi program nemačke televizije ZDF, nastavak aktuelne vlade CDU i liberala nije nemoguć, pod uslovom da ovi drugi preskoče cenzus. Drugi tandem – socijaldemokrate i zeleni – u Bavarskoj je prošao očekivano ispodprosečno, dok bi na saveznom nivou dobar deo glasova mogla da im preotme levica (bivši istočnonemački komunisti) koju nijedna partija ne želi u vladi. Treći mandat zaredom je Angeli Merkel nadohvat ruke, pa makar ne vladala sa liberalima nego morala ponovo da uđe u veliku koaliciju sa socijaldemokratama, kao svojevremeno posle izbora 2005, kada je SPD predvodio dotadašnji kancelar Gerhard Šreder. Ta koalicija u međuvremenu je izgubila epitet braka iz računa i birači dve najveće stranke u ogromnom procentu podržavaju međusobnu saradnju.
MALI SU PREMALI: Gornja računica mogla bi da se izjalovi ako se u Bundestagu, osim pet pomenutih partija, pojavi još neka, šesta, ali bi se takav razvoj događaja graničio sa čudom. Alternativa za Nemačku trenutno je najbliža toj senzaciji, u anketama beleži podršku od četiri odsto. Ova stranka koju su osnovali ugledni profesori ekonomije, privrednici i novinari, u javnosti je poznata samo po svojoj glavnoj ideji – ukidanju evra, ili makar istupanju Nemačke iz evrozone i povratku staroj dobroj marki. Čak i da se nekako uguraju u Bundestag, učešće u vlasti je praktično nemoguće, jer su mejnstrim partije veliki pobornici evra. Osim levice, razume se.
Slobodni birači (Freie Wähler) ponovili su odličan rezultat u Bavarskoj, ali ako biste zaustavili nekog prolaznika na ulicama Kelna, Hamburga ili Bremena, taj verovatno ne bi ni znao da vam kaže šta su to Slobodni birači. Njihovi pokušaji u drugim pokrajinama uglavnom su se završavali na nivou statističke greške. Poznavaoci prilika kažu da ova evroskeptična (ili bolje EUeptična) partija na talasu uspeha iz Bavarske može da dogura do dva ili tri odsto u celoj Nemačkoj. To opet može da bude dovoljno da se pomrse računi nekoj drugoj alternativnoj partiji, pre svega pomenutoj Alternativi za Nemačku.
O Piratskoj stranci više niko ne priča, pa im ni ovde ne treba posvetiti više od dve rečenice: Pre dve godine su obećavali, ušli u nekoliko pokrajinskih i gradskih skupština, u anketama je čak 15 odsto birača simpatisalo mlade i drugačije ljude koji traže potpune slobode na internetu i ukidanje autorskih prava. Ali onda su unutrašnjim svađama pokazali da nisu ništa drugačiji od tradicionalnih partija, a uspeli su i da prespavaju špijunsku aferu koja je nedeljama tresla Nemačku: skandal što NSA prisluškuje sve i svakoga trebalo je da bude baš njihova tema. Zajedno sa pristalicama Piratske stranke na marginama će ostati i radikalna desnica NPD, za koju mahom glasaju mladi neonacisti kojih, srećom, nema mnogo.
Birališta će biti otvorena u nedelju 22. septembra do 18 sati. Već pet minuta kasnije znaće se rezultati, a šest minuta kasnije neki će otvarati šampanjac, a neki pisati ostavke.
Nemački izborni sistem teško da može da bude komplikovaniji: u pitanju je kombinacija većinskog i proporcionalnog sistema koji na kraju daje najmanje 598 poslanika. Polovina njih (299) biraju se po klasičnom većinskom principu – postoje izborni okruzi sa prosečno 250.000 stanovnika. Svaka partija može da istakne najviše jednog kandidata, a i nezavisni kandidati mogu da okušaju sreću. Prvim glasom se, dakle, bira konkretni kandidat, i onaj sa najviše glasova sigurno ide u Bundestag.
Drugi glas je, međutim, važniji jer prema proporcionalnom sistemu određuje koliko će koja stranka imati stolica u skupštini. Tu kandidati ulaze sa zatvorenih pokrajinskih lista – onaj prvi na listi ulazi prvi, sledi drugi i tako dalje. Redovno se dešava da velike partije osvoje više direktnih mandata nego što bi prema proporcionalnom sistemu trebalo da im sleduje – tada se Bundestag širi i ima više poslanika od predviđenih 598, u ovom sazivu ih, recimo, ima čak 620.
Upravo u komplikovanom izbornom sistemu leži začkoljica zvana „pozajmljivanje glasova“. Liberali su sada u 80 izbornih okruga pozvali svoje direktne kandidate da odustanu (ovi ionako nisu imali šanse da završe trku prvi i osvoje direktni mandat), kako bi prvi glas otišao kandidatima iz CDU-a i pogurao ih ispred kandidata SPD-a. U zamenu za ovu podršku, liberali preklinju birače CDU-a da svoj drugi glas daju njima, kako bi nekako dostigli cenzus od pet odsto.
Na pokrajinskim izborima u Donjoj Saksoniji u januaru to je upalilo – liberali su dostigli deset odsto, a čak četiri petine glasova došle su od pristalica CDU-a. Ukupno su, međutim, socijaldemokrate i zeleni imali jedan mandat više, dovoljno da preuzmu vlast. Od tada u stranci Angele Merkel preovlađuje mišljenje da je pozajmljivanje glasova liberalima zapravo autogol.
Niti su socijaldemokrate, niti zeleni naivni. Ovim strankama doduše ne treba pozajmljivanje drugih glasova, jer su obe uverljivo iznad praga, pa zato imaju drugačiju taktiku: Ukoliko, recimo, direktni kandidat zelenih ima slabe izglede u nekom okrugu, oni će ga povući i pozvati birače da daju prvi glas kandidatu prijateljskog SPD-a kako bi ovaj pobedio kandidata CDU-a.