Čudna je i teška ova miholjska nedelja varljivog leta nad Srbijom („kasno leto, kraj oktobra“, kako peva Darkvud Dab), odlaze nam ljudi, i zapravo je teško misliti na bilo šta drugo u ovakvom danu, ali hajde, neko mora i da bude dežurni. Makar tek zato da vidimo s kim nam je to ostajati – to jest, ako se Manitu složi da se ostaje – na Zemlji i u ovoj zemlji, i kako uopšte opstati uz takve i sa takvima.
Evo, recimo, Antić Oliver, ličnost znamenita i predobro nam poznata iz Najmračnijih Devedesetih kao jedan od Miloševićevih i Šešeljevih univerzitetskih gaulajtera; ne čini li vam se da ovaj dražestan lik ogromnih zasluga prolazi nekako odveć nezasluženo ispod radara javnosti? A čovek je ništa manje nego savetnik predsednika države; ej, šaputati pravne savete prvom čoveku u državi, malo li je?! Ta, pogledajte samo dokle je kardinal Rišelje dogurao od te tačke…
Pa dobro, ali otkud mi sad baš Antić na svu ovu našu muku? Tjah, želeo bih da verujem da je samo to što je javnost preokupirana iznenadnim odlascima nekolicine izuzetnih ljudi zaslužno što ovih dana baš taj Antić Oliver nije na svim naslovnim stranama, uz prigodni hedlajn: ko je bre taj čovek i šta on uopšte hoće od nas?! V čjom djelo, što bi rekao Basara na najdražem jeziku Antićevog poslodavca? Dao je Antić pozamašan intervju Politici (27. 10. 2013) i svašta je zanimljivo tu izgovorio, no najljupkiji je ipak sam kraj razgovora. Nakon što se požalio da na Božanstvenog Vučića čeono i bočno udaraju bezbrojne ale i vrane zbog njegove neodustajne borbe protiv korupcije (i ostalo naprednjačko tra-la-la, da ne gnjavim), i priupitan od valjda već ozbiljno zabrinute novinarke da li je o toj užasnoj i nedopustivoj bočnoudarnoj situaciji razgovarao i sa predsednikom države, Antić odgovara: „Jesam, on kaže da se i protiv njega svašta piše. Mora se znati granica i mera kada to nije samo neukus nego kada prelazi na teren krivičnog prava. A po Ustavu simbol Republike Srbije su predsednik, zastava, grb i himna. Kod nas se predsednik izvređa i ne reaguje tužilaštvo, a isto tako u pozorišnoj predstavi se na najvulgarniji način zloupotrebljava zastava Srbije i ta predstava dobije nagradu. A to je krivično delo za koje može da se izrekne kazna do pet godina zatvora. Tužilaštvo mora da razmisli šta radi. Ono ne može da ocenjuje da li je politički nešto zgodno goniti ili ne.“
Da vidimo, šta smo ovde imali? Antić je kanda rešio da dâ svoj obol borbi protiv kriminala, korupcije i ostalih pošasti tako što će učiniti sve što je u njegovoj savetničkoj moći ne bi li dao prihapsiti one koji „vređaju“ predsednika i zastavu Srbije, kao Ustavom zaštićene simbole države (zašto su vređači grba i himne dovedeni u neravnopravan položaj, ne umem da objasnim). Krasno, samo ima tu nekih problemčića. Recimo, ovaj: ko to i kako „vređa“ predsednika države, a na način koji bi zavređivao ništa manje nego krivično gonjenje, uz pretnju petogodišnjom robijom? Ili će ipak biti da Nikolić Tomislav, po prirodi svojeg položaja, mora da „istrpi“ ono što trpe i drugi predsednici i premijeri po demokratijama, ljudi poput Obame, Kamerona, Olanda ili Merkelove, a o kojima se takođe „svašta“ govori i piše (pa ni što pas s maslom ne bi izeo), i kod kuće i po svetu? Ili je Antić možda bliži „putinovskom“ shvatanju demokratije, gde se za „vređanje“ Njegovog Kremaljskog Veličanstva može i u kažnjeničku koloniju? Ako jeste, neka lepo kaže! Pardon, nema potrebe: već je rekao. Ali neka sada Nikolić lepo kaže je li on zaista solidaran sa pogledima svog savetnika, a ako reče da nije, neka onda objasni zašto ne zameni aktuelnog savetnika za neki model koji je apdejtovan i nakon 1953?!
Ovo sa zastavom i predstavom još je smehotresnije i zlokobnije istovremeno. Da se ne prenemažemo, jasno je da aluzija ide na predstavu „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića (Atelje 212), nedavnu pobednicu Bitefa. U toj predstavi, na njenom kraju, ima i scena gde glumica „povraća“ na zastavu Republike Srbije. Postupak je umetnički opravdan u celokupnom kontekstu predstave, a gledati na taj teatarski čin kao da „uvredu simbola države“ i stvar za robiju bilo bi, što svojevremeno reče rediteljka Tanja Mandić Rigonat, isto kao da uhapsite nekog glumca jer je nekoga „ubio“ u predstavi, bez obzira na to što je taj ubijeni već uveliko u pozorišnom bifeu, eno ispija treći špricer. To je, dakle, shvatanje teatra dostojno nekog urođenika, ali važnije od toga je što je to shvatanje građanskih sloboda dostojno pristalica despotije. U demokratijama državna zastava i slično odavno nemaju u praksi takav sakrosanktni status čak ni na ulici, kamoli u kontekstu umetničkog čina. Antić Oliver bi, megjutoa, da ‘apsi, da sudi i da šalje na petogodišnju robiju, i još namiguje da je i predsednik države blizak tom gledištu, i po vrhu još i diskretno preteće proziva tužilaštvo zbog nebudnosti, što je već preko jego čak i za narečenog giganta pravne misli.
Ovaj je skandal, dragi moji, moj predlog za utisak nedelje. Ali, pravi će skandal tek nastati, onog trenutka kad nam postane jasno da će Antić Oliver i nakon njega ostati savetnik predsednika države, i sve što uz to ide. Tog trenutka svaka priča o Antiću zauvek prestaje, a ostaje samo priča o njegovim poslodavcima, ljudima koji su ga doveli u poziciju da preti svima, od glumaca do tužilaca. Ako on nije njihova greška, onda je on njihovo pravo lice.
