Golo E

Davno je to bilo, toliko davno da je zaborav detalje prekrio – tek tu i tamo poneki još proviruje: prvog dana školske 1972/3. godine prišla je trećoj klupi u redu do prozora u kojoj sam sedeo i pitala me da li je slobodno. Ili je ona sedela, a ja prišao i pitao… U stvari, svejedno je ko je kome prišao i ko je prvi prozborio, važno je ono što je usledilo – pogledi su nam se susreli: nisam ni slutio da takvo plavetnilo postoji i ako komparativ može da se upotrebi u opisu boja, onda je to plavo najplavlje od svakog plavog, duboko i bistro, dublje i bistrije od najdubljeg i najbistrijeg plavog koje može da se zamisli: Oko Plavo.

Svaki opis zaljubljenosti na prvi pogled suvišan je, ali ipak: leptiri su se u stomaku razmahali, obamrlost udove ophrvala, dah zastao, svet se zavrteo, začule su se fanfare, gongovi, zvona… Tako je bilo.

Od tada, pa sve dok nas matura nije rastavila, svakog bogovetnog dana govorio sam joj stihove pesme koje se, istina, sad više i ne sećam: Mogu li, Oko Plavo…, ako ikad, Oko Plavo…, samo nemoj, Oko Plavo… I sve tako u tom smislu. Samo to i tako to.

Dal’ beše to neka priredba nekim povodom ili samo čas poezije, tek u jednom trenutku na sceni je bila ona sama, sa gitarom u rukama: svirala je neku špansku sentiš melodiju u tročetvrtinskom taktu: ha, ha, ha, ha, ge, ge, fis, e… Svaki od ovih tonova prvi je u trioli, istovremeno sa „golim E“, u pozadini je romboljalo jednolično ha i ge… Gleda u mom pravcu, ali ne u mene: u fokusu joj je neka tačka između nas.

„Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva…“

Čudno je to: blizu sam ti, Oko Plavo, da bliži ne mogu biti – šest dana u nedelji po šest školskih časova delimo ne baš komotnu skamiju, dodirujemo se ramenima, bedrima, kolenima, ponekad i prstima: tada oboje prestanemo da dišemo, Anđeo tišine nas obgrli, strepnja i iščekivanje tad ispune vasceli prostor oko nas… Tren kasnije, mada se uvek činilo da je celu večnost trajalo, povučemo ruke i gradimo se kao da ništa nije bilo. Do sledeće prilike…

„Ne, nemoj mi prići“, nastavlja i sad me već fokusira. „Ima više draži ova slatka strepnja, čekanje i stra’…“

Saglasan sam, Oko Plavo, govorim u sebi, apsolutno sam saglasan: da, neću ti prići jer, prosto, ne smem – plašim se da ako bilo šta učinim sem ovoga što inače činim, da će sve namah nestati, da se više neću ogledati u tvojim očima, da se više nećeš osmehivati dok ti budem recitovao ustaljenu Oko Plavo mantru, da ti više neću biti zanimljiv. Stoga, neka ostane ovako kako je.

Četiri decenije kasnije, tako je sudbina namestila, evo nas opet oči u oči: sami smo u prostoriji, sedim go do pojasa ispred nje, ona stoji… „Diši“, kaže tiho i prislanja stetoskop, na trenutak osluškuje, pa ga pomeri malo u stranu, pa opet tako, sve u tročetvrtinskom taktu: dodir stetoskopa, udah, izdah – triola… „Diši“, kaže svaki put kad stetoskop pomeri, taman namesto okida onog „golog E“.

„Preživećeš“, odgovara na moj upitni pogled. Kaže da je o bronhitisu reč, da je „malo zapušten“, ali i da „nije strašno“, popunjava recept, pruža mi ga. „Imaš dole apoteku, samo požuri da se ne zatvori.“

Htedoh da je pitam, da dilemu razrešim, da li se sve ono zaista dogodilo, da li je zaista tako bilo kako opisujem, ili sam sve izmislio. Da li je ono „ne, nemoj mi prići“ bila potvrda obostrane platonske ljubavi, da li možda pružena jabuka, da li puko ljubazno odbijanje, ili ništa od toga.

Htedoh, ali nisam, jer šta ako je zaista izmišljotina… Šta bi u tom slučaju ostalo od ove priče? S druge strane, ako je bilo baš onako kako se meni čini(lo) da jeste – opet lepo. Našto onda propitivanje? I čemu?

Rastajemo se uz kratko „Ćao-ćao“. „Javi se“ kaže ona. „Javiću se“ potvrđujem. „Vidimo se“, uglas izgovaramo…

Izlazim na decembarsku kišu, tmurno je i hladno, uši su mi zaglunule – svaki zvuk je nestao, jedino što čujem je kapanje vode u oluku: svaki „kap“ je jedan ton, jedan okid žice na gitari, tako ga bar ja čujem – ha, ha, ha, ha, ge, ge, fis, e… Kao žubor vode svaki ton prate ha i ge, u glavi mi bubnji ono „golo E“. Posle trećeg takta ušnirava se flauta, tiho i frftavo, poput prha krila ptičica pevačica, za njom violina, pa još jedna, još deset… Stotinu violina iz asfalta je izronilo, ispred njih u kontraporetku još pedeset viola, pa trideset čela i dvadeset basova, iz daleke daljine dopire brum timpana na koji se dograđuju „taiko“ bubnjevi, zaglušujuću buku nadjačava hor, prekriva sve kao čaršav – utihnjuju timpani, utihnjuju gudači, utihnjuje i hor, još samo koji plink žice na gitari zaostaje…

Kraj priče. Nije loš ovaj bronhitis, slobodan sam da primetim.