Zašto Srbija nema muzeje?

Projekat „Zašto Srbija nema muzeje?“ realizovali su navijači Crvene zvezde, Saša Reljić (foto), Miloš Lužajić (video), moja sestra Vesna i ja. Kao rezultat naše saradnje, na utakmici poslednjeg kola jesenjeg fudbalskog šampionata Zvezda–Vojvodina koja je odigrana 7. 12. 2013. godine, istaknuta su dva transparenta: „Zašto Srbija nema muzeje?“ i „Otvorite Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti!“.

U našoj sredini, ali i svetskoj, ovo izgleda kao neobičan pokušaj inkluzije fudbalskih navijača u rešavanje nacionalnih problema. To, međutim, nije tako. Na tribinama se već neko vreme mogu uočiti slični performansi: zahtevi državi za popravljanjem uslova u nekim bolnicama, da se završe radovi na nekom stadionu, da se prikupi novac za izbegle i raseljene. Međutim, takav društveno koristan rad navijača se, iz nekakvog razloga, retko prenosi i komentariše u medijima. Praksa da se na tribinama kritikuju i ismevaju određeni potezi vlasti je uobičajena.

Ovoga puta, pitanje i zahtev nadležnima postavljen na poslednjoj utakmici prvenstva, u centar pažnje stavio je dve značajne nacionalne institucije kulture i izraz je aktivističke umetnosti. Mi smo reagovali u odnosu na situaciju u kojoj se ove dve institucije nalaze spajanjem dva elementa koja se do sada nisu našla u toj poziciji. Sa jedne strane su muzeji, koji su nacionalna, regionalna, pa i svetska baština, a sa druge strane navijači Crvene zvezde, čija navijačka simbolika uglavnom nije vezana za kulturni angažman i uklopili ih u umetničko delo koje kroz formu neočekivanosti šalje snažnu poruku o situaciji u našoj zemlji. Tako smo, uz pomoć Delija, uspeli da skrenemo pažnju na našu višegodišnju nacionalnu sramotu, a to je da Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej ne rade.

U stvari, treba biti precizan: Srbija ima muzeje i oni rade, obavljaju svoje redovne aktivnosti ali nisu rekonstruisani do kraja i otvoreni za posete. U pitanju je dakle kritika upućena onima koji treba da se prilikom raspodele budžeta sete ovih institucija i finansiraju završetak građevinskih radova.

Ovaj primer saradnje – spajanja ljudi koji, naizgled, dolaze iz različitih kulturnih obrazaca i interesovanja, izazvao je veliku pažnju javnosti i predstavlja jedan od načina na koji je moguće da u Srbiji život bude bolji.

Posle „diktature kolektivizma“ koji je vladao u Jugoslaviji, poslednjih dvadeset godina mi se samo delimo i usitnjavamo, a sada smo u poziciji u kojoj svi imamo utisak da smo stigli do nekakvog kraja, sve je stalo i polako gubimo sposobnost zamišljanja bolje budućnosti. Ostaje nam samo ideja ulaska u evropsku zajednicu gde će započeti novi bolji život. I ta nada ima sve manje vernika. Homo sapiens, kažu, razlikuje se od ostalih živih bića, između ostalog i zbog toga, što da bi živeo neophodna mu je optimistička vizija budućnosti. U Srbiji je toga sve manje. Podele su očigledno u interesu određenih pojedinaca i to ne samo političara. „Profitera podela“ ima i među umetnicima, radnicima u kulturi, naučnicima, a i ostali koji su prisiljeni da izaberu stranu, kako se čini, počeli su da perverzno uživaju u tome. U stvari, sve je otišlo tako daleko da ljudi govore istinu samo kada nemaju interes da govore neistinu.

Teme oko kojih se delimo konstantno se pojavljuju, taman pomislimo da smo se na nešto navikli, eto nove stvari oko koje ćemo ‘vatati jedan drugog za gušu. Živimo u maloj i siromašnoj zemlji koju smo podelili na takozvane dve ili više Srbija. Nijedna od tih Srbija nema snage da sama rekonstruiše i otvori naša dva najveća muzeja.

Neki među Delijama smatraju da su muzeji namerno zatvoreni. Možda su u pravu. I kada vidimo ovu akciju Delija, zapitamo se šta ona znači, a odmah zatim, šta znači to što država nema snage da reši građevinski problem dva najvažnija nacionalna muzeja? Pa evo nekoliko odgovora.

– To znači da političari smatraju da muzeji na spadaju u nacionalne prioritete.

– To znači da ako ne otvore muzeje za vreme svog mandata, na sledećim izborima im to neće biti uzeto za zlo.

– To znači da su bar dve generacije studenata Filozofskog fakulteta diplomirale istoriju umetnosti bez prilike da uživo vide ijednu postavku unutar muzejskih zidova.

– To znači da je neko završio osmogodišnju i srednju školu, a da nije posetio ovim dvema institucijama.

– To znači da ako ste turista koji je u Beograd došao dva puta u toku devet poslednjih godina, niste mogli da pogledate najveće regionalne zbirke umetničkih dela.

Posebno su zanimljivi i ozbiljnu analizu zaslužuju komentari ljudi koji se odnose na akciju Delija, naročito na socijalnim mrežama:

„Sjajno, svaka čast!“, „Kojim pacovskim kanalima su ovi transparenti stigli na tribine?“, „Prava umetnost se odavno nalazi samo na navijačkim tribinama.“ Jedan filozof je podsetio na zahtev protestanata u Parizu ‘68. godine: „Spalite muzeje.“ Koleginica umetnica je komentarisala: „Ovaj angažovani hepening je em moćna ideja, em njeno još moćnije ostvarenje!“ Urednik muzičkog programa na radiju je upitao: „Zar u Srbiji nisu navijači isto kao i umetnici, glasnogovornici određenih politika, dvoglava aždaha…?“ Kolega umetnik je posumnjao u to da su zahtevi navijača proizašli iz njihove iskrene potrebe, i tako dalje.

Vest je na Fejsbuku imala nekoliko stotina šerova/deljenja i više hiljada lajkova/sviđanja.

Možda je u krugovima visoke politike zahtev sa tribina ozbiljnije shvaćen od mnogobrojnih zahteva koji su dolazili od kulturne javnosti.

Kada su institucije u pitanju, možda ipak ima nade. O tome govori istraživanje javnog mnjenja agencije Faktor plus, koja je to radila u dva navrata, u julu i u decembru 2013. godine.

Oko 11 odsto ispitanika je u julu mislilo da Muzej savremene umetnosti radi normalno, 26 odsto je mislilo da je zatvoren, 22 odsto da se rekonstruiše, 41 odsto ne zna šta se sa Muzejom dešava. U decembru iste godine, situacija je malo bolja: samo 7 odsto misli da se radi normalno, 29 odsto zna da je Muzej pod rekonstrukcijom, a 34 odsto ne zna ništa. Takođe, veći broj ispitanika je u decembru rekao da je video natpise u medijima o situaciji u kojoj se Muzej savremene umetnosti nalazi. To verovatno govori i da je nova uprava u Muzeju prisutnija u javnosti saopštavajući svoje probleme i uspehe.

Možda smo svi zaboravili da su naše institucije stvarno naše! Samo kao naše one će opstati. A bez njih, mi nećemo opstati.

Da bi nam bilo bolje, neophodno je da se svi promenimo. Fini svet voli da veruje da je njihova pozicija u grubom i sirovom društvu ugrožena i da su oni pripadnici manjine koju svakog trenutka može izbrisati divljačka većina primitivaca. Devedesetih, opasnost su predstavljali dizelaši, danas su to navijači. Ljudi koji pretenduju da budu elita ovoga naroda moraju pronaći više ljubavi za njega, valjalo bi da se oslobode predrasuda i prošire svoje područje delovanja i uticaja. To je nemoguće bez ljubavi ili bar uzajamnog poštovanja između svih nas koji se danas, naizgled, toliko razlikujemo.

Ovoga puta, navijači su se izjasnili o nečemu što, navodno, nije njihovo polje izražavanja. To jeste tako ukoliko razmišljate ustaljenim proklamovanim načinom, koji nam je u nekom trenutku zadat kao forma, a zaboravili smo kada se to desilo.

Muzeji pripadaju navijačima isto koliko im još uvek pripada, recimo, i stadion. Kada to stvarno sami osete i kada više ne bude bilo podsmeha intelektualaca, onda će se možda napuniti galerije, koncertne sale ili muzejski hodnici, oni koji su, naravno, otvoreni za posete.

foto: saša reljić