Predstave od strasti

Predstava Unosno mesto po tekstu Aleksandra Nikolajeviča

Ostrovskog, najnovija premijera Jugoslovenskog dramskog pozorišta, je osamdeset i prva režija Egona Savina u skoro tridesetpetogodišnjoj karijeri.

Kako je to inače praksa u svim programima svih naših predstava, i u programu za Unosno mesto navedeni su enciklopedijski podaci iz biografije Egona Savina (jedan je od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih reditelja, režirao je tekstove savremenih domaćih autora i svetskih klasika u teatrima bivše Jugoslavije i inostranstva, redovni je profesor režije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu), mada bi gledaocu sasvim sigurno bilo korisnije i zanimljivije da sazna da je Egon Savin, recimo, specijalista za dela Aleksandra Popovića, pisca koga se malobrojni usuđuju da režiraju, i za klasiku. Adaptirao je za scenu prozna dela Dostojevskog, Gončarova, Selimovića, kao i velike drame Molijera, Ostrovskog, Krleže, Sterije, Šekspira, drznuvši se da iz njih izdvoji ono što će sadašnjeg gledaoca zanimati i to tačno onoliko dugo koliko će mu držati pažnju. Predstave Egona Savina su dugovečne, evo samo nekoliko primera sa beogradskog repertoara: na repertoaru Narodnog pozorišta Sterijin Kir Janja se igra 22 godine, Derviš i smrt po romanu Meše Selimovića – šest, a Nušićev Pokojnik – pet; u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igraju Šekspirovog Mletačkog trgovca deset godina, Nušićevu dramu Tako je moralo biti – sedam, a Molijerovog Tartifa šest godina; u Beogradskom dramskom pozorištu sedam godina je na repertoaru Ćeif Mirze Fehimovića; u Ateljeu 212 četvrtu godinu igraju Pazarni dan, a devetu – Smrtonosnu motoristiku Aleksandra Popovića. Nema nagrade koju režije Egona Savina nisu dobile, i po nekoliko puta. Osim Unosnog mesta, razlog što baš sad razgovaramo sa njim je i nedavna premijera Šekspirove Bogojavljenske noći u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

„VREME„: Unosno mesto Ostrovskog, komad koji govori o korupciji u visokim krugovima, izveden je ovog meseca, baš nekako oko izbora na kojima je pobedila opcija čiji je jedan od primarnih ciljeva borba protiv korupcije. Slučajna podudarnost?

EGON SAVIN: Podudarnost stvarnosti i dramske književnosti nije uobičajena. Uloga reditelja je da oživi dramsko delo, da ga aktuelizira predstavom tako da publika prepozna sebe i svoju sredinu. Ali komedije Ostrovskog kao da su pisane danas i ovde a ne sredinom 19. veka u Rusiji. Unosno mesto se odvija u miljeu moćnih državnih činovnika i naglo obogaćenih moskovskih trgovaca. O njima Ostrovski kaže: „Oni nisu više neobrazovani kao što su bili njihovi očevi, naprotiv, imaju fine manire, lepu spoljašnjost, idu u Pariz na izložbe, piju šampanjac, čitaju francuske novine, prate evropsku modu, ali ništa od toga nije posledica prave produhovljenosti, već sredstvo za mimikriju. Pod tom privlačnom spoljašnjošću krije se isti egoizam, surovost i samoljublje njihovih predaka. Oni su energični, spretni, sposobni da zarade, što je zapravo drugo ime za grabljivost. Oni su cinični, ponekad čak i pošteni, ali bez ikakve samilosti ili plemenitosti. Njihovo materijalno bogaćenje koje je divlji kapitalizam omogućio korupcijom stvara u njima ludilo moći.“ Unosno mesto prikazuje sukob korumpiranih državnih službenika i poštene inteligencije koja hoće da ih demaskira i izvede pred sud javnosti. Korupcija je svakako unosna delatnost, a ponekad je borba protiv korupcije itekako unosna politička delatnost.

Ruska cenzura za pozorište zabranila je ovaj tekst 1860. godine, čim je objavljen. U Srbiji ne postoji cenzura, ali je vaša prva predstava Lov na divlje patke skinuta s repertoara zato što, kako je objašnjeno, falsifikuje sovjetsku stvarnost. Da li od tada vodite računa o svojim rediteljskim rešenjima?

U Socijalističkoj Jugoslaviji pozorišta su vrvela od članova partije i revnosnih policijskih doušnika. Posle čuvene zabrane predstave Kad su cvetale tikve od strane Josipa Broza u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bar trećina zaposlenih radili su za policiju. Nisu to bila dobra vremena, nije bilo uslova za slobodan kreativan rad. Moja prva institucionalna režija završila se katastrofalno. Predstava nije ni izašla pred publiku. Ali sva ta gužva i galama koja je pratila rad na pojedinim provokativnim predstavama pokazuje koliko je tada političarima pozorište bilo važno. Zidali su pozorišne zgrade, domove kulture, davali veliki novac za brojnu produkciju, išli na premijere, neki od njih su čak voleli i dobro poznavali teatar – pa neka su onda i malo cenzurisali! Danas vlast ne cenzuriše pozorište. Ako je zaključivati po restrikcijama koje su zaveli, oni bi da ukinu pozorište a zgrade da prodaju. Plaše se samo kako će to odjeknuti u javnosti.

Kako ste izjavili, Unosno mesto postavlja dva pitanja: postoji li nepotkupljiv čovek, i šta je cena nepotkupljivosti? Kako biste odgovorili na ova pitanja iz ličnog iskustva? Da li ste vi potkupljivi?

Ja verujem da mnogi ljudi nikada ne bi otvoreno zatražili ili uzeli mito. To je, uostalom, ružno i primitivno. A šta ako nam neko uporno ukazuje pažnju, udvara se, poklanja sitnice, pokazuje divljenje i poštovanje? Ne postoji nepotkupljiv čovek! Svako može biti obmanut, manipulisan, potkupljen. Glavni lik Unosnog posla je mladi intelektualac koji prezire svoje starije kolege, korumpirane službenike, i odlučan je da ih javno osramoti. Za razliku od mlade provincijalke u koju se zaljubio, on veruje da je moguće sretno živeti od svog rada. Posle godinu dana braka shvata da ga je ucenila i potkupila gore nego da je okoreli korupcionaš. Obrazovani i pošteni mladi ljudi u današnjem svetu nemaju izbor, osuđeni su na lopovluk, bljutave kompromise i odricanje od svojih moralnih načela. To je veliki civilizacijski poraz. Ideje prosvetiteljstva, solidarnosti i socijalne pravde posustale su pred gramzivošću bogatih i moćnih.

Na spisku vaših režija upadljiva su dramska dela o ljudskim manama i slabostima. Moglo bi se reći da Mizantrop, Tartif, Kir Janja, Mletački trgovac, Glembajevi… čine ciklus predstava kojima se osuđuju čovekomrsci, licemerstvo, ekstremizam, škrtice…

Još u ranom detinjstvu svaki čovek postaje svestan svojih sposobnosti i slabosti. Radom, kroz život, razvijamo svoje sposobnosti, ali se povremeno zbog nedokučivih razloga prepuštamo svojim slabostima. Mi ne razumemo svoje strasti i teško ih možemo kontrolisati. Ostrašćen čovek po pravilu postaje žrtva svoje neumerenosti. O tome nam nešto govore navedeni i mnogi drugi klasični komadi. Ja sa strašću pravim predstave i nadam se da neću postati lik iz neke komedije.

Unosno mesto je predstava sa 14 glumaca, predstava koja zbog efektnog dekora i kostima deluje raskošno, što ne odgovara prognozama da se pozorište gasi. Molim vas za komentar.

Unosno mesto nije veoma skupa predstava. Možda je raskošna, ali ne zbog potrošenog novca. Svakako je predstava koja će dugo trajati na repertoaru i s vremenom će vratiti uložena sredstva. Najskuplje su predstave kratkog veka. Ali s obzirom da finansiranje pozorišta u Beogradu više ne postoji, premijere ne bi bilo bez sposobnosti i napora uprave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prilika je da se zahvalim Tamari Vučković na njenom entuzijazmu. Ona je primer uspešnog i požrtvovanog upravnika kakvih u Srbiji gotovo da nema. Kada reditelj ili glumac zakažu, niko ih više ne angažuje. Upravnici traju iako se pozorišta na naše oči urušavaju, ne pada im na pamet da daju ostavke. Sede i čekaju da budu reizabrani ili smenjeni.

I vaša prethodna predstava, Bogojavljenska noć u Srpskom narodnom pozorištu, spada u velike produkcije. Međutim, ona pre svega privlači pažnju zbog vaše adaptacije ovog Šekspirovog dela. Zašto, na primer, Viola nije doživela brodolom i nema brata koji će je izbaviti iz nepoznatog sveta – kao što je napisao Šekspir, već se „naduvana“ zamalo udavila, i zašto nastrani Malvolio nije sobar nego je sveštenik?

Prošlo je 400 godina od kada je napisana Bogojavljenska noć. Ko može pomisliti da reference 16. veka nešto znače u 21. veku? Adaptacija je neophodna. Šta je sobar? Na to pitanje danas zna odgovor jedino kastinski britanski mentalitet. Malvolio mora biti čovek inteligentan, energičan, u punoj snazi, na položaju, pa da zbog samoljubivosti pomisli da bi Olivija mogla biti zaljubljena u njega. Tek tad ćemo se radovati padu ovog konzervativca, osetiti zadovoljstvo u njegovom poniženju, ljubavnom jadu i osvetoljubivom gnevu. Jadni konzervativni sobar ne sme ni da mašta o jednoj grofici, dok sveštenik, njen ispovednik, zna njene tajne. Oni su bliski. Zaljubljen je, ali pred njim stoji nepremostiva prepreka: crkva, mantija, zavet celibata. Nije li to tek tužno i komično? Jedan pozorišni kritičar me optužio što sam prikazao katoličkog sveštenika umesto pravoslavnog. Koliko ja znam, pravoslavnim sveštenicima ljubav prema ženi nije zabranjena. A što se tiče mrežastih čarapa koje nosi sveštenik ispod mantije – slažem se, u nastranosti se svi podjednako dobro razumemo. Ipak, crkveni službenici su najverniji čuvari lažnog morala. Kad bi Viola imala brata blizanca koji je spasava u najtežem trenutku, kada bi sve nedaće života nestale a ljubav bila krunisana brakom – to bi bila bajka, bljutava i neuverljiva. Kao i Viola, svi smo sami.

Predstavom prozivate homofobičare i ljude s predrasudama, što publici nije teško da prihvati. Međutim, vi joj predstavom pričate i da je trojni brak – idealan brak, što je rizičan potez.

Ne postoji idealan brak udvoje, a brak utroje je nemoguć i nedopustiv. Brak utroje je lakrdijaški komentar licemernog građanskog braka, kojeg odlikuju nesloboda i zabrane. Veza „utroje“ podsmeva se homofobiji i konzervativizmu. To je „otvorena“ forma odnosa bazirana na slobodi, poverenju, prijateljstvu… Uostalom, takva veza je sasvim šekspirovska, zato je postavljena kao oponent stereotipu. Kada za nešto kažem da je šekspirovski, to znači mentalno dvopolan. Uveren sam da je u Šekspirovoj trupi s vremena na vreme bilo i hermafrodita, pored homoseksualaca, kao i normalnih ili nastranih heteroseksualaca. Sigurno je bilo i darovitih blizanaca, jer inače ne vidim razlog da se igra komedija zabuna ili Bogojavljenska. Pretpostavljam da je pisao Oliviju za „normalnog“ homoseksualca, Violu za hermafrodita, a Orsina za „nastranog“ heteroseksualca. Idealna trojka. Toliko idealna da mi se čini da je sve drugo nesporazum. Svedoci smo zamornih veza i brakova udvoje. Sloboda se osvaja tako što se oslobađamo predrasuda. U tom procesu pozorište može odigrati odlučujuću ulogu. Moj svetonazor je jedan boemski, melanholičan pogled na besmislenu realnost i neodoljiva želja za ruganjem svemu ružnom i nasilnom.