foto: fonet / ap
"Šeta neka vojska, ne znamo ni ko su ni šta su, Rusi, ili proruski vojnici, ili ukrajinska vojska, ne smemo ni da pitamo. Imaju crne uniforme bez ikakvih amblema, one crne kape sa prorezima za oči. Zaustavljaju automobile, legitimišu, nekim ljudima oduzimaju dokumenta, kola… Kažu da zaustavljaju i na putevima van grada, prebijaju, otimaju"
Ana M. je rođena i odrasla u Marijupolju. Devedesetih je živela i radila u Moskvi, a onda je život odneo na drugu stranu. Već deset godina je u Srbiji. U Marijupolju joj žive otac i majka, mlađa sestra sa porodicom.
„Jesam li Ukrajinka ili Ruskinja? Moja baka, tatina majka, je bila Ruskinja iz Samare, a deda Ukrajinac“, priča Ana za „Vreme“. „Mislim da nema porodice u Marijupolju i celoj oblasti koja je ‘čista’. U Sovjetskom Savezu su ljudi iz drugih delova zemlje dolazili ovde, odavde se išlo u druge krajeve, svi su se međusobno ženili, udavali. Dobro, u istočnoj Ukrajini se govori uglavnom ruski, ali nikada nisam razmišljala ko sam, ni ja ni drugi, niti je to bilo mnogo važno, osim u vicevima koji su pričali jedni o drugima. Ne mogu da shvatim šta se sada dešava. Sve mi liči na ratove koji su bili ovde kod vas, u Jugoslaviji. Ne mogu normalno da spavam već mesecima, brinem se za moje. Srećom, bar veze nisu u prekidu, čujemo se skoro svaki dan, Skajpom, telefonom.“
Anin otac Bogdan S. u telefonskom razgovoru za „Vreme“ kaže da je situacija u Marijupolju u poslednja tri-četiri dana „mirnija, ali strašno napeta“. Na pitanje čije snage kontrolišu grad, odgovara da „običnim“ ljudima to nije jasno. „Šeta neka vojska, ne znamo ni ko su ni šta su, Rusi, pro-Rusi, ukrajinska vojska, niti smemo da pitamo. Imaju crne uniforme bez ikakvih amblema, one crne kape sa prorezima za oči. Zaustavljaju automobile, legitimišu, nekim ljudima oduzimaju dokumenta, kola, bez objašnjenja. Imamo kuću u selu, oko 70 kilometara od Marijupolja, ali sada ne smemo tamo da idemo. Kažu da zaustavljaju i na putevima van grada, prebijaju, otimaju. Ni to ne znamo ko radi, ljudi samo kažu ‘neka vojska’.“
Bogdan objašnjava da u samom gradu nije bilo borbi, poput onih u Donjecku, ali da se često čula pucnjava iz okoline. „Bio sam u selu kada su nadletali avioni, pa helikopteri, leteli su toliko nisko da su rušili odžake. To su bili helikopteri ukrajinske vojske, video sam, a ne znam zašto su to radili, u tim selima nema ničega, ni vojnika, ni kasarni. Ne razumem, svoji na svoje idu.“
U gradu ima hrane, struje, vode, prodavnice su otvorene, ali cene svih namirnica su pet-šest puta veće nego pre početka sukoba. „Kažu da su cene na zapadu zemlje iste kao pre. Ovo ovde je katastrofa, dva meseca ništa nije ni ulazilo ni izlazilo, bili smo kao u kavezu, ne znamo od čega ćemo živeti. Ni kako. Ide zima, gas dolazi samo iz Rusije, ne znamo kako ćemo se grejati. Jesmo mi blizu mora, ali ume da bude i minus deset“, kaže Bogdan.
PODELJEN GRAD: Novinar Tim Džuda je u The New York Review of Books, u tekstu o Ukrajini koji je izašao 5. septembra, pominjao i Marijupolj. „U Marijupolju, ljudi su se ukrcavali na voz za Kijev koji polazi u 17:05. Bio je kraj letnjih odmora, ali mnogi su odlazili i zbog situacije. Mnogi od onih koji su napuštali Marijupolj već su izbegli iz Donjecka i drugih mesta. Grad je bio sablasno prazan i, kao i u Donjecku iz kog je izbeglo oko polovine od 500.000 stanovnika, većina onih koji su ostali su starci“, piše Džuda. „Marijupolj je oštro podeljen. Polovina onih sa kojima sam razgovarao podržavala je vladu u Kijevu, a druga polovina pobunjenike. Ljudi su uglavnom zbunjeni, a njihova lojalnost je nestalna. Neki su mi rekli da su ranije podržavali pobunjenike, ali da sada podržavaju Ukrajinu, ili obrnuto“, stoji u članku.
„Niko ne zna šta će biti, svima se sve smučilo“, priča Bogdan. „Samo hoćemo da živimo kao ranije, ne zanima više nikoga politika. Naravno da se svi plaše da i ovde ne pukne kao u ostalim mestima. Sve je ovde blizu, od grada do grada 100-150 kilometara, do Donjecka je 140.
Beže ljudi, naravno, ko gde ima i može. Može se na zapad, ali se mnogi boje da će tamo imati problema, da će nas u Kijevu gledati kao na izdajnike. Ja sam hteo bar ćerku i njeno dete da pošaljem u Rusiju, kod rođaka, ćerka je i trudna. Ali ne može, ima već neko vreme da su Rusi ovde zatvorili svoju granicu, ne puštaju nikoga.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
