Vlast, laži i strah

Kada jedan dan u kome se uz prisustvo jakih policijskih i vojnih snaga u Beogradu ipak održi Parada ponosa, u kome, sukobivši se sa policijom, na Prajdu jedini ozbiljniji incident izazove brat premijera, u kome nekome ko se sigurno ne preziva Ajnštajn padne na pamet da, posle dvadeset tri godine emitovanja zabrani „Utisak nedelje“, e, kada, dakle, taj jedan dan postane najbolja ilustracija života u Srbiji 2014, onda Olja Bećković ima pravo da rezignirano konstatuje – ovo nije bilo. Da li je zaista ovo ikada bilo?

„Nikada nije bilo gore i budućnost nikada nije izgledala turobnije“, kaže profesor Beogradskog univerziteta i diplomata Vladeta Janković. „Naravno da pamtimo pogrešne i još izgubljene ratove devedesetih, inflaciju i nestašice, pa je vreme Slobodana Miloševića u tom smislu sigurno bilo gore. Međutim, osim opšte bede koja preti današnjoj privredno uništenoj Srbiji devalviranih vrednosti, u odnosu na devedesete gore je jer nema svetla na kraju tunela: onda smo bar znali da nas neko negde podržava, dok danas režim može da radi šta hoće samo ako sluša ono što mu se spolja nalaže. Pored toga, gore je i zato što živimo u sve otvorenijim lažima i strahu, koji su najvidljiviji kroz ono što se događa u medijima.“

„VREME„: Šta se događa?

VLADETA JANKOVIĆ: Stvari se, pre svega, ne nazivaju pravim imenima. Uzmimo „Utisak nedelje“: umesto da se kaže da je emisija ukinuta, kao da smo imbecili, govori nam se da je odložena. Iako svako pri zdravoj pameti vidi da Aleksandar Vučić, patološki osetljiv na kritiku, naročito na ironiju, Olju Bećković doživljava kao ličnog neprijatelja, zbog čega je emisija i zabranjena. Nažalost, jedna vapijuća laž opstaje zahvaljujući strahu, na šta javnost slabo reaguje.

Zašto slabo reaguje?

Pre svega iz straha za opstanak, a onda i zbog konformizma, zbog moralne i duhovne lenjosti. Tokom života sam, nažalost, bio svedok sličnih situacija, pa znam da se ti računi na kraju uvek skupo plate. Režimi poput Vučićevog ne umeju da se zaustave; nesposobni su da vide da društvo u datom momentu više nije u stanju da podnese nesklad između stvarnosti i onoga što mu govore da ta stvarnost jeste. U vreme Slobodana Miloševića, taj trenutak nastupio je dosta kasno, tek posle NATO bombardovanja: odjednom, ljudi su videli ogroman raskorak između onoga što Milošević govori i stvarnosti, pa su tek onda stvoreni uslovi da taj režim bude pobeđen.

Pobjede, kažu, ne bi bilo bez podrške Zapada, koji danas ne samo da ne vidi ono što je vidio u vrijeme Slobodana Miloševića nego je „impresioniran“ upravo onim što vi kritikujete.

Zapad odavno ne obraća pažnju na ono što se događa sa narodom u Srbiji, jer mu je važno samo da Aleksandar Vučić ispunjava sve naloge koji, preko Brisela, dolaze iz Vašingtona. Pritom, glavni posao – Kosovo – manje-više je obavljen; ostalo je da se potpiše međudržavni sporazum, posle čega se prelazi na sledeći zadatak, na promenu Ustava. Otuda „impresioniranost“.

Da li je ta „impresioniranost„, ali i svojevrsna indireferentnost Zapada prema onome što se ovdje događa, posljedica i njihovog razočarenja u vas petooktobarce, u čije vrijeme su, pored ostalog, i zapaljene strane ambasade u Beogradu? Uzgred, pojedini mediji tvrde da je tom operacijom komandovao šef kabineta Vojislava Koštunice, Aleksandar Nikitović.

Reč je o samo jednoj od faza veoma usredsređene kampanje, pretežno dirigovane iz inostranstva, sa ciljem da se Koštunica diskvalifikuje i definitivno izbriše sa političke scene Srbije. Priča o ambasadama u ravni je besmislica o „neobaveštenosti“, o sovama i mačkama. Ponekad se stvarno pitam: ima li u našoj medijskoj i političkoj javnosti budale koja nije napravila „vic“ na taj račun?!

Kad govorimo o ambasadama, svi su mogli videti i čuti da je Koštunica tog dana sa bine pozivao demonstrante da ne prave nerede. A Nikitović je, koliko znam, napisao i potpisao da nikada ni sa jednim policajcem o tome nije razgovarao, a kamoli nekome komandovao; istovremeno, pozvao je sve koji imaju suprotna saznanja da sa njima izađu u javnost. Do sada se, čini mi se, niko nije oglasio.

Najzad, dozvolite da i to kažem: duže od dvadeset pet godina blizak sam saradnik Vojislava Koštunice i pouzdano svedočim da je reč o u svakom pogledu besprekornom čoveku čiste biografije, široke kulture, dalekovidom političaru, ravnodušnom prema novcu i udobnostima, koji toliko veruje u zakone da prosto ne bi mogao imati bilo šta sa nezakonitim postupcima ili nasiljem.

Kada sam već pomenula oktobarski prevrat, vjerujem da ste ne jednom čuli kako se u Srbiji nikada nije dogodio 6. oktobar. Je li?

O 5. oktobru se danas svašta priča. Čak i neki ozbiljni ljudi neumorno ponavljaju da je, recimo, čuvenom sastanku Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice, održanom 6. oktobra, prisustvovao ruski šef diplomatije Igor Ivanov. To je prosto neistina. Jedini čovek koji je sa Koštunicom i generalom Nebojšom Pavkovićem te večeri vojnim kolima otišao kod Miloševića na Dedinje bio je malo poznati Miloš Jevtović, novinar Bete. Naravno, Jevtović nije prisustvovao samom sastanku.

Čelnici DOS–a kasnije su tvrdili da Vojislav Koštunica nikada do kraja nije rekao o čemu je te noći razgovarao sa Slobodanom Miloševićem.

Ni to nije tačno. Sa većinom članova Predsedništva DOS-a sedeo sam u Skupštini grada i čekao da se Koštunica vrati; čim je stigao, prepričao nam je do u detalje svoj razgovor sa Miloševićem… U svakom slučaju, osećaj te noći bio je mnogo bolji nego prethodne u istoj prostoriji.

O čemu govorite?

O napetosti tokom noći između 5. i 6. oktobra, kada sam u hodnicima Gradske skupštine video naramke dugih cevi i ljude koji su u jednom trenutku više proneli nego proveli pretučenog direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića. Negde oko ponoći odnekud se javio novinar Zoran Petrović Piroćanac sa vešću da su sa Voždovca krenuli tenkovi. Zoran Đinđić, Vladan Batić, možda još neko od lidera DOS-a, nosili su pancire.

„Ako noćas dođu, sigurno neće doći da nas hapse“, sećam se da je rekao Đinđić.

Ovo vam govorim zato što mnogi i danas prigovaraju kako je tog dana trebalo „raščistiti stvari“ do kraja. A sve je još visilo o koncu.

To su i inače bili ludi dani, luda vremena. Sećam se, recimo, da se u prostorijama Demokratske stranke Srbije već 6. oktobra odnekud pojavio čovek koji je, rekli su mi kasnije, do tada radio u Miloševićevom protokolu. Mislim da se zvao Zvonimir Trajković. Onako zbunjenima i dezorijentisanima u protokolarnim stvarima, počeo je da nam daje savete.

O čemu?

Očekivali smo dolazak Ivanova i razgovarali o tome gde da Koštunica primi ruskog ministra inostranih poslova. Trajković je predložio hotel Hajat.

„Iznajmite apartman“, rekao je.

„Oprostite“, prekinuo sam ga, „u hotelima se sastaju trgovački putnici, kockari i kurve. Ovo ovde je predsednik Republike!“

Na kraju, Koštunica je Ivanova ipak primio u Palati Federacije, pustoj kao kuća duhova. Istog dana, ruski šef diplomatije razgovarao je i sa Slobodanom Miloševićem. O čemu i kako, Koštunica to nije mogao da zna.

Koštunica je na sastanak sa Miloševićem otišao pod pritiskom ministra Ivanova?

Sasvim sigurno nije.

Šta je sa 6. oktobrom? Pitala sam vas da li ga je ovdje zaista ikada i bilo.

Ovo što danas vidimo oko sebe, to kao da je 6. oktobar u negativu: potpuna kontrarevolucija, pun trijumf svih onih koje je narod najurio te 2000. Na vlasti imamo iste one ljude koji su se samo prešminkali i opet usvojili ideje porazno štetne po ovu zemlju. Svi ti dačići, vučići, nikolići koji danas podržavaju bezglavo srljanje u EU i NATO, na vlast su došli izneveravanjem – koga i čega, to sami najbolje znaju – i na njoj opstaju izneveravanjem nečega mnogo važnijega.

Čega?

Najprostije rečeno – nacionalnog interesa, što znači svakoga od nas pojedinačno. Ali i onih koji će posle nas doći. Upravo zbog toga što je nezdrav u samom temelju, ovaj režim se održava na lažima i strahu. Jer, šta je, na primer, prepisani doktorat ministra policije ako ne ogoljena laž? Kao što je laž i kada Aleksandar Vučić kaže da je Nebojša Stefanović legitiman doktor nauka. Zašto im je sve to potrebno? Zato što je među tim svetom doktorska titula postala stvar prestiža. Opšta je pojava da neuki prostaci žude da se prikažu kao učeni, obrazovani i otmeni, ali kod naših radikala to uzima posebno groteskne i zloćudne vidove. Reč je o izrazu meni duboko odbojnog srpskog radikalskog mentaliteta, u čijoj su osnovi bezobzirnost i nezajažljivost. Sve se to još od XIX veka pokazivalo kao velika nesreća naše političke istorije.

Ipak, profesore, nije samo premijer Vučić ministra policije nazvao doktorom nauka; tako su ga nazvali i pojedini profesori BU.

Tačno. I to zato što ovde posle laži na scenu stupa strah. Iako je njihova moralna i profesionalna obaveza da krađu nazovu krađom, da objasne da upravo laž i strah srpsko društvo guraju u beznađe, danas se nemalo profesora jednostavno boji da kaže istinu. I to samo zato da ne bi ispalo da Vučića uteruju u laž. I kako onda, molim vas, da čovek ne bude ogorčen, pa ako baš hoćete i zgađen?!

Sećate li se kada su 1998. Vojislav Šešelj i Mirjana Marković pokušali da sa Univerziteta izbace nas nekoliko dokazanih opozicionara?

I kada su, kao izvršioca, na mjesto dekana Filološkog fakulteta postavili Radmila Marojevića?

Tako je. E, tada su svi profesori i asistenti sa Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti – nas sedamnaestoro – glatko odbili da potpišu ponižavajući ugovor sa dekanom koji im je bio ponuđen. Posle toga, nekoliko nas je bilo izbačeno s posla, dok su ostali, zajedno sa još nekim kolegama s drugih katedara, bili praktično izolovani. Moje časove preuzela je nekadašnja studentkinja, koja je na osnovu mog referata bila primljena za docenta u Nišu.

Koja profesorka?

Njeno ime više nije važno. Tim pre što sam je, još kada je pristala da dođe na mesto otpuštenih kolega, u lice pitao da li je svesna šta radi. Rekla je da jeste, što je meni bilo dovoljno. U svakom slučaju, svoj prvi čas – u mom terminu i u slušaonici u kojoj sam do tada držao predavanja iz antičke književnosti – započela je tako što je o meni rekla nekoliko lepih reči.

„A kako ste vi došli na ovo mesto?“, digao je ruku jedan od studenata.

A ona?

Pričali su mi da je nesrećna štrajkbreherka pokušala da nekako odgovori, ali su studenti, jedan po jedan, krenuli da prolaze kraj nje napuštajući „jedanaesticu“. Dve stotine njih! To je morala biti uzbudljiva scena… Na kraju, pod čvrstim i upornim pritiskom studenata i mnogih kolega, svi otpušteni profesori ubrzo su vraćeni na fakultet, dok je Radmilo Marojević morao da napusti mesto dekana. Ta pobeda bez ostatka ostvarena je u veoma teško vreme, u vreme divljanja Šešelja i JUL-a, negde pred sam početak NATO bombardovanja. Šta mislite, ko bi se danas usudio da učini bilo šta slično? Možda je to najbolji odgovor na vaše pitanje s početka – je li ovo ikada bilo.

Uzgred, svedočim ja vama, pa vas, kao svoju nekadašnju studentkinju, molim da posvedočite i vi meni: kao profesor, da li sam vama studentima na času ili van časa ikada rekao bilo šta što bi moglo biti protumačeno kao politika?

Nikada!

To sam smatrao nedopustivim… Voleo sam svoj profesorski posao, premda nisam siguran da bih se snašao u novoj, bolonjskoj praksi, čija primena je počela kada sam završavao univerzitetsku karijeru… Da, zaista sam voleo taj posao, iako je tokom tih četrdeset godina bilo i lepših i manje lepih perioda. Ipak, mislim da se isplatilo, i čini mi se da je neustrašiv otpor mojih mlađih kolega i studenata i njihov potpun trijumf nad nasiljem inferioraca te strašne 1998/99. bez preterivanja jedan od mojih najvrednijih životnih rezultata. U tome što su ti moji đaci postali tako valjane ličnosti…

Moralo je, profesore, zasigurno biti i vaše zasluge. Vaša nezaboravna predavanja iz Antičke književnosti i iz Istorije evropske drame nisu mogla proći bez te vrste „posledica„. Nego, kako to da ste se, kada je za to došlo vrijeme, odlučili baš za studije književnosti? Pitam jer znam da je vaša porodica uglavnom pravnička: vaš otac Dragoslav Janković je, recimo, bio poznati istoričar, profesor Pravnog fakulteta.

U mojoj porodici su zaista manje-više svi pravnici ili advokati: deda i otac bili su pravnici, brat, supruga i ćerka advokati. Jedno smo moj sin, slikar i arhitekta, i ja nekakve crne ovce.

Svoju univerzitetsku karijeru moj otac završio je kao rektor BU. Pre rata, kao i moja majka, bibliotekarka, bio je levičar. Sećam se, pričali su mi kako su za vreme okupacije ispod uglja u podrumu našeg stana u Svetogorskoj ulici krili Marksov Kapital i Komunistički manifest. Po završetku Drugog svetskog rata, otac je primljen u Partiju. Negde sedamdesetih, gledajući šta se događa i u šta se sve izvrglo, izgubio je iluzije i do kraja života bio prilično rezigniran.

Kao pravni istoričar, u jugoslovenskim naučnim krugovima bio je značajno ime, član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. U Srpsku akademiju nauka i umetnosti nikada nije primljen.

Zašto?

Zato što je, sa levičarskih pozicija, o nacionalnom pitanju polemisao sa Vasom Čubrilovićem i Radovanom Samardžićem.

Odakle su, inače, vaši Jankovići?

Iz Vranja. Kao i svaka tamošnja familija imali su nadimak, zvali su ih Lunge. Jedan moj deda-stric počeo je karijeru u Beogradu kao šegrt i kalfa, a završio kao veliki bogataš. U Vranju je sagradio bolnicu koja nosi njegovo ime, a po njemu se, mislim, zove i jedna tamošnja ulica. Kažu da nije bio naročito prijatan čovek, a beogradskoj čaršiji se zamerio kada je, u vreme konkordatske krize, svoju palatu na uglu Zorine i Svetosavske za velike pare prodao Vatikanu za nuncijaturu.

Moj deda po ocu, Rista Janković, bio je pravnik, školski drug Bore Stankovića. Samim krajem XIX veka, zajedno su došli u Beograd na studije i godinama delili sobu negde u Kolarčevoj. Deda je posle ratova postao načelnik Državnog duvanskog monopola i – što je neverovatna podudarnost – imao kancelariju na prvom spratu današnje zgrade Filološkog fakulteta u Knez Mihailovoj, tačno tamo gde će se, gotovo pola veka kasnije, naći moj profesorski kabinet. Otac mi je pričao da je u kancelariji svog oca zaticao u to vreme u gradu skoro bojkotovanog Boru Stankovića kako, prerano ostareo i bolestan, sedi kod svog školskog druga, puši i pije kafu. Mom ocu, pričao mi je, u sećanju je ostalo zveckanje šoljice o tacnu u drhtavoj piščevoj ruci.

Po ženskoj liniji, porodica moga oca vodi poreklo iz Leskovca. Moj pradeda…

Kako se zvao?

Đorđe Aleksić. Posrbljeni Cincarin (porodica Aleksijadis došla je iz Mecova u Epiru), pradeda je bio lekar i farmaceut. U Leskovcu je držao apoteku, a potomstvo je kasnije posao proširilo na druge gradove, sve do lokala koji i danas postoji u zgradi bioskopa „Beograd“.

Druga, majčina strana vodi poreklo iz Bosanske Krajine i Like. Deda po majci, Dragutin Kokanović, u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu predavao je prirodne nauke. Kao student, bio je pripadnik Mlade Bosne. Evo, pogledajte fotografiju: ovaj marcijalni i krvožedni lik u sredini je on, moj deda, koji, inače, u životu ni mrava ne bi zgazio. Dva reda iznad njega, sa strane, neupadljivo stoji Bogdan Žerajić, koji će, koju godinu kasnije, na guvernera Bosne Varešanina ispaliti pet revolverskih metaka, a šestim sebi prosuti mozak. Kad god vidim ovu sliku, pomislim: toliko o prividima! Mladić levo od dede je Vladimir Gaćinović, značajna mladobosanska figura (slika u foto galeriji).

Znate li kada je fotografija snimljena?

Negde 1908. u Vranju, gde su mladobosanci pohađali diverzantski kurs.

Drugi deo majčine porodice, Polovine, dolaze iz Gorskog Kotara. Od njih je moj deda-ujak Nikola Polovina, karlovački đak, kasnije direktor Druge muške gimnazije; delatan u novinarskim i književnim krugovima, član redakcije „Republike“. Blisko se, na primer, družio sa Raškom Dimitrijevićem i Stanislavom Vinaverom. Bio je odličan prevodilac, zajedno sa Milošem Đorđevićem preveo Čarobni breg Tomasa Mana.

Možda je to odgovor na pitanje zašto ste izabrali književnost?

Na književnost sam zaista otišao slučajno. Najpre sam, zbog društva, hteo da upišem arhitekturu; međutim, pošto je red bio suviše dug a dan suviše lep, dokumenta sam odneo na Filološki fakultet. Računao sam da i inače više volim da čitam nego da crtam. Prethodno sam bio završio u ono vreme zaista elitnu klasičnu gimnaziju, u kojoj sam imao sjajne profesore. Latinski i grčki predavao nam je Albin Vilhar, veliki erudita i poliglota, prevodilac Platona i Apuleja. Dužan sam da kažem i to da sam imao sreću da svetsku književnost studiram u vreme kada je ta Katedra doživela svoj najveći uspon i kada su nam, pored Vojislava Đurića, u to vreme šefa Katedre, predavanja držali Raško Dimitrijević, Zoran Gavrilović, Nana Bogdanović, Dragan Nedeljković, Ivo Tartalja… Sa mnom su studirali Milan Vlajčić, Vida Ognjenović, Milan Komnenić, Gojko Đogo, Omer Karabeg, Milutin Petrović, Milan Milišić i još mnogo njih koji su ostavili traga u našem književnom životu. Bila je to zaista prvoklasna grupa.

Kao prvi, na toj Katedri je diplomirao Danilo Kiš.

Kiš je diplomirao baš kada sam se ja upisao. Vojislav Đurić ga je kasnije pozvao da ostane za asistenta, ali se Kiš na tome zahvalio. Već je bio objavio prvu knjigu.

Mansardu?

Mansardu… Pošto se u to vreme znao generacijski red, onako malo poizdalje poznavao sam celu tu „klasu“: Kiš, Mirjana Miočinović, Pera Mužijević, Nikola Koljević… Kao student, u nekoliko mahova sedeo sam za Kišovim stolom u kafani, gledao ga i slušao sa divljenjem. Bio je briljantan, bogatih i raznovrsnih znanja, prepun svežih asocijacija. Sa mnom nikad nije bio blizak, ali pouzdano znam da je u Beogradu imao izvanredno širok krug poznanstava, svakako i prijateljstava. Godinama kasnije, posle one nesrećne afere, sve se to promenilo.

Kako se promijenilo?

Kiš je ljude nekako počinjao da deli na one koji su ga tada podržali i na one koji nisu.

Sredinom osamdesetih, prethodno obezbedivši saglasnost nadležnih, kao šef Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti sastao sam se sa Kišom i sa punim pokrićem mu predložio da, kao profesor po pozivu u rangu redovnog profesora, dođe na naš fakultet i drži časove kada hoće, koliko hoće i o čemu hoće.

Koje godine?

Negde 1985, čini mi se. Izgleda da je već bio bolestan.

„Daj da razmislim“, rekao mi je.

Kad smo se nekoliko dana kasnije sastali, odbio je moj predlog.

„Osim Nikole Miloševića, niko me od vas sa Katedre nije podržao“, rekao je.

Što, inače, nije bilo tačno. Ali, hajde… Možda samo nismo bili dovoljno glasni.

„To je zato“, nastavio je Kiš – a navodim ga od reči do reči, „što vi u stvari ne volite Jevreje.“

Govorio je „vi“; nije pomenuo nikoga pojedinačno. Bio sam ozbiljno potresen tako nepravednom optužbom.

Šta ste rekli?

Ništa. Ne zato što sam bio ljut, već zato što mi se učinilo da bi posle toga bilo besmisleno nastaviti ozbiljan razgovor. Pored toga, bio sam svestan da briljantni ljudi uopšte znaju da budu opsesivni.

Kao na pisca, na Kiša sam, kažem, uvek gledao sa divljenjem. Čas anatomije je, po mom mišljenju, čudo od knjige, oko čega sam se, sećam se, mnogo sporio sa Dragoslavom Mihailovićem i Mihizom. Čak i kada se po strani ostave polemičke parade, nemilosrdne duhovitosti i ubitačni sarkazmi, u čisto književno-teorijskom smislu ta knjiga ima epohalan značaj: kako to samo pravi majstori mogu, Kiš je njome ni više ni manje nego povukao granicu između umetnosti i falšeraja, istine i laži u književnosti.

Pretpostavljam da ste bili dobar student.

Jesam. Učenje mi je uvek išlo.

Posle diplomskog, jedno vreme sam radio u Institutu za književnost, zatim u SANU, u Odeljenju za izdavačku delatnost, a onda tri godine proveo u Engleskoj, gde sam, kao prevodilac i spiker, radio za BBC. Govorim o periodu 1968–1971. Tokom boravka u Londonu počeo sam da pripremam doktorsku tezu.

Šta je bila tema?

Menandrovi likovi i evropska drama – nasleđe grčkog komediografa iz IV veka pre n.e. Doktorat sam radio šest godina i odbranio ga 1975, kod profesora Vojislava Đurića i Milana Budimira. Posle toga, na fakultetu sam prešao ceo put – od asistenta-pripravnika do redovnog profesora i šefa Katedre. Iako sam napisao nekoliko knjiga iz struke, od kojih su neke sasvim korisne, u sebi znam da nikada nisam imao pravog, kreativnog naučnog dara.

Kako to?

Nisam ušao u samu suštinu struke, nikada stvarno usvojio teorijski način mišljenja, a u isto vreme nisam bio dorastao istraživačkom podvižništvu. Ali sam, s druge strane, imao široko obrazovanje i uvek bio dobro artikulisan. Moj pravi dar sastojao se u umeću da relativno komplikovane stvari slušaocima prenesem na razumljiv pa i zanimljiv način. Ta popularizatorska sposobnost nije česta i ne treba je potcenjivati. Predavački talenat sam, naravno, iskoristio na fakultetu, ali i radeći na televiziji.

Kada ste počeli da radite na televiziji?

Sredinom sedamdesetih. Dragan Babić i ja smo, u okviru serije „Dvogled“, najpre napravili četiri polučasovne emisije o staroj Grčkoj, a kad je to bilo odlično primljeno, na red su došli Egipat i Rim. Radio sam u stvari za Redakciju dečijeg programa, čiji je urednik u to vreme bila Lola Vlatković. U istoj redakciji sarađivali su Duško Radović, Ljubivoje Ršumović, Miša Brujić, Dragan Babić, Vlada Andrić, mlada Mila Stanojević, nešto kasnije Bajford… Uglavnom sam imao odrešene ruke i jedini ideološki uslov bio je da serija o Bibliji ide pod nadnaslovom Mitovi i legende. Pored serijala o Starom i Novom zavetu, napravio sam i trinaest epizoda o islamu.

Na Televiziji Beograd sarađivali ste sa Zorom Korać?

Nisam. Ona je bila u drugoj redakciji. Ali sam poznavao njenog muža, generala Koraća, koga sam često viđao na tenisu. Bio je strastveni teniser.

Kao i vi?

Jeste. Tenis igram od detinjstva; za mene je to više od sporta. Kao što u mom klubu SA&NI kažu, tenis je način života. Njime se možete baviti takoreći dok mrdate. Eto, prošle nedelje smo moj partner i ja odigrali jedan set dubla i dobili sa 6:4. Kasnije smo, ne bez likovanja, izračunali da zajedno imamo 156 godina! Posle čega smo se, mislim, ipak malo snuždili.

Kako ste sarađivali sa Draganom Babićem?

Odlično. Dragan Babić bio je ne sasvim sistematično, ali vrlo široko obrazovan čovek, slobodouman, pravedan i talentovan. Pred kraj života, kao izrazito projugoslovenski i građanski orijentisan, gorko mi je prebacivao da sam nacionalista.

Jeste li?

Razume se da jesam. Kako ta reč u evropskim jezicima uglavnom znači isto što i šovinista – što smo i mi usvojili – prikladnije mi deluje izraz rodoljub. Kao konzervativac i tradicionalista, zaista verujem u to da svi nečemu pripadamo, da odnekud potičemo i da nešto dugujemo potomstvu. To osećanje je, bar po mom iskustvu, naročito intenzivno na Svetoj gori, u Hilandaru, gde čovek počinje da shvata da to čemu pripada traje i više od osam stotina godina; da se neke stvari ne menjaju, da samo dobijaju oblik prilagođen trenutnoj stvarnosti, dok suština ostaje ista. Na Svetoj gori priseban čovek će, na primer, shvatiti da se dobro koje su naši preci činili vraća potomcima, i razabrati da bi i njegov naraštaj trebalo da učini – ili da bar pokuša da učini – nešto valjano, sve u nadi da će se to vratiti onima koji će doći.

Je li vaš naraštaj to učinio, šta mislite?

Ruku na srce, ne bih rekao. Ipak, čoveku je važno da ima čiste račune, da ostane u miru sa sobom, da ne izneveri ni sebe ni one oko sebe, da iskoristi svoje sposobnosti, kakve god da su. Uvek mi je posebno bliska bila novozavetna parabola o talantima – u izvornom obliku i značenju talenat je novčana jedinica – koje je gospodar slugama poverio na čuvanje. Sluga koji novac ne potroši nego ga sačuva i vrati, pada „u tamu najkrajnju, gde su plač i škrgut zuba“, dok onaj koji je talante iskoristio i umnožio „ulazi u milost gospodara svojega“. Hoću da kažem da ako čovek ne iskoristi ono što ume i zna – šta god to i koliko god to bilo – bar nekome ili nečemu nešto ne doprinese i ne ostavi za sobom, taj je u osnovi zalud živeo.

U prilično teškom i netolerantnom vremenu i društvu, kao nacionalista ste, čini mi se, nekako uvijek uspijevali da i kod one strane kojoj je pripadao Dragan Babić zadržite status čovjeka koga politički protivnici i uvažavaju i poštuju. Kako?

Možda zato što u mojoj prirodi stvarno nikada nije bilo ni primese šovinizma, niti mržnje prema drugima, što sam nastojao da merim reči i da sačuvam osećanje za smešno i na sopstveni račun. Pored toga, uvek sam verovao da nacionalno bez demokratskog ne vredi mnogo i da Srbija bez demokratije možda i može biti velika, ali bi u tom slučaju mogla biti samo velika i nesrećna zemlja. Ali, kada me već o tome pitate… Dešavalo se da zbog svojih političkih, ideoloških, ako hoćete i moralnih uverenja budem prinuđen da prekinem neka svoja dugogodišnja prijateljstva. Nije mi, dakle, uvek polazilo za rukom ono što ste konstatovali u svom pitanju.

Šta vam nije polazilo za rukom? Sa kim ste prekinuli prijateljstvo?

Sa Srđom Popovićem, na primer. Bili smo drugovi iz mladosti, pripadali istom krugu iz kraja: Dragan Babić, Vesna i Staša Pešić, Miroslav Isaković, Mirjana Obretković, Rade Mikijelj, Slobodan Dušanić… Rasli smo i formirali se zajedno, čitali Kafku, Žida i Selindžera, do u beskraj mlatili praznu slamu po kafanama.

Po kojim kafanama?

Od „Narodne kafane“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine, preko bifea „Prozor“, pa do „Grmeča“, stare „Lipe“ sa kuglanom i separeima, „Šumatovca“, „Srpske kafane“, „Boke“… Trebalo je sve to obići…

Po britkosti inteligencije, po preciznosti i slikovitosti izraza, Srđa Popović bio je jedan od intelektualno najimpresivnijih ljudi koje sam u životu poznavao. Sedamdesetih godina prošloga veka, zaista je bio ključna figura beogradskih opozicionih krugova. Prvi je započeo pisanje peticija protiv komunističkog režima, zbog čega su nas jedno vreme pogrdno nazivali peticionaškom inteligencijom. Ali, u Srđinoj naravi bilo je nečeg opakog i nemilosrdno destruktivnog. Uvek me je na neki način podsećao na Stavrogina iz romana Zli dusi. Ljude, a tek žene, umeo je da fascinira, da ih opčini i da ih onda tek tako odbaci. Slično je bilo i sa idejama koje je zastupao. Iako već u ozbiljnim godinama, razišli smo se ne toliko zbog Srđine odluke da brani Andriju Artukovića (moj katonski strogi prijatelj Dragoslav Mihailović još tada je od Srđe digao ruke) – to sam još nekako i razumeo; ne čak ni zbog Srđinog potpisa na peticiji u prilog bombardovanja Srbije…

Nego?

Presudno je bilo što mi je jednom – ali baš tim rečima – rekao, i ponovio, da bi za Srbe jedini lek bio da dožive potpun vojni poraz i kapitulaciju. Tako nešto nikad nisam mogao da razumem. Iako ovo nije jednostavno reći, uvek mi se nekako činilo da Srđa Popović zapravo nije voleo svoj narod.

Nije volio narod?! Mogu li se, profesore, narodi voljeti ili mrzjeti?

Mislio sam na osećaj pripadnosti, na osećanje tradicije, što Srđa nije imao. Poslednjih godina, ljuto sam mu zamerio opsesivno insistiranje na strašnim a neutemeljenim optužbama na račun Koštunice oko političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. U jednom momentu, to je za Srđu bila postala prava fiksna ideja. Na kraju, zbog svega toga prestali smo da razgovaramo, i na ulici bismo samo jedan drugom klimnuli glavom.

Jedan vaš drugi prijatelj, dramski pisac koji vas je poznavao i iz tog „peticionaškog“ perioda, svojevremeno mi je rekao kako nije mogao da povjeruje da ste se devedesetih aktivno uključili u politiku. Zbilja, otkud to?

Krajem osamdesetih, osetio sam poriv da se aktivnije uključim u politički život. To sam smatrao gotovo nekom vrstom obaveze, verujući da ću iz tog kola izaći kad budem hteo. Isprva, čim izborimo višepartijski sistem; kasnije, kada oborimo Miloševića… Međutim, pokazalo se da to baš tako ne ide. Poslednjih dvadeset i pet godina praktično sam straćio na politiku. Ona jede vreme.

Baš straćili? Ipak ste učestvovali u nekim važnim događajima novije srpske istorije, dva puta bili ambasador…

Da, makar i skroman doprinos rušenju komunizma i uvođenju parlamentarne demokratije ne može biti traćenje vremena. A bilo je tu i drugih zanimljivih poduhvata, slažem se… Kao ambasador SRJ, u London sam otišao posle 5. oktobra 2000, iako su mnogi verovali da ću postati ministar spoljnih poslova.

Zašto niste?

Koštunica mi je predložio da odem za ambasadora u Ameriku ili u Veliku Britaniju.

„S obzirom na to da slede državna priznanja, povratak SRJ u međunarodne organizacije, potpisivanje međunarodnih dokumenata i ugovora, potrebno je da u ovom momentu ministar bude pravnik“, objasnio je.

Tako je izabran Goran Svilanović?

Tako. U to vreme, sastavljajući saveznu vladu, Koštunica je Predsedništvu DOS-a rekao da za ministre mogu postavljati koga hoće, ali da on u tom trenutku za sebe zadržava pravo na samo dva resora – pravdu i spoljne poslove. Kao što znate, na ta mesta izabrao je Momčila Grubača i Svilanovića. Toliko o stranačkoj pristrasnosti!

Što se mene tiče, za London sam se opredelio bez mnogo dvoumljenja: dobro sam poznavao zemlju, običaje i jezik, a imao i korisnih poznanstava u akademskom i medijskom svetu. Moram da kažem da se ambasadorski posao u Londonu pokazao kao izuzetno naporan i stresan. Jer, trebalo je ponovo graditi tek obnovljene diplomatske odnose, osloboditi se kompromitovanih kadrova, naći i kupiti novu zgradu ambasade, suočiti se sa pritiscima oko hapšenja haških optuženika… A onda su na red došli Crna Gora, pa Kosovo.

Posle povratka iz Londona…

Koje godine?

Krajem 2004, kada sam imenovan za Koštuničinog savetnika za spoljnu politiku. Onda sam, kao ambasador Srbije pri Svetoj stolici, od 2008. do 2012. proveo u Italiji. Bilo je to miholjsko leto mog aktivnog života.

Posao pri Svetoj stolici bio je znatno drugačiji od onoga koji sam obavljao u Londonu.

U kom smislu?

U smislu da se tamo politika vodi na starinski i donekle spor način. Treba umeti slušati, biti strpljiv, razumevati nagoveštaje, biti budan za aluzije, pratiti šta se piše, izvući iz bujica elegantnih reči ono što je suština. Uprošćeno rečeno, moj osnovni posao bio je da pokušam da utičem na to da Vatikan ne prizna Kosovo. U tome sam, mogu reći, uspeo, ali najviše zahvaljujući širem sticaju okolnosti. Naime, papa Benedikt XIV, učen i dalekovid čovek, shvatao je da glavna opasnost za vatikanske interese ne dolazi od pravoslavlja, nego od radikalnog islama i sekularizma u Evropi; zbog toga je ogromno na značaju dobila međuhrišćanska solidarnost.

Koliko često ste se sretali sa papom Benediktom XIV?

Tokom svog mandata, ambasador ima priliku da se svega nekoliko puta godišnje sretne sa papom, i to uglavnom u svečanim prilikama, kada se po pravilu govore konvencionalnosti. Jedinu šansu za ozbiljan razgovor sa papom dobijete kada predajete akreditive i možda pri oproštajnoj poseti. Reč je o susretu u četiri oka koji može da traje nekih pola sata. Papa Benedikt XIV nije, inače, bio privlačan i umešan u javnim nastupima poput svog prethodnika Vojtile ili naslednika pape Franje. Bio je naučnik i vrhunski teolog pomalo suve nemačke pameti, ali izuzetne dubine uvida. Razumeo je velika svetska kretanja, a sa stanovišta srpskog državnog interesa u osnovi je bio pozitivna pojava.

Ako već govorimo o mojoj diplomatskoj karijeri, sve u svemu, zalomilo se tako da kao ambasador službujem u dve zemlje u kojima je protokol naglašeno negovan. Baš su Velika Britanija i Vatikan jedina dva diplomatska odredišta gde ambasador zaista mora da nosi frak.

Odgovaralo vam je?

U nekom smislu, zadovoljavalo je moju prirodnu sklonost ka pozorištu. U suštini, reč je o velikim spektaklima, kakvi su, recimo, britanska parada zvana Trooping The Color ili vatikanska misa uoči Uskrsa u Crkvi Svetog Petra. U toj nepreglednoj bazilici tokom bogosluženja dugo budu ugašena sva svetla sem sveća koje prisutni drže u rukama. Kad izbije ponoć, u trenutku se upali bezbroj moćnih svetala i grmnu orgulje. Što jeste pozorišni efekat prvog reda.

Da, pitala sam vas o razlozima ulaska u politiku… Na zidu vaše radne sobe vidim fotografiju na kojoj sjedite sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom. Iz vremena DEPOS–a ili…

Iz vremena DEPOS-a, u pravu ste. Fotografija je nastala u Pionirskom parku, negde u jesen 1992, kad smo išli na konstitutivnu sednicu Skupštine posle izbora na kojima je DEPOS osvojio pedeset mandata. Što smo, inače, doživeli kao težak poraz. Sa liste DEPOS-a, u parlament su tada ušli Mihiz, Ljuba Simović, Branko Popović, Milan Jovanović, Luka Knežić – sve vanstranački ljudi. Doduše, ne zadugo, jer će već koji mesec kasnije napustiti Skupštinu: ni DEPOS ni taj skupštinski sastav nisu bili duga veka.

Ali je ostalo: u skupštinskim klupama, gotovo jedan pored drugog, sjede Borislav Mihajlović Mihiz i Željko Ražnatović Arkan!

Sećam se da smo jednom Mihiz i ja, ulazeći u Skupštinu, naleteli na Arkana i još dvojicu njegovih mračnih džentlmena koji su upravo prolazili kroz bezbednosni koridor. Jedan od njih je skupštinskom obezbeđenju predao dva pištolja – prvi je izvadio iz džepa, drugi negde sa noge.

„Gospodin je stvarno bezbedan“, šapnuo sam Mihizu.

Na to se ovaj okrenuo i pogledao me nekako ravno… I danas pamtim taj pogled.

DEPOS je, inače, osnovan 16. maja 1992. u Francuskoj 7, a osnivačkoj skupštini prisustvovalo je šezdeset, sedamdeset ljudi, od čega polovina akademici SANU. Ubrzo je krenulo masovno potpisivanje podrške i, tokom prva dva dana, skupilo se – taj podatak imam – čak 4470 potpisa. Evo nekoliko nasumično uzetih: Boško Petrović, Nikola Hajdin, Marko Leko, Svetlana Velmar Janković, Jovan Radulović, Aleksandar Saša Petrović, Sonja Savić, Stanislava Pešić, Dušan Prelević, Ivan Klajn, Tibor Varadi, Branimir Živojinović, Jelena Šantić, Predrag Ristić… I, kao kuriozitet – Zoran Đinđić.

Otkud Zoran Đinđić? Zar Đinđić nije…

Jeste, bio je u Demokratskoj stranci, ali je došao da potpiše. Što danas gotovo niko ne zna… Ubrzo je formiran Savet DEPOS-a, a ja sam, na Mihizov predlog, izabran za portparola. Lično, DEPOS sam zamišljao kao neku vrstu alatke za jednokratnu upotrebu.

Šta to znači?

Znači da cilj DEPOS-a ne bude da opstane kao pokret, nego da prikupi apsolutno sve opozicione snage i obavi konkretan posao – da sruši Miloševića, a da posle toga svako krene na svoju stranu. Predlagao sam da se u DEPOS pozovu Nebojša Popov, Vesna Pešić, Građanski savez Srbije, nacionalne manjine… Tih dana sam na nekom prijemu sreo i Vetona Suroija.

„Dobro bi bilo da kosovski Albanci ovog puta iziđu na izbore“, rekao sam mu u svojoj naivnosti. „Dovoljno je samo da glasate i sigurno obaramo Miloševića. A onda možemo ozbiljno da razgovaramo o čemu hoćete.“

Suroi me je pogledao kao da nisam normalan i prosto mi se nasmejao u lice.

Na sličnim principima i sa sličnim ciljem, šest, sedam godina kasnije, napravljen je DOS.

Da, ali su te 2000. godine okolnosti bile bitno drugačije.

U međuvremenu se, kao što znate, u julu 1992. pocepala Demokratska stranka, posle čega je, sa nas nekoliko, Vojislav Koštunica napravo Demokratsku stranku Srbije.

Koja se onda dalje dijelila. Kao i DS. Ali, gdje je danas DSS?

Otkako sam u ovoj pravoj penziji, politikom se gotovo uopšte i ne bavim. Imam sedamdeset četiri godine i, realno, danas malo čemu mogu da doprinesem.

Prisustvovali ste stranačkoj skupštini u nedelju?

Jesam i sve je, spolja posmatrano, prošlo uzorno, čak idilično, a pobednica i poraženi su zagrljeni izašli na govornicu. Kod mene, međutim, ostaju rezerve, najmanje zato što je glasanje za novi glavni odbor bilo nekako suviše dobro organizovano. Mnogo je bitnije hoće li nova garnitura zauzeti određen i čvrst opozicioni stav i pokazati zube Vučiću kao što smo ih nekada pokazivali Miloševiću. Politička neutralnost zemlje i referendum o članstvu u EU se podrazumevaju kao programski ciljevi, ali izlazak iz vlasti u Beogradu bi morao biti ne samo politička nego i moralna obaveza.

Eto, ipak se i dalje bar malo bavite politikom!

Sve manje… Danas uglavnom radim stvari koje volim: čitam, ponešto zapišem, dokoličim, šetam sedmomesečnu unuku Veru po Tašmajdanu, pijem pivo na suncu, igram tenis… Poslednjih meseci sam, sa mladim kolegom Žarkom Petkovićem, za Kolo SKZ priredio knjigu studija svog najbližeg prijatelja, svetskog stručnjaka za Platona, pokojnog Slobodana Dušanića. Takođe, za Kulturno-obrazovni program RTS-a snimio sam novu televizijsku seriju, onakvu kakva je nekada davno bila Mitovi i legende. Ovaj put sam pričao o robovima u antičkom svetu, a serija bi, kažu, u dogledno vreme trebalo da bude prikazana.

U sredini deda Vladete Jankovića, dva reda iznad njega Bogdan Žerajić, levo od dede Vladimir Gaćinović