Čija je firma Andreja Vučića

Po svemu sudeći, Andrej Vučić, brat predsednika vlade, nije, niti je bio vlasnik firme „Asomacum“, oko koje se podigla grdna prašina na zasedanju Skupštine Srbije, u petak, 24. oktobra. Poslanik Nove stranke Zoran Živković tada je, reagujući na govor u kome je predsednik vlade pominjao naplatu poreza od tajkuna, rekao da je firma Andreja Vučića već dve godine u blokadi od oko 22 miliona dinara, da je reč o fantomskoj firmi za pranje novca i da je to dugovanje omogućila jedna poreska inspektorka.

Formalno, Živković je bio u pravu: u Agenciji za privredne registre (APR) zaista postoji ta firma, osnovana 16. marta 2010, registrovana na adresi Studentska 15, u Beogradu, i zaista je njen vlasnik i direktor Andrej Vučić, brat predsednika vlade. Firma je zbilja u blokadi za skoro 23 miliona dinara, a u pravu je bio i kada je rekao da je reč o fantomskoj firmi – po rečima direktora Poreske uprave Marka Marinkovića („Teška reč“, 26. oktobra) „ustanovljeno je da je reč o fantomskom preduzeću koje je ciljano osnovano radi zloupotreba u privrednom poslovanju i izvlačenju kapitala na nelegalan način. Ta firma je služila kao protočni bojler za druge firme odakle je izvlačen novac za nelegalnu privrednu delatnost.“

Međutim, Marinković je na istom mestu objasnio i da firma Andreja Vučića, zapravo, nije firma Andreja Vučića: „U decembru 2010, u vreme vlasti Demokratske stranke, Andrej Vučić pozvan je u odeljenje poreske policije, dao je izjavu kao građanin da sa navedenom firmom nije povezan, a nakon operativne istrage i provere poslovanja i osnivanja, ustanovljeno je da je navedena firma osnovana sa lažnom ličnom kartom, koja se od prave lične karte razlikuje po fotografiji, pečatu MUP-a, potpisu i broju lične karte. U službenoj belešci pripadnika poreske policije stoji da je zaključeno da se navedena firma i njeno poslovanje ne mogu dovesti u vezu sa Andrejem Vučićem, jer je osnovana posredstvom falsifikovane lične karte, i da iza navedene firme stoje neka druga lica čiju identifikaciju nije moguće izvršiti raspoloživim operativnim radom poreske policije, već je to slučaj za neke druge organe.“

Prethodno, na sednici Skupštine u petak, uz ponudu da će dati ostavku ako nije u pravu, predsednik vlade Aleksandar Vučić je rekao Zoranu Živkoviću: „Moj brat nikada nije bio vlasnik nikakvog Asomaku, Osomaku, ili bilo kakve firme. Moj brat nema nikakvu firmu u Studentskoj ili bilo kojoj drugoj ulici (…) Vi se, gospođice Jerkov, raspitajte kod svojih šefova o čemu se tu radilo, jer ja neću da vam objašnjavam kakvi su to pokušaji političkog progona, laži i falsifikovanja lične karte na 11 mesta bili u vreme 2009. godine, za šta je čovek pozvan i dobio izvinjenje i u Poreskoj upravi i od pravosudnih organa i od svih ostalih, pa čak i od najviših organa i nosilaca političke vlasti.“

REKONSTRUKCIJA: Firma „Asomacum“ osnovana je, dakle, u martu 2010. Zbog toga što firma do kraja februara 2011. godine nije dostavila finansijski izveštaj APR-u, niti se razvrstala u malo, srednje ili veliko pravno lice, APR je protiv nje podneo prijavu, a Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu podnelo je Privrednom sudu u oktobru 2011. optužni predlog, u kome se okrivljuje odgovorno lice Andrej Vučić za privredne prestupe, odnosno kršenje Zakona o računovodstvu i reviziji.

U junu 2011. MUP je saopštio da je „viša poreska inspektorka Odeljenja za kancelarijsku kontrolu Poreske uprave u Beogradu Snežana J. (37) uhapšena zbog zloupotrebe službenog položaja i prisvajanja oko 30 miliona dinara“. Ona je tada osumnjičena da je od jula 2009. do kraja 2010. utvrdila nepravilnosti u radu devet preduzeća, među kojima je i „Asomacum“. Inače, sva preduzeća počinju slovom „A“, četiri su registrovana na već pomenutu adresu Studentska 15, u Beogradu, još četiri na adresu Bulevar Mihaila Pupina 10e VP 34, a deveto u Čingrijinoj 11, takođe u Beogradu. Po MUP-u, Snežana J. je, u dogovoru sa vlasnicima takozvanih fantomskih preduzeća, prilikom utvrđenih nepravilnosti u radu izbegla da oduzme poreske identifikacione brojeve (PIB) i izvrši blokadu računa ovih preduzeća. Na taj način je vlasnicima preduzeća omogućila povraćaj PDV-a, koji su ostvarili na osnovu simuliranih pravnih poslova iz prethodnog perioda i pribavljanje protivpravne imovinske koristi u iznosu od oko 30 miliona dinara, na štetu budžeta Srbije. Za ovaj proces bio je nadležan Viši sud u Beogradu.

Privredni sud je u februaru 2012. pokrenuo predstečajni postupak protiv firme „Asomacum“, jer je Narodna banka Srbije početkom tog meseca dostavila Sudu obaveštenje da je „Asomacum“ obustavio plaćanja u neprekidnom trajanju od 533 dana, da mu je ukupan iznos blokade 22,8 miliona dinara i da preduzeće nema poslovnu imovinu niti zaposlene.

Rešenjem od 4. marta 2013, Privredni sud je obustavio postupak protiv Andreja Vučića, jer je zamenik javnog tužioca u celosti odustao od optužnog predloga iz oktobra 2011, protiv pravnog lica „Asomacum“ i odgovornog lica Andreja Vučića.

PITANJA: Jedino sud u krivičnom postupku može da utvrdi istinu o ovom slučaju – kako je osnovana firma „Asomacum“, ko je to uradio, i ko je od toga imao korist. No, to nije sprečilo pojedince iz SNS-a, poput poslanika Aleksandra Jovičića (koji ovog puta nije iznosio lično mišljenje, ili bar to nije naglasio), da optuži Demokratsku stranku da je „kriva što još uvek nije istražena krađa identiteta Andreja Vučića“, te da je „nekome cilj da napada premijera preko njegove porodice“. Ministar energetike Aleksandar Antić pozvao je Zorana Živkovića da podnese ostavku na mesto poslanika, aludirajući na drugi deo ponude predsednika vlade Vučića – „ja dajem ostavku ako si ti u pravu, ti daješ ostavku ako sam ja u pravu“.

Živković je izjavio da ne postoji nijedan razlog za podnošenje njegove ostavke: „Mandat narodnog poslanika je ozbiljna stvar, a ja ne učestvujem u kafanskim opkladama. Premijer je taj koji treba da podese ostavku. Ili su ti podaci tačni, pa premijer treba da formalizuje svoje stanje i podnese ostavku, a ako se dokaže da je to falsifikat, onda je opet za to kriv Aleksandar Vučić, bivši potpredsednik Vlade i bivši šef Biroa za borbu protiv kriminala. Sumnjam u tvrdnje direktora Poreske uprave, jer da je to falsifikat, nužno bi dosad bile izvršene izmene u APR-u i NBS-u, a tu i dalje piše da je Andrej vlasnik. Da je falsifikat, takođe bi se vodila o tome neka istraga i javnost bi znala za to ili bi bar bila upisana zabeležba u APR-u. Čak i ukoliko jeste prevara, Vučić treba svakako da podnese ostavku, jer je to dokaz da njegova borba protiv korupcije, kojom se hvali, nije bila uspešna.“

Ovde iskrsavaju druga pitanja: zašto je „Asomacum“ još u Registru privrednih društava kao aktivno preduzeće, zašto nije izbrisan, i šta je Andrej Vučić preduzeo tim povodom – da li je podneo krivičnu prijavu protiv NN lica za krađu identiteta, ili pokrenuo postupak u APR-u za brisanje firme iz registra, ako je, kako kaže direktor Poreske uprave, najkasnije u decembru 2010. godine saznao da postoji firma na njegovo ime, sa kojom on nema nikakve veze? Zašto se tek sada, u utorak, 28. oktobra, pokreće istraga o falsifikovanju lične karte Andreja Vučića, kako pišu „Novosti“? I kako je uopšte moguće osnovati firmu na tuđe ime?

GREŠKA U KORACIMA: Predsednik Vlade je, u već ustaljenom, teatralnom maniru, u petak, za skupštinskom govornicom rekao da će njegov brat „u ponedeljak podneti krivičnu prijavu protiv sebe, da bi se ustanovilo da li je on to radio ili nije“, što implicira da Andrej Vučić uopšte nije podneo krivičnu prijavu. Sa druge strane, može se zaključiti da nije podneo ni tzv. zahtev za ponavljanje postupka u APR-u, jer je firma i dalje aktivna. Procedura u APR-u je takva da, ako se utvrdi da je firma zaista osnovana pomoću lažnih dokumenata, firma se ne briše, već se sve vraća na prvobitni postupak: zahtev na osnovu kog je urađeno osnivanje firme vraća se u status „primljeno“, kao da je dokumentacija tek podneta. Tada, umesto rešenja kojim se taj zahtev usvaja i osniva firma, radi se rešenje kojim se taj zahtev odbacuje i nalaže se stranci da dostavi validnu dokumentaciju. Takođe, registrator bi po službenoj dužnosti morao po podnese krivičnu prijavu protiv NN lica koje je izvršilo krivično delo iz člana 45 Zakona o postupku registracije. Član 45 ovog zakona glasi: „Ko registru prijavi neistinit podatak ili dostavi lažni ili preinačeni dokument u nameri da se takav podatak ili dokument u postupku registracije i evidencije upotrebi kao pravi, kazniće se kaznom zatvora od tri meseca do pet godina.“

„Ako se već utvrdilo da on nema veze sa tim, Andrej Vučić je prvi morao da pokrene krivični postupak, da podnese krivičnu prijavu protiv lica koje je zloupotrebilo njegov identitet, u policiji ili tužilaštvu“, kaže izvor „Vremena“ iz Agencije za privredne registre.“To je prvi korak, a drugi korak je da APR-u podnese zahtev za ponavljanje postupka. To bi mu svaki advokat rekao, ne čak ni advokat, nego običan pravnik. Ako ste saznali da je neko zloupotrebio vaš identitet, onda je to definitivno za krivičnu prijavu, a svakako nije sve uredu ako neko zna da ‘ima’ firmu i ne radi ništa po tom pitanju. No, to nije osiguranje od ovakvih slučajeva: postoje primeri kada čovek izgubi ličnu kartu, odmah prijavi policiji, oni je oglase nevažećom, a mesecima potom pomoću nje se osnivaju firme ili menjaju osnivači, jer ne postoji komunikacija između državnih organa.“

Takođe, prema trenutno važećoj regulativi, poreska policija nema pravni osnov da od APR-a traži da se postupak obnovi („obriše firma“), i to je možda odgovor zašto je svih onih devet firmi još uvek aktivno. „To mora da uradi zainteresovano lice, odnosno lice koje trpi neku posledicu. Ponavljanje postupka je trenutno jedini pravni lek za tu situaciju. Kad neko ukrade tvoj identitet i na vaše ime osnuje firmu, vi morate da tražite ponavljanje postupka, to je trenutno jedini ispravan put, pravno utemeljen u celosti“, kaže naš izvor iz APR-a.

OSNIVANJE FIRME: Ostaje još pitanje kako je uopšte moguće osnovati firmu na tuđe ime, makar i sa falsifikovanom ličnom kartom? Zakon o postupku registracije počiva na načelu fomalnosti po kome registrator ne može da se upušta u tačnost činjenica i validnost dokumenata koje stranke prilažu u postupku registracije, a sve zarad ubrzanja postupka. Postupak registracije je kratak i po svojoj prirodi upravni, a ne sudski: činjenice se utvrđuju na sudu, a ne u upravnom postupku. Istovremeno, po pravilniku o registraciji, otkada postoji APR, za dokaz o identitetu prilaže se neoverena kopija lične karte ili pasoša.

No, za otvaranje firme potrebno je mnogo više. Najpre, potreban je osnivački akt preduzeća, koji mora da bude overen u sudu – to podrazumeva overu potpisa osnivača na osnivačkom aktu. Osnivački akt sadrži osnovne podatke o budućoj firmi – delatnost, članove, tj. vlasnike, visinu kapitala, organe privrednog društva… Overitelj u sudu je dužan da se uveri da li su podaci u osnivačkom aktu i ličnoj karti identični, kao i da se vizuelno uveri da li je reč o licu iz lične karte. Sa tim osnivačkim aktom ide se u banku, otvara se privremeni račun (privremeni, jer firma još ne postoji, nije registrovana u APR-u), na koji se uplaćuje kapital naveden u osnivačkom aktu. U banci se overava i obrazac overenog potpisa („OP obrazac“) i deponuju se potpisi lica ovlašćenih za zastupanje. Sa tom dokumentacijom – osnivačkim aktom, overenim OP obrascem, potvrdom banke o uplati i, naravno, kopijom lične karte, dolazi se u APR i podnosi zahtev za osnivanje.

Da li je sve ovo moguće izvesti falsifikovanom ličnom kartom? Verovatno jeste, naročito ako je reč o staroj, papirnoj ličnoj karti. Svi ovde nabrojani postupci su upravni, kojima, ponovimo, vlada načelo formalnosti – proverava se da li se svi podaci slažu. Nijedan službenik u lancu ne ulazi u proveru da li je nešto krivotvoreno ili ne, jer je to posao suda. Ako imate važeću ličnu kartu, i u njoj vašu fotografiju, „prolazite“ kroz sve nabrojane instance, bilo da je isprava falsifikovana ili nije: potpisujete se na osnivačkom aktu isto kao u ličnoj karti, na fotografiji ste „pljunuti vi“, firmu osnivate na nekoj vama dostupnoj adresi, tako da sva pošta stiže na žrtvi nepoznato mesto – tako nekako moguće je osnovati firmu na tuđe ime. Pretpostavka je da je sa novim, elektronskim ličnim kartama to znatno teže, mada svaki sistem ima rupu – sa elektronskim ispravama ona više nije mehanička, već digitalna.