„Dobra večer, Hrvatice i Hrvati. Moja potpora gospođi Kolindi Grabar Kitarović jer sam dragovoljac Domovinskog rata, Hrvat i katolik i Bogu hvala da je pobijedila gospođa Kolinda Grabar Kitarović protiv ove udbaške, srbofilske i četničke struje. Živjeli“, tim je rečima glumac Božidar Alić u nedelju u direktnom prenosu na HRT-u komentarisao pobedu HDZ-ove kandidatkinje.
Nije dugo trebalo za reakcije, među kojima je i ona HRT-a koji se ograđuje od ove izjave i pripisuju je riziku koji nosi „živi program“. Za razliku od nove hrvatske predsednice, koja je ovdašnjoj publici nepoznata, glumac je mnogo popularniji zbog TV serije „Ponos Radkajevih“.
Izborna noć na HRT-u je za mene zanimljiv TV šou jer upravo liči na hrvatsku političku sapunicu sa univerzalnom temom, akterima i zapletom, toliko bliskim našim gledaocima iliti biračima.
Paralele sa našim predsedničkim izborima su više nego upadljive. U drugom krugu, nalaze se jedan naspram drugog kandidati sa različitim političkim pedigreom.
U levom uglu je aktuelni predsednik u borbi za još jedan mandat. Univerzitetski profesor, komotan na vlasti, sa aktuelnom vladom iz sopstvene stranke. Vlada je prilično neefikasna, on je autoritet, deluje pospano, veruje da je miljenik Zapada, socijaldemokrata po opredeljenju, bivši član NVO sektora. Upišite ime kandidata (Josipović, može i Tadić).
U desnom uglu – krokodil vegetarijanac, upodobljeni nacionalista, populista, muškarac / žena iz naroda, savetovan da ne govori o prošlosti; ključna poruka je „bolji život građana / borba protiv korupcije“. Nacionalne poruke preformulisane su u ključu „ponosa nacije“. Grobar sa diplomom ili ćerka mesara iz Grobnika – upišite ime, Toma ili Kolinda.
Konačna razlika bila je zaista veoma mala. Pobedio je populizam, što je takođe očekivano u doba ekonomske krize.
Već tokom objavljivanja preliminarnih rezultata, mogao sam da primetim prestrojavanje u hodu među novinarima HRT-a. Zamislite, već oko 22h, kada se sa velikom verovatnoćom mogla očekivati pobeda kandidatkinje HDZ-a, novinarka koja je izveštavala iz „stožera Ive Josipovića“ počela je podsmešljivo da proziva Ivu da se što pre obrati medijima, jer postaju nestrpljivi. Evidentno – počelo cipelarenje!
Kao što je i red, prvo je govorio gubitnik, zahvalio se, sklopio ruke poput Vučića i sastavio prstiće. Posebno se obratio NVO i poručio im: „Ja sam vaš!“ Setio sam se samo koliko su Tadića boleli beli listići. Otpevali su pesmu i mahali sa bine, u poznatom kadru: političar, supruga i članovi štaba. U publici tuga i obešena lica.
Kod Kolinde euforija, mladež u jednoobraznim plavim plastičnim kabanicama, baš kao kod Tome, samo su tamo bili beli. Nema vola na ražnju kao u Tuđmanovo vreme, neki spečeni konobar sa likom pokojnog Gojka Šuška dogurao je tortu. No, u HDZ-u se zna red, prvo govori glava kuće, predsednik stranke Karamarko. Tek potom Kolinda, a publika je skandirala : „Jakove, Jakove!“ Pozdravljali su Kolindinog supruga, zahvaljujući mu se za doprinos pobedi.
Ono što me zbunilo u govoru predsednice jeste ponavljanje floskule o „brizi za Hrvate“ u Bosni i Hercegovini (nekoliko puta), što možemo shvatiti kao zahvalnicu izbornoj bazi, ali i Srbiji i Vojvodini i Crnoj Gori. Potpuno sam siguran da bi ovakav govor Tome Nikolića u izbornoj noći bio automatski protumačen kao velikosrpski povratak na istorijske granice: Karlovac–Karlobag–Virovitica.
Što se nas tiče, zaista možemo da gledamo na izbore u Hrvatskoj kao na političku sapunicu, jer se ništa neće promeniti u zvaničnim stavovima prema Srbima u Hrvatskoj ili prema Srbiji. Takođe, predsednik u Srbiji ili predsjednica u Hrvatskoj nemaju moć da direktno utiču na politiku – to je posao Vlade, pa je time balon od sapunice još veći.
Hrvatska je podeljena na levicu i desnicu, ali je u postizbornim anketama vidljivo mirenje Josipovićevih birača sa sudbinom i petogodišnjim mandatom. Nije nebo palo na glavu, baš kao ni nama kada je izabran Toma Nikolić. Dešavaće se gadosti poput pomilovanja Glavaša, koji je osuđen za zločine nad Srbima, ucene oko prijema Srbije u EU, ili povratak Tuđmanovog političkog folklora. Jednim delom, za to može biti odgovoran upravo bivši predsednik Josipović koji nije imao snage da odlučnije pomeri zemlju od nacionalističkog nasleđa ustaštva koje se jedim delom danas reinkarnira kroz kult domovinskog rata i koje je Kolinda upotrebila kao svoje najjače oružje.
Na kraju, Hrvatska će narednih meseci proći kroz ozbiljan test na unutrašnjem političkom planu, a njegovo ime nama zvuči poznato – kohabitacija. Na spoljnom planu samo mogu da nam poželim ono stanje iz perioda nesvrstanosti – Miroljubiva koegzistencija!