Sjaj i beda neliberalne demokratije

Za „Vreme“ iz Budimpešte

Najveći nacionalni praznik u Mađara 15. marta, godišnjica nacionalne revolucije iz 1848. godine, tradicionalno je protekao u ambijentu punom kiča. Za razliku od prethodnih godina, međutim, ovoga puta je proslavu obeležila građanska neposlušnost kakva nije zabeležena otkako Viktor Orban vlada Mađarskom.

Naime, kreatori komunikacijske mreže oko lika i dela mađarskog premijera već godinama angažuju (za džeparac) mlade ljude da budu svojevrsna biološka kulisa oko Orbana, dok drži govor na istorijskim stepenicama Nacionalnog muzeja (po legendi, pesnik Šandor Petefi je tog 15. marta tu recitovao svoju čuvenu Nacionalnu pesmu sa refrenom „hoćemo li biti robovi ili slobodni“). Nadležni državni organ, tzv. KLIK, zadužen za kontrolu svih škola, i ove godine je poslao na adrese više od 300 škola molbu (to jest zahtev) da izvole poslati na centralnu svečanost u Budimpešti po deset učenika i jednog predavača. Plaćeni bi bili put i jedan obrok. I onda se desilo čudo: nastavno veće jedne škole u Vacu se toliko osililo da je pismom odgovorilo da neće da šalju đake na političke događaje. Direktor je odmah pozvan na informativni razgovor kod gradonačelnika (naravno člana vladajućeg Fidesa), ali odluka nije promenjena. Štaviše, ogromna većina pozvanih škola ovoga puta nije poslala učenike.

NESUGLASICE SA AMERIKANCIMA: Oni učenici koji nisu došli na svojevrsni miting podrške kod Nacionalnog muzeja, propustili su priliku da čuju predavanje o veličanstvenoj istoriji Mađara koji „nikad nisu ni od koga ništa oduzeli“, ali će se boriti do kraja da sačuvaju svoju baštinu. Interpretacija istorije prvog čoveka današnje Mađarske dostigla je vrhunac kada je ekskluzivno rekao da je Abraham Linkoln o demokratiji učio od Lajoša Košuta (vođe propale revolucije, u pomenutoj edukativnoj fazi Orbanovog izlaganja zapravo emigrant u misiji prikupljanja novca u Americi). Posle takve visoke lopte sledio je, naravno, logičan smeč: „Zato se danas Mađari, potomci Košuta i Petefija, smeše kada im se drže predavanja o demokratiji.“

Naravno, radi se o Amerikancima, koji su mnogo otvorenije od Evropske unije stavili do znanja Orbanu i kompaniji da je bilo dosta urušavanja osnovnih demokratskih principa, a pogotovu dvostruke igre oko sankcija Putinovoj Rusiji.

Pre nego što je poznata televizijska producentkinja Kolin Bel imenovana za novu američku ambasadorku u Budimpešti, izvesni Andre Gudfrend, u funkciji otpravnika poslova, zadao je dosta muka Orbanovoj vladi. Sve je počelo pre nekoliko meseci kada su Amerikanci potvrdili vest jednog provladinog sajta, da će šestorici visokih mađarskih funkcionera biti otkazano gostoprimstvo ukoliko pokušaju ulazak u SAD. Navedeni razlog: korupcija.

Zbog američkih propisa imena nisu bila saopštena, ali se jedna osoba pogođena tim merama javila sama: niko drugi nego prva žena Nacionalne poreske uprave Ildiko Vida. Premijer je u parlamentu pod pretnjom da će biti smenjena tražio od Vide da tuži Gudfrenda. Naravno da sa tužbom nisu daleko odmakli, jer Gudfrend ima diplomatski status. Službenici mađarske vlade su se ponadali da će ih Vašington sa dolaskom nove ambasadorke pre nekoliko nedelja drugačije tretirati, ali su se razočarali. Samo jedan primer: za vreme petočasovne posete Vladimira Putina Budimpešti, Kolin Bel je priredila prijem za otpravnika poslova ukrajinskog ambasadora.

RUSKI FAKTOR: U žiži sukoba Viktora Orbana sa jedne i SAD i EU s druge strane je, pored približavanja Rusiji, i ugovor vredan (do sada) 12 milijardi evra sklopljen između Rusije i Mađarske o dogradnji jedine mađarske nuklearne elektrane koja se nalazi pored Dunava kod mesta Pakš. Pripreme, svrsishodnost i isplativost tog megaprojekta svi nevladini stručnjaci stavljaju pod sumnju, ali detalje niko ne zna. U dobro uhodanom maniru neliberalnih demokrata, najvažniji delovi ugovora su proglašeni državnom tajnom i to na 30 godina.

Inače, izraz „neliberalna demokratija“ mađarski premijer upotrebio je pre godinu i po dana na jednom predavanju u Rumuniji. Izraz je posuđen od jednog američkog politikologa, koji je time opisao društva u kojima se održavaju kakvi-takvi slobodni parlamentarni izbori, ali sem toga, vlada praktikuje autoritarne (ili diktatorske) metode vladanja. Tom prilikom je Orban naveo „svetle“ i njemu drage primere: Rusiju, Kinu, Tursku itd. Premijeri tih zemalja su od tada već bili u Budimpešti na razmeni iskustava.

Vratimo se nuklearki: „Fajnenšel tajms“ je pre nekoliko dana izvestio da je Evropska komisija blokirala ugovor o Pakšu. Mađarski zvaničnici su u svom prepoznatljivom stilu iz cuga proglasili informaciju lažnom i pozvali „Fajnenšel tajms“ da povuče vest, što je odbijeno. Koliko se do sada zna, komisija je stavila zabranu na onaj deo ugovora koji se odnosi na snabdevanje buduće termoelektrane nuklearnim gorivom, što čitav projekat stavlja pod znak pitanja. Bez obzira kakva će biti sudbina ruskog kredita od 12 milijardi evra, stanovnici Mađarske iz mađarskih zvaničnih izvora o tome neće doznati ništa.

Približavanje Orbana Putinu, ne samo ideološki i nuklearno, nego i po pitanju spoljne politike (snebivanje u EU oko sankcija Moskvi, postavljenje pitanja mađarske manjine u Ukrajini, dok je susedna zemlja napadnuta, povremeno obustavljanje snabdevanja Ukrajine gasom, gostoprimstvo Putinu i omogućavanje ruskom predsedniku da iz Budimpešte šalje ultimatume ukrajinskoj vladi), toliko je, na primer, razljutilo Poljsku da je šef poljske desničarske stranke Pravo i pravda Jaroslav Kačinski odbio nedavno da se sretne sa mađarskim premijerom u Varšavi. Pre toga su aktivisti te stranke masovno dolazili baš 15. marta u Budimpeštu da daju podršku Orbanu. Na pomalo diletantski način jedna provladina organizacija pokušala je da nošenjem poljskih zastava smanji političku štetu nastalu nedolaskom Poljaka. Tako nestaje i vekovna izreka o Poljaku i Mađaru kao o „dva bratanki“.

SUKOB NA VRHU: Tesna veza sa Rusijom navedena je i kao razlog velikog sukoba u Fidesovom taboru. Treba napomenuti da jezgro društva koje je na vlasti u Mađarskoj čini ekipa đaka iz provincije, koji su početkom osamdesetih godina živeli u jednom budimpeštanskom internatu koji je nazvan po poznatom politikologu Ištvanu Bibou. Tokom godina izdvojila su se dva lidera: Viktor Orban i Lajoš Šimička. Još pre nekoliko godina Orban je u jednom intervjuu rekao da „je Lajoš bio najpametniji među nama“.

Dvojac Orban–Šimička je savršeno funkcionisao i tokom prve Fidesove vlade (1998–2002), pa čak i za vreme druge (2010–2014). Lajoš je bio zadužen za novac, a Viktor za politiku. Zahvaljujući resursima stečenim za vreme prvog mandata, Šimička je nakon kraha 2002. godine uspeo da digne na noge tadašnju Orbanovu ekipu u rasulu i da još iz opozicije (2002–2010) uspe da izgradi Fidesovu „medijsku imperiju“, koja se sastojala od jedne informativne televizijske stanice, dnevnog lista, nedeljnika i nekoliko radio-stanica. Snažnom, često i vulgarnom propagandom ovi mediji su dali znatan doprinos Fidesovoj pobedi 2010.

Došlo je vreme da se svedu računi. Četiri godine su Šimičkine firme dobijale sve značajnije tendere uglavnom iz EU (Mađarska je neto dobitnik EU sredstava – mnogo više dobije nego što uplaćuje, više od 90 odsto od svih investicija u zemlji dolazi iz Brisela). Nijedan „masniji“ tender nije mogao da prođe a da Šimičkina građevinska firma „Kezgep“ ne izađe kao pobednik. Dobro obavešteni izvori su rekli da je premijer Orban bio taj koji je morao da nazove svog nekadašnjeg cimera, ako je hteo neku finansijsku podršku.

Drugom uzastopnom pobedom i to ponovo sa dvotrećinskom većinom, tome je došao kraj. Orban je počeo da govori o nekoj diversifikaciji i iza zatvorenih vrata nastao je sukob, čije razmere se samo naziru. „Kezgep“ je prestao da osvaja tendere, oko Orbana su se pojavili neki novi klinci. „Mafijaška država“, kako je ovakvu vrstu vladavine nazvao sociolog Balint Mađar, je pred raskrsnicom.

Pošto mađarska javnost u ovom sukobu zna koliko i o projektu Pakš 2, a to znači ništa, mora se zadovoljavati javnim istupima. A njih ima, i to po ukusu najžuće štampe.

VREĐANJE ORBANA: Pre nekoliko nedelja javnost je zatečena iznenadnim saopštenjem nekolicine direktora i glavnih urednika iz Šimičkine medijske imperije o njihovim ostavkama. Oni su kao razlog naveli da se duboko ne slažu sa (navodnom) promenom uređivačke politike. Jednostavno rečeno: Lajoš traži od njih da više ne vole Viktora, što je za njih nepodnošljivo.

Šimička koji nikad ne daje intervjue odjednom se pojavio na nekoliko medija (uglavnom opozicionih), gde je svog nevernog drugara nazvao „spermom“. I to nekoliko puta. Mađarski termin tog pojma upućuje i na karakterne osobine, ne najlepše, i može se opisati na južnoslovenskim jezicima rečju koja počinje sa slovom „P“. Potom je Šimička zaćutao nekoliko nedelja, da bi se ponovo oglasio, aluzijom da je Viktor Orban slao izveštaje komunističkoj tajnoj policiji. Bio je to udarac u srž političkog imidža premijera, koji je zasnovan na snažnom antikomunizmu.

Praizvor te komunikacijske strategije je njegov govor od pre 25 godina povodom ponovne sahrane Imrea Nađa (premijer za vreme revolucije 1956, nekoliko nedelja nakon ruske intervencije bio u zgradi ambasade SFRJ, pogubljen tajno 1958). Tada je zahtevao odlazak sovjetskih trupa. Od tada se zna da to i nije bila izuzetna hrabrost, pošto se Gorbačov mnogo ranije složio s tim. Većina stručnjaka ne veruje u ozbiljniju doušničku prošlost Orbana, ali je interesantno da je Mađarska jedina postkomunistička zemlja koja nije otvorila najtajnije dokumente. Fides se svaki put protivio takvoj odluci.

LIČNO BOGATSTVO: Dalje bezbednosno funkcionisanje mađarskog režima ne ugrožavaju ni mafijaška raspodela (uglavnom tuđih) sredstava, ni manjak demokratije, ni pretnje Zapada, pa čak ni ruska veza koliko korupcija vodećih ličnosti u vladi. Ministar inostranih poslova, koji ima tek nešto više od 30 godina, kupuje kuću od pola miliona evra i dovodi u ministartsvo pola svoje ekipe sa malog fudbala. Drugi funkcioner biva primoran nekoliko puta da menja izveštaj o svojoj finansijskoj situaciji i svaki put mu se „povećava“ superluksuzan stan. Drugi svom maloletnom detetu kupuje stan na Budimu. Roleks i Luj Viton su obavezan deo garderobe.

Orbanov drugar, gradonačelnik iz mesta Felčut u kome premijer ima kuću i sedam metara od nje novi stadion za 5000 gledalaca (selo ima jedva više od 2000 stanovnika), za nekoliko godina postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Nije ostao u svojoj vodoinstalaterskoj struci.

Premijerov zet, muž najstarije ćerke, u dvadeset i nekoj godini postiže vrtoglave uspehe i profite, poslednje što je kupio je luka na obali Balatona. Tako pomaže ženi, koja pohađa višu ugostiteljsku školu u Švajcarskoj. I tako unedogled.