Put za Palmiru

„Sirijske vazduhoplovne snage intenzivno su bombardovale položaje Islamske države u i oko drevnog grada Palmire, koji je u četvrtak pao u ruke ekstremista. Državni mediji javljaju da je u udarima poginulo više od 50 terorista. Predstavnik sirijske vojske je potvrdio ove napade, dodajući da su na njihovom udaru i nalazišta prirodnog gasa u El Hailu, kao i svi putevi koji vode u Palmiru. Pogođeno je više gradskih kvartova“, priča reporter dok ekranom promiču slike pikapova na koje su montirani mitraljezi koji bljuju vatru. U pozadini se nazire tvrđava na brdu.

„Sirijska državna televizija objavila je da su džihadisti Islamske države u Palmiri ubili najmanje 400 ljudi, većinom žena i dece“, nastavlja reporter. „Palmira je pod zaštitom Uneska i sirijski zvaničnik za antikvitete Mamun Abdelkarim upozorio je da će, ukoliko ga osvoje, teroristi uništiti ostatke drevnog grada. Dodao je da je stotine statua već izmešteno iz Palmire.“ Slike bornih kola smenjuje snimak tvrđave na kojoj se vijori crna zastava Islamske države. „Događaji u Palmiri izazvali su oštre reakcije javnosti, a Unesko je saopštio da bi uništenje ovog grada bio ogroman gubitak za čovečanstvo.“

„Šta to gledaš?“, pita Anđela. „Nešto o ratu u Palmiri. Bila si tamo, ali se sigurno ničega ne sećaš, bila si jako mala.“ „Sećam se ogromne bele kamile, kao da je imala 15 metara, plašila me onim ‘Braaa!’ glasom. Sećam se i kraljice Zanobije.“

U ALAHOVIM RUKAMA: Autobus iz Damaska za Palmiru je prepun, ali putnici ustaju, blagonaklono se smeju i ustupaju strancima sa detetom mesta pored vozača, sa kojih se put najbolje vidi. Šoferski prostor okićen je zapisima iz Kurana, na retrovizoru visi „Fatimina ruka“ za sreću, ručica menjača je uvezana palestinskom zastavom. Vozač je pričvrstio rančeve na krov uz prtljag ostalih putnika i pali motor. Na pitanje za koliko se prelazi 220 kilometara puta do Palmire, sleže ramenima. „Svi smo mi u Alahovim rukama, pa i ovaj autobus.“

Negde na putu je raskrsnica na kojoj stoji putokaz na kome piše „Bagdad“. Godina je 2005, varvarsko čerečenje Iraka, započeto 2003, nastavlja se u moru krvi. Razgovor na trenutak zamire, kao da je ledeni vetar prostrujao kroz autobus, lica ljudi se smrknu. Granica je oko 200 kilometara daleko, od kada je počela američka invazija 2003. godine sa iračke strane je gotovo niko ne kontroliše. U hostelu „Al Haramein“ u Damasku, napravljenom u tradicionalnoj kući iz XIII veka, vlasnica svakog od mnogobrojnih stranaca upozorava da se ne igra avanturiste i ne pomišlja da ide u Irak. Pokazuje sliku bivšeg gosta, mladog Japanca koji je, bez obzira na molbe domaćina, krajem 2004. prešao iračku granicu. Posle nekoliko dana, na televiziji Al Džazira emitovan je javni snimak njegovog pogubljenja koji je izvela neka od terorističkih grupa.

Autobus često staje, ulaze i izlaze ljudi, većinom u tradicionalnoj beduinskoj odeći, često usred spržene polupustinje u kojoj se na vidiku ne naziru naseljena mesta. Jedno od odmorišta je restoran koji se zove „Bagdad kafe“. Posle mnogo sati vožnje, u sumrak se na horizontu pojavljuju krošnje palmi i krovovi kuća. Ruke skoro da drhte od uzbuđenja, stiglo se na jedno od onih mesta koja se sanjaju od detinjstva, još od kada sam u bogato ilustrovanoj knjizi Put svile prvi put video sliku „šume stubova“ u legendarnoj oazi, nezaobilaznoj tački karavana koji su milenijumima išli od Mediterana ka Centralnoj Aziji, Kini i nazad.

Autobus čekaju gomile dečaka koji nude smeštaj. „Kod mog ujaka u hotelu je najbolje, nećete zažaliti, imamo i mačku i papagaja koji govori, vaše dete može da se igra s njima.“ Kao i u čitavoj Siriji, turizam je sjajno organizovan, na svakom koraku hosteli, internet kafei, restorani u kojima radi mlad, ljubazan svet koji govori odličan engleski.

SLIKE IZ BOLJE PROŠLOSTI: Na ulicama novog dela Tadmora (arapsko ime za Palmiru) grupa devojčica kreće se prema školi kroz jutarnju svežinu. Obučene su u plave školske uniforme, neke imaju marame na glavi. Mašu i uzvikuju „Hello!“, pa uz kikot okreću glavu. Na skveru pre ulaska u drevni deo grada stoji prodavac sušenih urmi umotan u palestinsku maramu. U kiosku pored njega su okačene novine Syrian times, na engleskom i arapskom jeziku. Na naslovnoj strani je vest da je Bašar el Asad naredio povlačenje sirijske vojske iz doline Beka u Libanu, 14 godina posle kraja rata. Čudan osećaj nelagode, možda zbog misli koja promiče kroz glavu da na Bliskom istoku pomeranje jednog kamena u teško složenom miru može da izazove lavinu.

Na ulazu u ogromni, ograđeni kompleks stoje tri stuba na čijim vrhovima piše: „Welcome to Palmira, bride of desert“ (Dobro došli u Palmiru, kraljicu pustinje). Nema mnogo posetilaca, tek je kraj marta. Jedinu gužvu pravi neka filmska ekipa iz Indije koja se sprema da snima muzički spot. U nadrealnoj sceni, pod vrlo zainteresovanim pogledima lokalnih mladića, režiser pokazuje oskudno obučenoj plesačici kako bi trebalo da igra pred kamerama.

U skoro pobožnoj tišini, iza reda palmi pojavljuje se šuma stubova, lukova, zidina hramova okupanih jutarnjim suncem. Pogled puca daleko, do rubova grada koje liže pustinja koja ga okružuje, stapajući se sa čistim, plavim nebom. U martovskim danima, posetioci kroz veći deo Palmire mogu da hodaju kao da su skoro sami u njoj. Kao da se može opipati ono što arhitekte zovu „duh mesta“, ono nedefinisano osećanje da neki hram ili grad nije slučajno građen baš tu gde jeste, već da je tako moralo da bude.

Ispred pozorišta leži nekoliko kamila. Posle dužeg cenkanja sa vlasnikom, Ahmedom, Iva se penje na leđa jedne od njih. Ahmed stavlja Anđelu koja ciči od sreće i straha ispred nje. Laganim korakom se kreću kroz šumu stubova ka nekadašnjem centru grada, pričajući o legendarnoj kraljici Zanobiji za čijeg života je Palmira dostigla najveću slavu, pre 1700 godina.

U pozorištu u Palmiri u toku je proba modernog baleta trupe iz Damaska. Mladići sa savremenim frizurama, neki sa dugim kosama vezanim u rep, vežbaju sa devojkama obučenim samo u trikoe, pripremajući se za prolećni festival koji se u Palmiri održava krajem aprila (dvesta kilometara zapadno, u Hami, u parkovima slobodno obučene devojke šetaju pored žena kojima su lica potpuno prekrivena). Najvernija publika u amfiteatru su kamilari koji čekaju da naiđu turisti, zagledani netremice u balerine.

Sunce zalazi i nebo iza tvrđave kao da je eksplodiralo. Duva oštar i hladan večernji vetar koji izaziva jezu. Gledano sa brda na kome se tvrđava nalazi, kao da ulice, stubovi, svaki kamen u Palmiri menjaju boju od ružičaste do tamnosive, dok ne utonu u tamu koja nadire sa istoka, iz pravca Iraka.

Dečja kolica tandrču po pustim ulicama novog dela grada. Napolju nema nikoga, mračno je, ali nema ni straha. Sigurno je, kao u rodnom gradu, uostalom tako je u celoj Siriji. „Hello!“, krešti papagaj vlasnika hotela kada se otvore ulazna vrata. Nešto kasnije, u sobi, dok tone u san Anđela pita da li je Zanobija imala lavove i tigrove. Kroz prozor se nazire tvrđava, koja pod mekom svetlošću reflektora lebdi iznad Palmire.

VRATA NEBA: Duh mesta