fotografije: m. turudić
"Varvari dolaze noću. Pre mraka i poslednja koza mora biti uterana, kapije zašipljene, u svaku osmatračnicu postavljen stražar da izvikuje sate. Po celu noć, priča se, varvari se smucaju naokolo rešeni da ubijaju i pljačkaju"
Iščekujući varvare, Dž. M. Kuci
„Sirijske vazduhoplovne snage intenzivno su bombardovale položaje Islamske države u i oko drevnog grada Palmire, koji je u četvrtak pao u ruke ekstremista. Državni mediji javljaju da je u udarima poginulo više od 50 terorista. Predstavnik sirijske vojske je potvrdio ove napade, dodajući da su na njihovom udaru i nalazišta prirodnog gasa u El Hailu, kao i svi putevi koji vode u Palmiru. Pogođeno je više gradskih kvartova“, priča reporter dok ekranom promiču slike pikapova na koje su montirani mitraljezi koji bljuju vatru. U pozadini se nazire tvrđava na brdu.
„Sirijska državna televizija objavila je da su džihadisti Islamske države u Palmiri ubili najmanje 400 ljudi, većinom žena i dece“, nastavlja reporter. „Palmira je pod zaštitom Uneska i sirijski zvaničnik za antikvitete Mamun Abdelkarim upozorio je da će, ukoliko ga osvoje, teroristi uništiti ostatke drevnog grada. Dodao je da je stotine statua već izmešteno iz Palmire.“ Slike bornih kola smenjuje snimak tvrđave na kojoj se vijori crna zastava Islamske države. „Događaji u Palmiri izazvali su oštre reakcije javnosti, a Unesko je saopštio da bi uništenje ovog grada bio ogroman gubitak za čovečanstvo.“
„Šta to gledaš?“, pita Anđela. „Nešto o ratu u Palmiri. Bila si tamo, ali se sigurno ničega ne sećaš, bila si jako mala.“ „Sećam se ogromne bele kamile, kao da je imala 15 metara, plašila me onim ‘Braaa!’ glasom. Sećam se i kraljice Zanobije.“
U ALAHOVIM RUKAMA: Autobus iz Damaska za Palmiru je prepun, ali putnici ustaju, blagonaklono se smeju i ustupaju strancima sa detetom mesta pored vozača, sa kojih se put najbolje vidi. Šoferski prostor okićen je zapisima iz Kurana, na retrovizoru visi „Fatimina ruka“ za sreću, ručica menjača je uvezana palestinskom zastavom. Vozač je pričvrstio rančeve na krov uz prtljag ostalih putnika i pali motor. Na pitanje za koliko se prelazi 220 kilometara puta do Palmire, sleže ramenima. „Svi smo mi u Alahovim rukama, pa i ovaj autobus.“
Negde na putu je raskrsnica na kojoj stoji putokaz na kome piše „Bagdad“. Godina je 2005, varvarsko čerečenje Iraka, započeto 2003, nastavlja se u moru krvi. Razgovor na trenutak zamire, kao da je ledeni vetar prostrujao kroz autobus, lica ljudi se smrknu. Granica je oko 200 kilometara daleko, od kada je počela američka invazija 2003. godine sa iračke strane je gotovo niko ne kontroliše. U hostelu „Al Haramein“ u Damasku, napravljenom u tradicionalnoj kući iz XIII veka, vlasnica svakog od mnogobrojnih stranaca upozorava da se ne igra avanturiste i ne pomišlja da ide u Irak. Pokazuje sliku bivšeg gosta, mladog Japanca koji je, bez obzira na molbe domaćina, krajem 2004. prešao iračku granicu. Posle nekoliko dana, na televiziji Al Džazira emitovan je javni snimak njegovog pogubljenja koji je izvela neka od terorističkih grupa.
Autobus često staje, ulaze i izlaze ljudi, većinom u tradicionalnoj beduinskoj odeći, često usred spržene polupustinje u kojoj se na vidiku ne naziru naseljena mesta. Jedno od odmorišta je restoran koji se zove „Bagdad kafe“. Posle mnogo sati vožnje, u sumrak se na horizontu pojavljuju krošnje palmi i krovovi kuća. Ruke skoro da drhte od uzbuđenja, stiglo se na jedno od onih mesta koja se sanjaju od detinjstva, još od kada sam u bogato ilustrovanoj knjizi Put svile prvi put video sliku „šume stubova“ u legendarnoj oazi, nezaobilaznoj tački karavana koji su milenijumima išli od Mediterana ka Centralnoj Aziji, Kini i nazad.
Autobus čekaju gomile dečaka koji nude smeštaj. „Kod mog ujaka u hotelu je najbolje, nećete zažaliti, imamo i mačku i papagaja koji govori, vaše dete može da se igra s njima.“ Kao i u čitavoj Siriji, turizam je sjajno organizovan, na svakom koraku hosteli, internet kafei, restorani u kojima radi mlad, ljubazan svet koji govori odličan engleski.
SLIKE IZ BOLJE PROŠLOSTI: Na ulicama novog dela Tadmora (arapsko ime za Palmiru) grupa devojčica kreće se prema školi kroz jutarnju svežinu. Obučene su u plave školske uniforme, neke imaju marame na glavi. Mašu i uzvikuju „Hello!“, pa uz kikot okreću glavu. Na skveru pre ulaska u drevni deo grada stoji prodavac sušenih urmi umotan u palestinsku maramu. U kiosku pored njega su okačene novine Syrian times, na engleskom i arapskom jeziku. Na naslovnoj strani je vest da je Bašar el Asad naredio povlačenje sirijske vojske iz doline Beka u Libanu, 14 godina posle kraja rata. Čudan osećaj nelagode, možda zbog misli koja promiče kroz glavu da na Bliskom istoku pomeranje jednog kamena u teško složenom miru može da izazove lavinu.
Na ulazu u ogromni, ograđeni kompleks stoje tri stuba na čijim vrhovima piše: „Welcome to Palmira, bride of desert“ (Dobro došli u Palmiru, kraljicu pustinje). Nema mnogo posetilaca, tek je kraj marta. Jedinu gužvu pravi neka filmska ekipa iz Indije koja se sprema da snima muzički spot. U nadrealnoj sceni, pod vrlo zainteresovanim pogledima lokalnih mladića, režiser pokazuje oskudno obučenoj plesačici kako bi trebalo da igra pred kamerama.
U skoro pobožnoj tišini, iza reda palmi pojavljuje se šuma stubova, lukova, zidina hramova okupanih jutarnjim suncem. Pogled puca daleko, do rubova grada koje liže pustinja koja ga okružuje, stapajući se sa čistim, plavim nebom. U martovskim danima, posetioci kroz veći deo Palmire mogu da hodaju kao da su skoro sami u njoj. Kao da se može opipati ono što arhitekte zovu „duh mesta“, ono nedefinisano osećanje da neki hram ili grad nije slučajno građen baš tu gde jeste, već da je tako moralo da bude.
Ispred pozorišta leži nekoliko kamila. Posle dužeg cenkanja sa vlasnikom, Ahmedom, Iva se penje na leđa jedne od njih. Ahmed stavlja Anđelu koja ciči od sreće i straha ispred nje. Laganim korakom se kreću kroz šumu stubova ka nekadašnjem centru grada, pričajući o legendarnoj kraljici Zanobiji za čijeg života je Palmira dostigla najveću slavu, pre 1700 godina.
U pozorištu u Palmiri u toku je proba modernog baleta trupe iz Damaska. Mladići sa savremenim frizurama, neki sa dugim kosama vezanim u rep, vežbaju sa devojkama obučenim samo u trikoe, pripremajući se za prolećni festival koji se u Palmiri održava krajem aprila (dvesta kilometara zapadno, u Hami, u parkovima slobodno obučene devojke šetaju pored žena kojima su lica potpuno prekrivena). Najvernija publika u amfiteatru su kamilari koji čekaju da naiđu turisti, zagledani netremice u balerine.
Sunce zalazi i nebo iza tvrđave kao da je eksplodiralo. Duva oštar i hladan večernji vetar koji izaziva jezu. Gledano sa brda na kome se tvrđava nalazi, kao da ulice, stubovi, svaki kamen u Palmiri menjaju boju od ružičaste do tamnosive, dok ne utonu u tamu koja nadire sa istoka, iz pravca Iraka.
Dečja kolica tandrču po pustim ulicama novog dela grada. Napolju nema nikoga, mračno je, ali nema ni straha. Sigurno je, kao u rodnom gradu, uostalom tako je u celoj Siriji. „Hello!“, krešti papagaj vlasnika hotela kada se otvore ulazna vrata. Nešto kasnije, u sobi, dok tone u san Anđela pita da li je Zanobija imala lavove i tigrove. Kroz prozor se nazire tvrđava, koja pod mekom svetlošću reflektora lebdi iznad Palmire.
Poslednji sirijski granični prelaz prema Iraku, Al Tanf, koji se nalazi 240 kilometara od Palmire, pao je pod kontrolu Islamske države, čime je sirijski režim potpuno izgubio kontrolu nad granicom sa Irakom.
Lider libanskog Hezbolaha Hasan Nasralah rekao je da se region suočava sa „opasnošću bez presedana“ od ekstremističkih organizacija. Poručio je da će njegovi borci pojačati svoje učešće u sirijskom građanskom ratu, u znak podrške snagama Bašara el Asada. Šeik Nasralah se još jednom zarekao da će se Hezbolah boriti protiv sunitskih ekstremističkih organizacija kao što su Islamska država i Al Kaida, dodavši da su te organizacije „egzistencijalna pretnja“ svakome ko se ne složi s njihovom ideologijom.
Turska i SAD postigle su „načelni“ sporazum o pružanju zaštite iz vazduha sirijskim pobunjenicima koji će biti obučeni i opremljeni za borbu protiv Islamske države, izjavio je turski ministar odbrane Mevlut Čavušoglu. Američki zvaničnici ranije su rekli da je cilj da se u naredne tri godine godišnje obuči po 5000 Sirijaca u bazama u Turskoj, Saudijskoj Arabiji i Kataru. SAD, Turska i zemlje Persijskog zaliva, sa Saudijskom Arabijom na čelu, ranije su navodile i da će pomoći „umerenim“ pobunjenicima u borbi protiv Asada.
Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini izjavila je da će Islamska država biti poražena tek kada se shvate uzroci njenog jačanja u Siriji i Iraku. Ona je rekla da je ID moguće poraziti ako Irak postane „čvrsta i demokratska zemlja“, a Sirija „krene prema demokratskoj tranziciji i nacionalnom pomirenju“.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
