Boa, Goa, D.O.A.

U Srbiji koja ima Volim Devedesete nikakvo čudo da su Osamdesete besmisleno glorifikovane, npr. baš kao i srpsko-rusko bratstvo & istorijsko prijateljstvo. I kao što rusofili ovdašnji kontra činjenicama tvrde da nas je Rusija onoliko puta štitila i uvek podržavala srpski interes, tako i fanatici ‘80-ih mistifikuju celu deceniju a misle zapravo samo na Novi talas, koji jedva da je zapljusnuo do sredine iste. Nije da posle 1983. nije bilo New Wave kvaliteta, ali je npr. baš zagrebačka grupa Boa svoj kreativni zenit prošla pre te godine. Provere radi, prva dva albuma (Boa i Ritam strasti, ‘82. za kuću Suzy) kao CD objavila je 2002. Croatia Records. Treći, Govor tijela (‘83, Suzy) već je započeo silaznu liniju, dogodine bend se dokinuo a ‘89. obnovio, kad im je basista (p)ostao Zvonimir Bučević-Buč. Otad i nisu prestajali, par izdanja novog materijala prošarana su većom količinom kompilacija/prepakivanja, a kroz nekad solidnu koncertnu postavu prolazili su rent-a-svirači.

Dakle, iako u Beogradu nisu gostovali još od onomad, ovo nije nikakav povratak Boe, nego produženo predstavljanje aktuelnog studijskog albuma Indigo (2013, Menart). Na tom izdanju a posebno uživo gotovo ništa nije ostalo ni novo ni romantično, no ponavljanje trendovskih oblandi bilo bi potpuni kič. Problem je što se ovaj sastav nije razvio, menjao ‘košuljice’, pronašao novi identitet, pa sad ima ‘manjak svojstava’ poput neke nafrizirane slovenačke pop-grupice vegetirajuće u doba Boinog nikad dostignutog demo-snimka-prvog-YU-hita Stol. Nekad izvorno art-rock zadojen elitom ‘70ih, prošle subote se pojavio na ‘goloj’ pozornici Mixer House, bez naročitih efekata, običnog izgleda – kako i priliči srednjovečnim ljudima dok se bave svojim hobijem. Ili, kao da gostuju na 100-godišnjici mature, ekipi koja ih bezrezervno obožava pa i ne moraju da se trude.

Naravno, problem nije u izgledu. S ulaznicama po ceni 600-800d. par stotina prisutnih jasno je ispoljavalo oduševljenje, u drugoj polovini koncerta uglavnom najstariji su gmizali napolje, ali ni traga od nekadašnjeg fanka. Stil je postao manirizam, svirački kvartet kao da je muziku Boe učio po notama a ne uživo ili bar sa autentičnih snimaka. Među njima nije se isticao čak ni svojevremeno kreativni gitarista (ko/autor Boinih glavnih pesama) Slavko Remenarić. Nekada i klavijaturista Mladen Puljiz već predugo je tek prosečno ubedljiv pevač, povremeno s akustičnom gitarom; glavni adut mu je nostalgija, a prateći vokalni podmladak obezbedila je Petra Oreč (ujedno i režiserka nekih Boinih video-uradaka).

CD Indigo i inače je metiljav, više kao izdanje feat. Ivane Kindl (jedne od poznatijih pevačica aktuelne hrvatske scene) s pauzama i pratećim VISom, no uživo više smeta nizak energetski nivo i jedva poneka iskra u ključnim starim stvarima. Kao što im je ranih ‘80ih priličila saradnja s Masimom, i danas su na istom nivou (a znate kako je potonji muzički propao.) Ako negde postoji tribute/cover band specijalizovan za Bou, verovatno bi Vas pre razigrao i raspevao. Jer, prava Boa odavno estradom zatrpava svoje početne domete. Dovoljno volim originale Milion i Sela gore, hvala dečki, ne morate više.

A potomci će s punim pravom pitati, da parafraziram stari (‘66.) film B. Edvardsa, Šta si radio u Novom talasu, tata?