Kako se sećati zločina

U Berlinu je od 10. do 12. septembra održana konferencija o istorijskom poimanju i političko-etičkoj orijentaciji rada memorijalnih centara u XXI veku pod naslovom „Sedamdeset godina potom“. Pokrovitelj je bila državna ministarka za kulturu i medije Monika Griters, organizator Savezna centrala za političko obrazovanje Nemačke uz podršku univerziteta u Jeni, a inspirator profesor te visoke škole Folkhard Knige, koji je istovremeno i direktor memorijalnog centra Buhenvald. Za učešće na konferenciji se prijavilo preko 300 zainteresovanih, mesta je, međutim, bilo samo za oko 140 učesnika, pretežno univerzitetskih profesora, predstavnika organizacija koje se bave pomenutim pitanjima, direktora i vodećih saradnika memorijalnih centara u Nemačkoj. Ja sam bio pozvan kao jedan od poslednjih živih „svedoka vremena“ iako sam najavio da će naslov mog govora biti „Ne želim više da budem svedok vremena“. U Nemačkoj se odomaćilo da „svedocima vremena“ (Zeitzeugen) nazivaju bivše zatvorenike koncentracionih logora i druge žrtve nacističkih zlodela.

Na početku svog izlaganja citirao sam nemačkog dramskog pisca i teoretičara Gotholda Efraima Lesinga u čijem komadu Natan mudrac, praizvedenom 14. aprila 1783. godine, glavni junak, Jevrejin Natan, govori kako su u gradu Gatu hrišćani ubili sve Jevreje sa ženama i decom, da su njegova žena i sedam sinova pobegli u kuću njegovog brata, ali su tamo spaljeni zajedno s njim i njegovim domom. Podsetio sam da ti stihovi zvuče kao da su napisani 155 godina kasnije o prvom velikom pogromu u Hitlerovoj Nemačkoj u noći između 9. i 10. novembra 1938. godine. Čini se kao da je Lesing na osnovu onog što se ranije zbilo znao šta će se jednog dana dogoditi, da je tugovao i propovedao u Nemačkoj protiv antisemiti-zma, ali nažalost uzalud.

MEMORIJALNI CENTRI U NEMAČKOJ: Na internetu se nalaze podaci o preko 200 memorijalnih centara u Nemačkoj koji podsećaju na vreme Hitlerove vladavine i suočavaju posetioce sa njom, pretežno na mestima negdašnjih koncentracionih logora i masovnih ubistava, ali i na mestima kao što je brdo Oberzalcberg, gde se nalazio letnjikovac Hitlera i njegovih najbližih saradnika i gde se osvetljava način njegove vladavine. Te institucije su uglavnom u nadležnosti nemačkih pokrajina, „landova“, ili opština, ali osam najvećih je pod neposrednim pokroviteljstvom nemačke savezne vlade.

Ministarka Griters je napisala da „kultura sećanja nije konstanta, nego kompleksni i dinamički fenomen, koji svedoči o spremnosti društva da se suoči sa svojom prošlošću“. U tom pogledu se slažem s njom i aplaudiram. Ona takođe piše: „Još smo u srećnoj situaciji da čujemo glasove svedoka vremena, uskoro će, doduše, autentična mesta progona i uništavanja biti samo još ‘kameni svedoci’…“ U tom pogledu imam primedbu, iako me niko nije ovlastio da govorim u ime relativno malobrojnih, još uvek živih logoraša.

Ja se nadam da ti brojni memorijalni centri nisu sagrađeni za nas i zbog nas. Sagrađeni su za ljude koji ih posećuju, za generacije koje nisu doživele one dve decenije nacističke vladavine koje ja uprošćeno nazivam „Vremenom zla“, da bi one saznale nešto, o čemu se u njihovoj porodici nije govorilo, o čemu su možda nešto malo učili u svojim školama, da bi sa tim fragmentima istine o istoriji svog naroda mogli da se suoče prilikom posete jednog od memorijalnih centara.

ŠTA BI UČENICI NEMAČKIH ŠKOLA TREBALO DA ZNAJU: Jedno od važnijih pitanja koja su se postavljala na konferenciji bilo je da li bi učenici u Nemačkoj obavezno trebalo da posete memorijalne centre i na koji bi način ti centri trebalo da budu pripremljeni za mlade ljude.

Savezna Republika Nemačka je federacija sastavljena od šesnaest pokrajina koje su veoma različite po veličini, ekonomskoj moći, većinskoj pripadnosti stanovništva rimokatoličkoj ili luteranskoj crkvi, kao i po brojnosti građana sa „imigracionom pozadinom“, kako se službeno nazivaju ljudi, koji su nemački državljani, ali, što bi se kod nas reklo, pripadaju nekoj „manjini“ ili „narodnosti“. Savezno ministarstvo za prosvetu ne postoji, centralni zakoni za školstvo ili nastavne planove ne postoje, kao telo koordinacije postoji samo Konferencija ministara prosvete. Ona je jedva uspela da se usaglasi oko zvaničnog nemačkog pravopisa.

Postoji, dakle, i šesnaest pravilnika o poseti školaraca memorijalnim centrima. Smatra se da je neophodno da svaki nemački učenik za vreme svog školovanja u osmom ili devetom razredu poseti neki memorijalni centar, pokrajinski nastavni planovi ponegde predviđaju obavezu takvih poseta, ponegde regulišu i dnevnice za nastavnike i plaćanje prevoza učenika do memorijalnih centara. Na konferenciji u Berlinu većina je smatrala da je obligatorna poseta memorijalnim centrima kontraproduktivna, ali da je i te kako poželjno stvaranje atmosfere u kojoj momci i devojke stari četrnaestak godina treba da požele da saznaju nešto o mračnom delu prošlosti svoje zemlje.

AUŠVIC I VIDEO–IGRICE: Za mene najzanimljiviji deo diskusije vodio se oko pitanja da li je korisno izraditi video-igrice, na primer, o Aušvicu? Gugl je, naime, u nekim memorijalnim centrima – pa i u samom Aušvicu i u Mauthauzenu – postavio portale na koje su posetioci preko svojih smartfonova mogli da se nakače i pristupe video-igricama. Posle mnogobrojnih protesta Gugl je tu mogućnost ukinuo, ali neki učesnici konferencije su smatrali da bi video-igrice o logorima koje bi bile poučne, svakako uz učešće istoričara, pedagoga i psihoanalitičara, mogle da privuku mlade ljude te da tako saznaju ponešto korisno i na tu temu. Ja sam učestvovao u diskusiji i malo podrugljivo pitao jednog prisutnog psihoanalitičara, koji je lečio traume bivših zatvorenika, da li on misli da bi to bilo zgodno, jer bi osobe sa sadističkim sklonostima igrale esesovce, a mazohisti Jevreje. Nije odgovorio, nije se uključio u taj deo razgovora, ali sam zaključio da bi izrada stalnih platformi za diskusiju o toj temi i širenje na društvenim mrežama bila i te kako poželjna, pa, zašto da ne, i izrada video-igrica, pritom potpuno svestan opasnosti da se u sve to uključe i neonacisti. (Jedva se usuđujem da makar u zagradi zabeležim da najveću opasnost predstavlja to što je u pozorištu i na filmu uvek zahvalnije igrati negativce nego „dobre ljude“, podsetimo se samo nemačkih likova u Šindlerovoj listi i Pijanisti.)

Mnogi su predavači i diskutanti insistirali na značaju koji su bivši zatvorenici koncentracionih logora – „svedoci vremena“ – imali i još imaju na rad memorijalnih centara. Takođe su tvrdili da su ti centri i groblja, pa da prema tome zaslužuju poseban pijetet. Bilo je glasova da će s „nestankom poslednjih svedoka vremena nestati i rad na sećanju na logore“.

Ja ne mislim tako. Neretko, ponovo i ovom prilikom, jer sam iz Berlina putovao i u Vajmar, posmatrao sam lica tih četrnaestogodišnjaka kako prolaze kroz memorijalni centar Buhenvald, razdragana, zainteresovana, porumenela mlada lica, jer se logor nalazi na uvek vetrovitoj padini. Pa valjda memorijalni centri nisu sagrađeni za bivše logoraše kao „podsetnik“ ili da bismo imali gde da se ispričamo. Kao što rekoh, namenjeni su potomcima, našim potomcima, potomcima zločinaca i pre svega one ogromne većine koja je posmatrala zločine, a nije se usudila da išta preduzme protiv njih. Mi „svedoci vremena“ rekli smo što smo imali da kažemo, odstupamo, izumiremo, a sada je reč o opstanku i radu nemačkih memorijalnih centara u XXI veku za drugu i treću generacija posle nas i naših dželata.

Ne mislim da je moje učešće u diskusijama o logorima u protivrečnosti sa izjavom da ne želim više da budem „svedok vremena“, jer to ne isključuje da kao zainteresovani pojedinac učestvujem na ovakvim konferencijama, ako me pozovu. Ako neko lice pozivaju kao svedoka, svuda na svetu mora da se odazove, bez obzira da li to voli ili ne, a za mene je radoznalost mladih ljudi značajnija instanca od bilo kakvog suda. Nisam svedok vremena, ali mogu, i valjda treba, da svedočim o onome što sam konkretno video, a pogotovu na svojoj koži osetio, pod uslovom da to nekoga još zanima. Ali, moja poruka je u tom slučaju: Lepo je što ne želite da nas zaboravite, hvala vam, ali svoju energiju posvetite pomoći onima koji danas pate. Ovog trenutka, na primer, izbeglicama, bez obzira na to odakle su, ako im je zlo, ali isto tako u svako doba, jer nesreća pogađa ljude, ne umem bolje da izrazim nego pomalo otrcanom frazom „od kad je sveta i veka“.

DVE DIKTATURE U NEMAČKOJ: Deo predavača je u toku konferencije postavljao pitanje da li istovremeno sa raspravom o zločinima nacističkog vremena treba da se diskutuje i o zločinima komunističke vladavine dok je postojala Nemačka Demokratska Republika. U tom pogledu poseban je problem istorija Buhenvalda, jer je Crvena armija 1945. iskoristila logor i barake da bi u nju zatvorila stvarne ili nabeđene naciste. Zahtevalo se, dakle, da se ravnomerno proučavaju „dve diktature u Nemačkoj u XX veku“. Ja u tome, naravno, nisam učestvovao, mada imam svoje mišljenje, naime, da to ne bi trebalo činiti. Bilo bi svakako bolje da su Rusi pravili nove logore, ako su već mislili da nekog treba da strpaju iza bodljikave žice, a ne da koriste postojeće, koje su taman napustili esesovski zločinci i njihove žrtve. Pritom, ja propali režim u istočnoevropskim zemljama nazivam „staljinističkim“, a ne „komunističkim“. Utešno je za mene ipak bilo da je otprilike dve trećine diskutanata energično odbacilo da se „dve nemačke diktature“ proučavaju zajedno, jer to treba da ostanu dve odvojene teme.

Rečeno je i da se ozbiljnija rasprava o didaktici u memorijalnim centrima vodi tek od početka devedesetih godina. Uzrok je što su u obe nemačke države problemi sećanja bili isuviše politizovani, zapravo, zapadna Savezna Republika Nemačka u prvo vreme više je volela da se prećutkuju problemi nacizma, javnost se trgla tek posle emitovanja američke televizijske serije Holokaust u četiri epizode, koja je izazvala ogromno interesovanje, a istočna Nemačka Demokratska Republika slavila je borce protiv fašizma, a zapostavljala žrtve.

Diskutovalo se da li treba posebno edukovati saradnike memorijalnih centara koji imaju neposredan kontakt sa posetiocima, naročito sa mladim ljudima. Pomislio sam, eto dobrih honorara za predavače, neke od ovde prisutnih profesora, ali naravno da to nisam rekao javno.

U svim nemačkim memorijalnim centrima najviše pažnje se posvećuje sudbini Jevreja, po mom mišljenju donekle zanemaruju muke Roma, a gotovo potpuno homoseksualaca, Jehovinih svedoka, pa i kriminalaca koji su, doduše, često igrali negativnu ulogu. Funkcije u logorima su preuzimali i komunisti i socijaldemokrate, o tome se veoma mnogo pisalo u Nemačkoj.

Zanimljivo je pitanje i da li posetu memorijalnim centrima treba uključiti i u turističke ponude regiona u kojima se nalaze. Potvrdan odgovor dala je praksa – već su uključeni. Na primer, većina posetilaca Vajmara neće obići samo muzeje posvećene Geteu, Šileru, Ničeu ili Bauhausu, nego takođe i Buhenvald, to se preporučuje u svim prospektima.

MUSLIMANI I HOLOKAUST: Još jedan problem sa same margine diskusije. Izbeglice, koje će dobiti azil u Nemačkoj, a već se sada vidi da će ih biti više od jednog miliona, treba da se obavežu da će prihvatiti „nemačke vrednosti“. Oni će to formalno bez razmišljanja rado učiniti, ali verovatno neće znati da to podrazumeva i prihvatanje i posebne pozitivne odnose Nemačke prema državi Izrael i stalno podsećanje na holokaust. Kad njihova deca pođu na redovno školovanje u Nemačkoj, pred njih će se postaviti i pitanje posete memorijalnim centrima. Kao četrnaestogodišnjaci možda će imati svoje mišljenje o toj tematici. S tim u vezi podsećam da je već decenijama neprijatna činjenica što mnoge devojčice iz religioznih muslimanskih porodica u školi ne idu na časove gimnastike i plivanja jer ne žele javno da se pojave u odgovarajućoj odeći „polugole“, a trebalo bi, jer je to u nastavnom planu.

U toku tri dana konferencije nastupalo je 38 predavača, a u diskusijama učestvovalo oko sedamdeset osoba, znači polovina prisutnih. To dokazuje da se stvarno radilo o konferenciji, a ne samo nekom skupu gde jedni govore, a većina drema. Priznajem da sam se unapred bojao da će mi biti dosadno, da ću jedva izdržati smešten u počasni prvi red, ali sve me je zanimalo, iako više volim da čitam, obično ne umem dugo da slušam, pa mi nije bilo naporno, ponekad pomalo smešno kako uvaženi profesori vole da citiraju jedan drugog.

PROBLEMI STAROG SAJMIŠTA U BEOGRADU: Taman sam se vratio iz Nemačke, kad pročitam u „Politici“ da je gradski menadžer mog Beograda Goran Vesić izjavio da će do kraja godine početi rekonstrukcija centralne kule na Starom sajmištu, da postoje svi uslovi da se počne sa uređenjem tog dela grada koji treba da bude „nekakav memorijalni centar“, o čemu se već decenijama diskutuje.

foto: a. anđić

Odmah da naglasim da je situacija po tom pitanju kod nas po svemu drugačija nego u Nemačkoj, posebno što se Starog sajmišta tiče, jer je posle rata u njemu u ateljeima dodeljenim umetnicima praktično rođen moderni kulturni život Beograda, Srbije, donekle i Jugoslavije.

Moja prva misao bila je: moja mama je ubijena u esesovskom kamionu dušegupki, koji je Jevreje sa Sajmišta vozio kroz centar Beograda do masovne grobnice, ugušili bi se možda baš kad bi prolazili preko Terazija, a moj tata je kao talac odveden iz Topovskih šupa i ubijen, pa zašto mene niko ništa ne pita.

Međutim, odmah odgovaram sebi, ne skači sebi u usta! „Svedoci vremena“ ili, ako mrtvi ne mogu da svedoče, njihova deca ne treba da imaju posebno pravo da utiču na odluke o tome kakve će memorijalne centre podizati današnji sredovečni Beograđani za XXI vek za svoju decu i unuke. Što se mene tiče, svakako ne treba da budu groblja, nego mesta života, pametnog učenja o dobru i zlu.

Još jedan „greh iz mladosti“ mi oduzima pravo da se jogunim tražeći više pijeteta za Staro sajmište jer sam ranih pedesetih godina dolazio kod nekih prijatelja, vajara i slikara, znao da su odatle mamu odvezli u smrt, znao jesam, ali razmišljao nisam, sukrivac sam kao pripadnik generacije koja je gradila Novi Beograd, a zanemarila žrtve slaveći samo heroje.

Ako nemam pravo, a sam sebi ne dajem pravo, da se mešam u uređenje i stvaranje programa memorijalnog centra Staro sajmište, to ne znači da me ne zanima šta će se stvarno dogoditi, šta i sa kakvim programom izgraditi. Na maketama „Beograda na vodi“, čiji je kamen temeljac upravo veoma svečano položen, lepo se vidi i priobalno područje leve obale Save gde se nalazi Staro sajmište. Sada se na maketi vidi naznačeno zelenilo uz reku, ali nikakva naznaka mogućeg mesta koje posebno valja izgraditi kao memorijalni centar, nema ni spomenika koji odavno stoji na samoj obali, a lako ga je bilo postaviti na maketi. Znači li to da će ga porušiti? A ako je odlučeno da se čuveni i arhitektonski tako karakterističan centralni toranj sačuva, on bi sad lepo mogao da se naznači, da bi bilo jasno da će tu napraviti nešto značajno, što će biti vidljivo sa terasa i prozora budućih oblakodera Beograda na vodi.

O tome bi trebalo da se izjasni „Komisija za utvrđivanje programske koncepcije i davanja predloga modela za upravljanje memorijalnim kompleksom na Starom sajmištu“. Predsednik te komisije, episkop slavonski Jovan Ćulibrk nedavno je zatražio pomoć američkog Stejt depart-menta da se budući memorijal na Starom sajmištu stavi na svetsku listu memorijala i da bude ravnopravan učesnik u mreži memorijalnih spomenika vezanih za Drugi svetski rat.

Još jednom bih citirao Lesinga: „Nije bitna ona istina koju poneki čovek misli da poseduje, čovekovu vrednost čini tek iskreni trud koji je uložio da bi došao do istine.“