Mali mi je ovaj grad

Učenici Osnovne škole „Ivan Goran Kovačić“ na beogradskoj opštini Zvezdara ušli su u renoviranu zgradu na početku školske 2015/16. godine. Na taj način, poznata bulburderska škola doterana je i uklopila se u komšiluk stambenog kompleksa Oaza koji se nalazi preko puta, između ulica Vojvode Brane i Vojvode Bogdana.

U rekonstrukciju objekta sa više od 4000 kvadrata i sređivanje dvorišta Grad Beograd je uložio skoro milion evra. Na otvaranju je govorio gradonačelnik Siniša Mali, inače stanar Oaze.

Taj stambeni kompleks, jedan od ekskluzivnijih u centru Beograda, napravljen je na temeljima nekadašnje fabrike Inex Partizanka. Ona je, kako se lakonski kaže, propala početkom dvehiljaditih, a 500 radnika je ostalo bez posla. Kupio ju je Petar Matić – jedan od najvećih graditelja u Beogradu u ovom veku – pa je na mestu fabrike nastala elitna zgrada za stanovanje koja vlasnicima stanova obezbeđuje sav komfor i bezbednost.

Iako je učestvovao u procesu privatizacije u Srbiji na različite načine, Siniša Mali nema veze sa tim postupkom, osim što je docnije postao vlasnik tu napravljenih stanova i garaža. Konkretno: Mreža istraživačkih novinara KRIK, koja je ove nedelje objavila priču o poslovima gradonačelnika Malog, tvrdi da on tu ima u vlasništvu dva stana i tri garaže. Inače, prema nekim podacima, u vreme kada je kompleks otvaran pre desetak godina, cena kvadrata bila je preko 3000 evra.

Upravo je ova priča, objavljena na portalu KRIK-a u ponedeljak, 19. oktobra 2015. godine, bacila novo svetlo na gradonačelnika Beograda i, pored toga, čoveka koji važi za važnog u sistemu vladavine Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Srbije. Obelodanjeno je da Mali upravlja firmama sa Britanskih devičanskih ostrva, da odatle trguje nekretninama na bugarskom primorju, te da je sve to radio kao Vučićev savetnik i, docnije, gradonačelnik Beograda.

S druge strane, iako je već skoro dve godine na mestu prvog čoveka prestonice, najpre kao najvažniji član prelazne uprave, od smene nekadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa u jesen 2013. godine, a potom i formalno, kao izabrani gradonačelnik od proleća 2014. godine, Mali nekako nije prepoznat kao neko ko upravlja gradom, nego nekako više izgleda kao neko ko vodi neke poslove u vezi sa gradom. Na primer – projekat izgradnje Beograda na vodi.

foto: fonet

Možda mu je zato bilo važno da prva škola koju će otvoriti bude u ulici gde živi, ne bi li tako stekao poverenje ljudi „iz kraja“. Međutim, oni su odmah počeli da govore da je škola renovirana zbog Malog, gunđaju oko visine utrošenog novca („Mogli su za te pare da sruše staru zgradu i da naprave kompletnu novu i veću…“), i da diskretno pokazuju na Oazu kao nešto što je namenjeno samo posebnim ljudima sa mnogo novca.

EKSPERT I NJEGOV PROFESIONALNI ANGAŽMAN: Dakle, ponovo se otvorila stara priča gde je Siniša Mali zaradio pare, šta je on to u životu važno uradio da može sebi da priušti sve te stanove (u prvoj prijavi Agenciji za borbu protiv korupcije iz 2013. godine on ima tri stana, dva četvorosobna i jedan petosobni; u poslednjoj prijavi iz 2015. godine nedostaje jedan četvorosobni) i tolike apartmane na bugarskoj rivijeri? Pored toga, priča o poslovima gradonačelnika ponovo baca svetlo i na privatizaciju u Srbiji od 1997. godine do danas u kojoj su učinjene brojne krađe društvene i državne imovine, a obogatili se svi oni koji su na razne načine učestvovali u tim procesima. Bez novca i imovine ostala je samo radnička klasa, nestala inače i kao „sociološka činjenica“.

Istraživanje KRIK-a pokazalo je pove-

zanost Siniše Malog i kompanija sa kojima je imao relacije dok je radio za ministarstvo privrede Republike Srbije u Agenciji za privatizaciju (2001–2004), jer je, na primer, radio za privatizovani Beopetrol pošto je otišao iz javne uprave. On koji je bio na mestu sa kog je trebalo da kontroliše postupak privatizacije Beopetrola, kao da je „zažmurio“ kada je trebalo pa je investicija Lukoila bila fiktivna, kako su docnije pokazala objavljena istraživanja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije. Sam premijer Vučić je u avgustu 2014. godine pomenuo da će biti obelodanjeno na koji način je Beopetrol privatizovan, ali se docnije nikada o tome nije izjašnjavao.

Uglavnom, postoji sumnja da je Mali u svojstvu direktora Centra za tendere Agencije za privatizaciju omogućio Lukoilu da nelegalno privatizuje imovinu Beopetrola (zapravo imovinu hrvatske INA u Srbiji) i da je nakon toga bio posredno nagrađen od te kompanije.

Mali je reagovao na pisanje KRIK-a tako što je sve nazvao kampanjom protiv njega, saopštio je da ima jedan stan na bugarskoj rivijeri i da je sve što mu se pripisuje deo njegovog profesionalnog angažmana iz perioda dok nije ponovo došao na javnu funkciju.

Na taj način, ukratko, dobijamo sliku čoveka koji sebe predstavlja kao vrhunskog eksperta u oblasti finansijskog savetovanja i poslovnog upravljanja, veoma uspešnog u „privatnom biznisu“, ali sa prefinjenim osećajem za javni interes spremnog da svoje znanje i veze založi u interesu države i sve to za platu od 120.000 dinara mesečno.

Naravno, nije Mali prvi za koga se veruje da je gradonačelnik-privatnik. Međutim, za razliku od Dragana Đilasa o kome se manje-više znalo šta ima i čime se bavi ili, nekada, Nebojše Čovića, karijera Malog nije bila vidljiva sve do trenutka kada je s jeseni 2012. godine počeo da se pojavljuje rame uz rame sa tada prvim potpredsednikom vlade Srbije Aleksandrom Vučićem. Tada je bio predstavljen kao „ekspert za ekonomiju“, kao neko ko treba da pomogne Vučiću da pronađe način da se Srbija izvuče iz dugogodišnje privredne stagnacije…

Taj ekspert je rođen u Beogradu 1972. godine, odrastao je u Cvijićevoj ulici i, kako sam veli, išao je u Petu gimnaziju i završio je Ekonomski fakultet „u roku“. Prvi put je na fudbalsku utakmicu išao sa 18 godina, kada ga je odveo brat Predrag, fanatični navijač Crvene zvezde, trenirao je „sve sportove“, a bio posebno dobar kao rukometni i fudbalski golman. Voli hard rok muziku, svira bubnjeve i gitaru, imao je bend, završio je muzičku školu, obožava Robija Vilijamsa i Bazkokse. Suprugu Mariju upoznao je kada je ona došla na razgovor za posao u Agenciju za privatizaciju, a Siniša bio u komisiji. Imaju troje dece.

Pre nego što je stao na ludi kamen, Siniša Mali je po završenom fakultetu radio u beogradskom predstavništvu konsultantske kuće Dilojt, koja se u Srbiji vezuje za Danka Đunića, nekadašnjeg veslačkog šampiona i ministra u jednoj od vlada s kraja devedesetih. Posle stažiranja u Dilojtu i magistriranja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, krajem devedesetih završava i Olin biznis školu na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, savezna država Misuri SAD. Ova škola je rangirana na devetnaesto mesto među najboljim „biznis školama“ u SAD i godišnja školarina je neto preko 50.000 dolara.

U Sent Luisu je Mali stekao zvanje mastera poslovnog upravljanja što ga je potom odvelo u Prag gde je radio u Dilojtu na mestu starijeg referenta (senior associate).

Odatle je „promaknut“ u Ministarstvo privrede kod Aleksandra Vlahovića u vladi Zorana Đinđića, pa u Agenciju za privatizaciju. Uporedo s tim, Mali se dodatno školovao i stekao najviše diplome CFA instituta, gde je došao do trećeg stepena ovlašćenog finansijskog analitičara – statusa koji pomenuti institut dodeljuje hiljadama stručnjaka iz celog sveta svake godine i što jeste važna referenca u toj oblasti.

AKDEMSKI INTERMECO: Čitav ovaj period u životu Siniše Malog važan je da bi se razumelo da on kao mladi istraživač nije imao kada da se bavi velikim biznisom, jer je najvažniji posao imao radeći za Vladu Srbije. Iz Agencije za privatizaciju otišao je po formiranju vlade Vojislava Koštunice u rano proleće 2004. godine: imao je 32 godine, dva akademska zvanja, iskustvo rada na velikim transakcijama iz oblasti privatizacije preduzeća i verovatno punu torbu kontakta sa različitih poslovnih meridijana koji će mu omogućiti da krene u „privatni biznis“.

Zvanično, pre objavljivanja KRIK-ovog istraživanja, on je bio vlasnik firme za savetovanje Oli konsalting i direktor londonske firme International Trading Partners Ltd. Koga je savetovao, čime se sve bavio u periodu 2004–2012, možemo samo da pretpostavljamo. On se predstavljao kao stručnjak za finansijsko savetovanje u poslovima „spajanja i preuzimanja“ (M&A Transactions). Tu može da se zaradi realno veliki novac jer se podrazumeva da onaj ko obavi operacije u vezi sa spajanjem dva privredna društva ili oko preuzimanja jednog društva od strane drugog bude ne samo plaćen već i nagrađen provizijom za uspešno obavljen posao (success fee, za koji se kaže da iznosi od jednog do pet odsto ukupnog iznosa transakcije).

Sa vezama koje je stekao tokom boravka na studijama u SAD i onim sa čim se upoznao tokom prve tri godine privatizacije u Srbiji posle pada Slobodana Miloševića, može se pretpostaviti da je Siniša Mali u deset proteklih godina mogao da zaradi novac koji bi ga svrstao u red bogataša za srpske pojmove na potpuno legalan način.

Međutim, njegov kredibilitet uspešnog stručnjaka u oblasti finansijskog savetovanja značajno je poljuljan kada je Raša Karapandža, u julu 2014. godine, objavio da je doktorski rad Siniše Malog koji je odbranio na beogradskom Fakultetu organizacionih nauka (a koji nije bio prihvaćen na matičnom Ekonomskom fakultetu) zapravo plagijat. Ovaj srpski profesor finansija koji predaje u Nemačkoj pokazao je u svojoj temeljnoj analizi da postoji realna osnova da doktorski rad Malog bude odbačen kao plagijat, ali se, na kraju, ništa „po tom pitanju“ nije dogodilo i javnost nije dobila odgovor da li je taj rad plagijat ili ne. Za to vreme, posle pisanja Raše Karapandže, jedan rad Siniše Malog koji je bio objavljen u nemačkom stručnom časopisu (što je jedan od uslova da se stekne pravo na prijavu doktorskog rada) povučen je, jer je ustanovljeno da je plagijat.

Analiza doktorskog rada Siniše Malog pokazala je da je on, em masovno prepisivao iz drugih stručnih radova i sa Vikipedije, em da nije u naučnom smislu doneo ništa novo….

POSLOVNI ANĐEO: Međutim, taj „udarac“ na tek izabranog gradonačelnika u julu 2014. godine nije oštetio Malog i on je i dalje nastavio da se pojavljuje više u svojstvu Vučićevog savetnika za privredu, nego kao čovek koji vodi prestonicu. Tako je pored funkcije prvog čoveka Beograda seo i na mesto predsednika Nadzornog odbora kompanije Er Srbija, odnosno nekadašnjeg Jata. Da se on nije slučajno našao na tom mestu i da nije slučajno imao presudnu ulogu u spajanju Jat ervejza i Etihad ervejza iz Abu Dabija, pokazuje detalj iz njegove biografije koji ga svrstava u članstvo nečega što se zove Serbian business angels network – SBAN, neformalnog udruženja različitih preduzetnika. Inače, „Poslovni anđeli“ – to jest Business angels ili Angel investor – termin je za onu vrstu preduzetnika koji ulažu novac u kompanije koje im omogućavaju da taj ulog bude tretiran kao zajam koji je kasnije moguće pretvoriti u deonice.

U najkraćem, to je ono što je Etihad ervejz uradio kada je sklapao ugovor sa Vladom Srbije jer je njegov ulog od 40 miliona dolara konvertiran u vlasništvo 49 odsto akcija u novoformiranom preduzeću Er Srbija.

Mali je bio najaktivniji kada je bilo reči o dovođenju Etihada i danas kao predsednik njenog Nadzornog odbora najviše radi na promociji srpsko-emiraćanske avio-kompanije. Pored toga što se lično najviše angažovao oko ove transakcije u sklopu čega je bilo pripremanja i celokupne dokumentacije, on je dugo obećavao javnosti da će ugovor o tom poslu biti objavljen… Ipak, to je učinjeno tek pošto su „Vreme“ i BIRN objavili istraživanje o detaljima ovih dokumenata kao i nacrta tih ugovora u avgustu 2014. godine.

Sličnu ulogu Mali je imao i oko potpisivanja ugovora za izgradnju projekta kodnog imena „Beograd na vodi“, jer je u prvih godinu dana svog mandata na mestu gradonačelnika to bila jedina stvar za koju se videlo da nešto radi. Ponekad se činilo da će sam da zavrne rukave, baci se u vodu i krene da izvlači potonule ostatke brodova, a ponekad kao trgovac nekretninama koji iseljava stanovnike Savamale da bi tu pripremio teren za veliku investiciju.

Siniša Mali je tvorac ideje i priče da će Beograd na vodi biti najveća investicija u istoriji Srbije od preko tri milijarde evra, što se u trenutku potpisivanja ugovora sa firmom iz Emirata svelo na 150 miliona dolara. Zbog te disproporcije čak su se bili pojavili glasovi da premijer Vučić nije bio na potpisivanju ugovora pa je to morala da uradi potpredsednica vlade Zorana Mihajlović.

I u slučaju Er Srbije i u slučaju Beograda na vodi, dva najveća „posla“ koja je Mali uradio u poslednje tri godine, on se ponašao baš onako kako bi trebalo da se ponaša stručnjak za spajanje i preuzimanje: radio je pripremu materijala, radio je proveru podataka, pregovarao je, završavao pravne i druge sporove, inicirao promenu propisa, raspisivao tendere, dakle, sve ono za šta veli da se školovao i da mu je struka. On bi sve pripremio, a drugi bi stavili svoje potpise i slikali se za televiziju.

S druge strane, sve to radio je kao savetnik u kabinetu Vučića i docnije kao gradonačelnik Beograda, gde mu je bio zadatak da štiti javni interes, a ne da zadovoljava interese onoga ko kupuje ili investira i da bude zadovoljan svojom platom od 120.000 dinara. Ostaje nam da se nadamo da je tako, i da je kod njega prevagnuo onaj deo ličnosti koji ima osećaj za zajednicu u kojoj živi. Kao kada je podržao da se obnovi škola preko puta zgrade u kojoj stanuje.