U toku konferencije potpisnica Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime (COP21, jezikom francuskih medija – klimatski samit), dok je više od 36.000 učesnika razgovaralo i pregovaralo o novom globalnom dogovoru o klimatskim promenama, parisko Gradsko pozorište (Théâtre de la Ville) pripremilo je propratni umetnički program. Između ostalog, ponovo je postavljen balet Umwelt (nem: životna sredina, okoliš) poznate koreografkinje Magi Maran (Maguy Marin). Kada je balet bio premijerno izvođen 2003, ogorčena publika pokušala je da spreči njegovo izvođenje. U Parizu, publika nije sprečavala izvođenje predstave, ali je deo gledališta bio vidno nezadovoljan ambicioznim i umnogome radikalnim pristupom autorke, gledaoci su izlazili tokom predstave a poneki konzervativac i glasno negodovao „na šta se to troši javni novac“.
Malo dalje, u konferencijskom centru, publika (posmatrači, observers, pre svega civilno društvo) imala je suprotna očekivanja: očekivala je ambiciozan i radikalan dogovor za, možemo reći bez patetike, spas čovečanstva. Nisu izlazili pre kraja predstave (kao u Varšavi 2013, kada su predstavnici nevladinih organizacija demonstrativno napustili pregovore), naprotiv! Međutim, Sporazum iz Pariza (The Paris Agreement), novi globalni dogovor o rešavanju pitanja klimatskih promena, iako je sa jedne strane ambiciozan, svakako nije radikalan.
NAJMANJI ZAJEDNIČKI IMENILAC: Dobra vest je da je Sporazum pravno obavezujući. O tome koliko je pravni i kako obavezujući videćemo u godinama pred nama u međunarodnopravnoj borbi za njegovo tumačenje i sprovođenje. Druga dobra vest jeste da je dogovor ambiciozan. Cilj Sporazuma je da se porast globalne temperature ograniči na 1,5°C tj. da ostane ispod 2°C. To zapravo znači da moramo radikalno smanjivati emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) već od sutra. Svi do sada najavljeni napori država potpisnica (do sada podneti nacionalno određeni doprinosi) još uvek ne vode ka ovom cilju. To znači da ćemo morati više da se potrudimo. Još jedna dobra vest je da je potvrđena finansijska pomoć za najpogođenije zemlje u iznosu od 100 milijardi dolara godišnje do 2020. (veći deo će ići Zelenom klimatskom fondu).
Sporazum je i dalje u duhu „zajedničke ali različite odgovornosti“. Razlika u odnosu na dosadašnji (neuspeli) režim ustanovljen Protokolom iz Kjota je značajna: više nema dogovorenih ciljeva za određene kategorije zemalja („razvijene“ iz Aneksa 1, u to vreme zaista najveće emitere štetnih gasova, i ostale – „zemlje u razvoju“, gde je spadala i Srbija) već sada svaka zemlja sama sebi pomenutim nacionalno određenim doprinosom (nationally determined contribution – NDC) određuje koliki je njen doprinos globalnim naporima. Države potpisnice saopštavaće svoje NDC svakih pet godina, sa idejom da doprinos može biti samo ambiciozniji (veći). Sporazum i dalje govori o „razvijenima“ i „zemljama u razvoju“ a jasnija kategorizacija takođe će biti utvrđena u budućnosti.
Pregovori su se vodili pod vrsnim vođstvom francuske diplomatije. Teren je temeljno pripremljen francuskim i evropskim diplomatskim aktivnostima u prethodnih godinu dana. Samit je otpočeo dolaskom šefova država (koji obično dolaze na kraju), a druga nedelja dolaskom resornih ministara. To je ovim pregovorima dalo drugačiji ritam nego inače. Pregovaračke igre u novom ritmu takođe su bile drugačije, a zakulisne radnje rezultirale su novim savezima i novim dogovorom. Za razliku od starih rovovskih podela (razvijeni / zemlje u razvoju), druge nedelje „neočekivano i iznenada“ postala je jasna nova koalicija SAD i EU, a Brazil, jedan od lidera grupe zemalja u razvoju, prešao je u tabor ambicioznih zemalja. Dogovor je postignut u produžecima, posle pregovora između dva najveća svetska emitera gasova sa efektom staklene bašte, Kine i SAD, i pravničkog teranja maka na konac oko upotrebe modalnih glagola (shall ili should: hoće ili trebalo bi).
Do konsenzusa svih strana došlo se politikom najmanjeg zajedničkog imenioca. To je dovelo do toga da se ljudska prava spominju samo u preambuli a ne u operativnom delu Sporazuma. Time je propuštena simbolična šansa da se rešavanje problema klimatskih promena čvrsto veže uz borbu za ljudska prava jer je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena baš u Parizu 1948. Ipak, duh dogovora je jasan: borba protiv klimatskih promena mora se voditi u kontekstu smanjenja siromaštva i ostvarenja (ciljeva) održivog razvoja, o čemu je već bilo reči na stranicama „Vremena“.
Zemlje našeg regiona u svim stvarima bile su „na liniji“ Evropske unije. Srbija je kao zemlja kandidat dosledno podržavala evropske predloge, ali im nije značajno doprinosila. Razlog tom nedostatku entuzijazma je to što Srbija, kao i naši susedi, i dalje (voli da) sebe doživljava kao zemlju u razvoju kojoj je i dalje potrebna finansijska pomoć poput Bangladeša ili Filipina. Međutim, za razliku od Srbije, Bangladeš i Filipini nisu zemlje sa otvorenim pregovaračkim poglavljima sa EU. Najmanji zajednički imenilac za zemlje regiona je Evropska unija, sa svojim političkim kriterijumima o standardima zaštite ljudskih prava, klimatskom i energetskom politikom i ciljevima koje smo usvojili kroz članstvo u Energetskoj zajednici. Međutim, za razliku od naših suseda (Bosne i Hercegovine, Makedonije ili Hrvatske), koje su u „evropskom maniru“ imale predstavnike civilnog društva u svojim delegacijama, kabinet srpskog resornog Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine zainteresovanim udruženjima građana nije ni odgovorio na upite.
UGLJENIČNA NEUTRALNOST: Glavni problem sa GHG je u sagorevanju fosilnih goriva. Fosilna goriva se u Sporazumu ne spominju. Sintagma „postepeno smanjenje upotrebe fosilnih goriva“ tokom pregovora zamenjena je frazom „ugljenična neutralnost“. Ta odredba ostavlja dosta prostora za interpretaciju i tehnološke, odnosno ekonomske odgovore na ovo pitanje.
Šta znači neutralnost? Ako smo npr. spalili određenu količinu uglja, time smo emitovali određenu količinu ugljen-dioksida, ali smo uspeli da „uštedimo“ istu toliku količinu ugljen-dioksida jer smo posadili šumu koja ga je „usisala“ i tako smo efektivno postigli neutralnost. Ovo otvara more mogućnosti za, sa jedne strane, kalkulacije (koje je tek potrebno naučno verifikovati) i uvođenje rizičnih i nedovoljno ispitanih tehnologija (npr. hvatanje i skladištenje ugljenika) ili „tehnološki dobrih“ ali društveno pogubnih rešenja (npr. ako vam se dozvoli da posadite šumu u nekoj siromašnoj državi na zemlji koju lokalno stanovništvo obrađuje da bi se prehranilo).
ČISTI UGALJ I DRUGE SRPSKE BAJKE: Pred samu Konferenciju, ministar energetike, izjavio je da se Srbija sprema da uvede tehnologiju „čistog uglja“. Tu se (koliko razume pisac ovih redova) misli pre svega na tehnologiju „prikupljanja i skladištenja ugljenika“. Građani su po običaju ostali uskraćeni za odgovore na mnoga pitanja: pre svega, koliko košta ta (rizična) tehnologija u odnosu na druge dostupne tehnologije (npr. za korišćenje obnovljivih izvora energije) jer, što bi rekao konzervativac iz pariskog teatra, u pitanju su javna sredstva, a javne rasprave o ovom rešenju nije bilo; potom, kakvi su uticaji po zdravlje i životnu sredinu; zatim, kakvi su geološki preduslovi Srbije za njeno korišćenje itd.
Da se razumemo, čist ugalj ne postoji. To je bajka. Postoje samo skupe, do sada nigde masovno korišćene i svakako rizične tehnologije koje su sa nekim određenim ekonomskim preduslovima i u nekim određenim vremenskim rokovima možda isplative.
Na samom Samitu, a i dalje u maniru narodnih bajki, državna sekretarka Ministarstva poljoprivrede i životne sredine Stana Božović, na panelu posvećenom zdravlju i klimatskim promenama (9. decembar) nije se osvrnula na nalaze Svetske zdravstvene organizacije o katastrofalnom uticaju sagorevanja uglja na javno zdravlje, ali je zato rekla da Srbija promoviše biciklizam i pešačenje kao zdrave i održive vidove mobilnosti. O tome valjda svedoče silna ulaganja u biciklističku infrastrukturu u svim gradovima Srbije koju vide svi osim nas malicioznih entuzijasta koji vozimo bicikl po gradu.
Reakcija na Sporazum iz Pariza u Srbiji očekivano je izostala. Samo je ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine potvrdila da se Srbija drži svog NDC (smanjenje emisija od 9,8 odsto sa uračunatim Kosovom, o čemu smo već pisali u „Vremenu“). Za pet godina, međutim, Srbija će, kao i druge zemlje, revidirati svoj doprinos, a sledeće godine počinje i izrada klimatske strategije. To sve ostavlja nadu da će kako zbog planete tako i zbog svih drugih razloga (evropske integracije, javno zdravlje, ekonomska isplativost za građane) Srbija drugačije igrati i ozbiljnije razmatrati svoj prirodni i političko-ekonomski okoliš.