Pravda za jevrejsku zajednicu

Srbija je donošenjem ovog zakonskog akta ispunila obavezu preuzetu potpisivanjem deklaracije iz Terezina 2009. godine kojom se obavezala da će „učiniti svaki napor da ispravi posledice nepravedne zaplene imovine u vreme holokausta…“. Iako je među poslednjim državama u centralnoj i istočnoj Evropi donela Zakon o restituciji, u donošenju ovog zakona preduhitrila je ostalih 48 potpisnica Terezinske deklaracije.

Robert Sabadoš, predsednik Radne grupe za restituciju i predsednik Jevrejske opštine Subotica, objašnjava za „Vreme“ da će finansijskom podrškom od gotovo milion evra godišnje, počev od 2017, raspolagati Savez jevrejskih opština Srbije za namene koje su taksativno navedene u članu 22. Među njima su: novčana pomoć preživelima holokausta, obrazovanje o holokaustu, podrška naučno-istraživačkih projekata u vezi sa holokaustom, finansiranje školovanja i stipendiranje studenata i mladih talenata i naučnika iz Srbije, finansijska podrška postojećoj jevrejskoj zajednici u Srbiji, obeležavanje datuma iz perioda holokausta i komemoracija u Republici Srbiji, humanitarne svrhe u Republici, troškovi nastali upravljanjem imovinom i prihodima ostvarenim primenom ovog zakona…

„Korišćenje ovih sredstava vršiće se prema godišnjem Programu upravljanja koji donosi Savez, a okvirni plan je već određen predviđenom namenom iz Zakona“, kaže Sabadoš i dodaje da vraćenu imovinu opštine nameravaju da stave u komercijalne svrhe, da izdaju u zakup pre svega dosadašnjim korisnicima, na isti način i pod istim uslovima.

ZAKON PO HITNOM POSTUPKU: Zakon je donet po hitnom postupku uz obrazloženje da bi odlaganje moglo da prouzrokuje štetne posledice po ostvarivanje prava građana koji su u poodmakloj životnoj dobi i kao žrtve nacističkog progona imaju posebne potrebe u oblasti zdravstvene zaštite. Takođe, njegov cilj je unapređenje poštovanja jednog od osnovnih ljudskih prava, a to je svojinsko pravo, kao i uvođenje reda u drastično narušene svojinske odnose. Shodno tome, donošenje ovog zakona bi moglo da pozitivno utiče na investicije, jer bi investitori bili sigurniji da ne kupuju „mačku u džaku“.

U Radnu grupu za povrat imovine odlukom Izvršnog odbora Saveza imenovani su predsednici jevrejskih opština iz Beograda, Novog Sada i Subotice, zamenik predsednika Saveza i glavni rabin Srbije. Na osnovu Zakona obrazuje se Odbor za nadzor koji kontroliše i prati upravljanje prihodima. Savez je dužan da svakih šest meseci dostavi Odboru Izveštaj koji mora biti u skladu sa godišnjim Programom. Članovi Odbora za nadzor su i predstavnik Vlade, dva predstavnika Svetske jevrejske organizacije za restituciju (WJRO) i dva predstavnika Saveza, a odbor angažuje nezavisnog spoljnog revizora.

SOLIDARNOST ILI MERA PRAVDE: Na pitanje kako se došlo do toga da za ovu namenu iz budžeta bude izdvojena baš suma od 950.000 evra godišnje na period od dve i po decenije, Branko Lekić, pisac Zakona i direktor sektora za koordinaciju i nadzor Agencije za restituciju, objašnjava: „Ovaj iznos predstavlja znak solidarnosti Republike Srbije i odgovornosti prema našim sugrađanima Jevrejima. Osnov za finansijsku podršku Savezu je činjenica da je skoro 90 odsto naših sunarodnika Jevreja ubijeno za vreme nacističke okupacije zbog čega je u Srbiji, nažalost, preostala mala jevrejska zajednica. Srbija nije niti može biti odgovorna za to što se desilo, ali će iznos opredeljen ovim zakonom predstavljati značajan podsticaj zadovoljenju osnovnih finansijskih potreba za život i, nadamo se, razvoj postojeće jevrejske zajednice u našoj zemlji.“ Do ove cifre došlo se u otvorenim razgovorima sa predstavnicima Vlade „sučeljavanjem želja i mogućnosti, uz punu svest o svim ograničenjima i društvenom trenutku“.

Nahliel Dison, direktor Svetske jevrejske organizacije za restituciju, kaže da ta novčana sredstva za njega naprosto predstavljaju „meru pravde“. On za naš list objašnjava da je suština postignutog dogovora neka vrsta pravde i priznanja za jevrejsku zajednicu koja je toliko propatila. O konkretnoj imovini koja će se potraživati, kaže, nema dovoljno saznanja jer istraživanje još nije završeno. „Rad sa predstavnicima Srpske jevrejske zajednice i Vlade se nastavlja, a Nadzorni odbor će kontrolisati ispravnost i transparentnost ovog procesa.“ Ovakav zakon, tvrdi, do sada je donela samo još Nemačka, a od ostalih zemalja se očekuje da slede primer Srbije.

Robert Sabadoš je uveren da u svakodnevnom suživotu ovaj zakon neće doneti ništa novo Jevrejskoj zajednici. On kaže da su naši sugrađani još za vreme rata dokazali da razlikuju dobro od zla, o čemu svedoče brojne Medalje pravednika za spasavanje Jevreja tokom okupacije i dodaje: „Suživot je nastavljen i nakon oslobođenja, građani smo ove države kao i svi drugi i tu nema nikakve promene. Ono što će Zakon promeniti jeste materijalna mogućnost organa Saveza jevrejskih opština Srbije i samih jevrejskih opština da odgovore svojim obavezama i zadacima zbog kojih postoje, a to je negovanje kulture i tradicije jevrejskog naroda u približnom obimu kako je to bilo na ovim prostorima pre Drugog svetskog rata. Tu je suština i značaj ovog zakona. Značaj je u gestu, u moralnoj poruci.“

ODRICANJE ODGOVORNOSTI: Donošenje ovog zakona predviđeno je još Zakonom o vraćanju imovine i obeštećenju iz 2009. godine koji propisuje da će se otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta bez živih naslednika urediti posebnim zakonom, kao i Nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU od 2014. do 2018. godine. Prethodili su mu i „dvogodišnja kampanja Svetske jevrejske organizacije za restituciju u saradnji sa Savezom jevrejskih opština Srbije, posete delegacija WJRO Beogradu, sastanci sa vladinim zvaničnicima i visokim diplomatama iz sveta, pre toga Terezinska deklaracija i međunarodna konferencija o dobrobiti za žrtve nacizma održana u Pragu“, stoji u saopštenju WJRO.

U Zakonu se izražavaju saosećanje, solidarnost i razumevanje Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na njenoj teritoriji, ali se eksplicitno odriče svaka odgovornost Republike Srbije za strahovite patnje i štetu nanetu žrtvama holokausta i drugim žrtvama nacizma na njenoj teritoriji, u uslovima neprijateljske okupacije. U vreme holokausta Srbija je formalno bila podeljena na okupacione zone Nemačke (centralni deo, Banat), Mađarske (Bačka, Baranja), Bugarske (delovi južne Srbije) i Italije (Kosovo i Metohija), pa bi kod današnjih poreskih obveznika mogla da se pojavi nedoumica oko toga da li je opravdano iz budžeta izdvajati sredstva za ispravljanje nepravde za koju se ne osećaju odgovornima.

U vezi s tim Robert Sabadoš kaže: „Holokaust spaja sve ove zone u jednu jedinstvenu teritoriju. U svim okupacionim zonama odvođenje Jevreja sprovedeno je sistematski, okrutno, uz poseban trud za nanošenje neljudskih patnji budućim žrtvama koje su unapred bile predviđene za uništenje. To je bio zločin, masovno, organizovano ubistvo. Konkretne posledice oduzimanja imovine žrtava holokausta nastale su delom još tokom rata ubistvima, deložacijom i pljačkom. Nastavljene su nakon rata, zato što se sa Jajinaca ili iz Aušvica nisu vratili ni vlasnici ni eventualni zakonski naslednici. Takva imovina je sekvestrirana, potom nacionalizovana ili na neki drugi način prevedena u državnu svojinu. Tu je moralna dimenzija ovog zakona, da država ne treba da ima koristi od imovine koja je pripadala žrtvama holokausta, nego da na ovaj način, iskazujući poštovanje prema njima i njihovim patnjama, otkloni posledice vraćanjem dela te imovine zajednici kojoj su te žrtve pripadale.“ Dakle, predloženim zakonom se reguliše vraćanje imovine koja je oduzeta ne samo u vreme Drugog svetskog rata već i u agrarnoj reformi ili je bila predmet nacionalizacije i konfiskacije u posleratnom periodu.

OD SLUČAJA DO SLUČAJA: U svetlu sve glasnijih zagovornika rehabilitacije pojedinih kolaboracionista nameće se i pitanje šta ako istu imovinu sa jedne strane potražuje Jevrejska zajednica, a sa druge onaj kome je ona konfiskovana posle rata, a u čije vlasništvo je dospela u vreme holokausta? Na ovo pitanje Branko Lekić odgovara: „Agencija će ispitivati sve okolnosti od slučaja do slučaja, ali je sigurno da ako je nešto stečeno za vreme Drugog svetskog rata kao posledica ratnog zločina ne može danas u ozbiljnoj državi da bude legalizovano. Jedan od osnovnih motiva holokausta jeste bila i do tada neviđena pljačka jevrejske imovine. Naša zemlja mora da pošalje jasnu poruku da se ratni zločin ne isplati i da ne dozvoljava da se iz istog izvlači materijalna korist.“

Oduzeta imovina se u velikom broju slučajeva nalazi u svojini Republike Srbije ili pojedinih lokalnih samouprava, državnih ili javnih preduzeća, pa se postavlja pitanje šta će se dogoditi ukoliko Agencija dobije zahtev za povraćaj objekta u kome se trenutno nalaze, na primer, bolnica ili škola. Prema Lakićevim rečima, za vraćanje imovine bez naslednika važe ista ograničenja kao kod opšteg zakona o restituciji. „To znači da ne mogu da se vrate nepokretnosti čijim bi vraćanjem bio bitno otežan rad zdravstvenih i obrazovnih ustanova, što se procenjuje u svakom konkretnom slučaju“, kaže on.