Kako bi bilo da su uloge obrnute

Krajem 2002, kada je sticajem čudnih okolnosti imenovana za v. d. predsednice Srbije, Nataša Mićić je svoju privremenu karijeru započela do tada neviđenim skandalom: nakon što je snimljena dok je izlazila iz automobila, sa suknjom zadignutom visoko iznad kolena, te fotografije objavili su ne samo tabloidi, već i „Politika“ i NIN. Ugledni nedeljnik to je čak učinio na naslovnoj strani, uz poruku „Najbolje za Srbiju“.

Pričalo se tada mnogo o tome. Intervju koji je novopečena v. d.dala za „Vreme“ protekao je, recimo, više u znaku te priče, nego bilo čega drugog – i njoj i „Vremenu“ bio je veliki problem kako će taj intervju biti ilustrovan, odnosno da li će fotografije biti suviše provokativne.

Četrnaest godina kasnije, priča o kolenima zvuči kao uspavanka – za današnje standarde toliko naivno, da nije ni vredna pažnje. I sve to zahvaljujući onome što se na srpskom političkom nebu dogodilo tokom poslednja tri meseca, a što je vrlo brzo podiglo stepen tolerancije na seksizam, potpuno srozalo nivo javne komunikacije, a žene u javnoj sferi učinilo otvorenim metama.

EROTSKA FASCINACIJA: Poslednji slučaj otvorenog seksizma dogodio se 28. februara, kada je potpredsednik SPS-a u intervjuu za „Kurir“ izgovorio niz stvari koje pristojan političar (pa ni čovek uopšte) sebi ne bi smeo da dozvoli. Odgovarajući na pitanje kome bi od ministara dao „drugu šansu“, on je ispričao da mu je simpatija ministarka Jadranka Joksimović: „Osetljiv sam na žene s velikim očima koje mnogo pričaju. Imao sam već problema zbog hvale na Jadrankin račun, ali to je prosto jedna erotska fascinacija u tom njenom slučaju.“

Iako je teza o erotskoj fascinaciji bila toliko medijski „jaka“, da je završila i u naslovu i na naslovnoj strani, Markoviću to nije bilo dovoljno. Komentarišući izjave koje je dala na njegov račun, Marković je o ministarki građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture rekao sledeće: „Zorana Mihajlović ima zavidan temperament. Zavidim joj na tom životnom žaru koji je ponese. A ja se plašim žestokih žena.“

Ovaj nastup izazvao je silne reakcije, ali je najžešća i najkonkretnija bila Biljana Srbljanović, koja je u svom stilu objasnila u čemu je problem s Markovićevim intervjuom koji je nazvala „ogavnim seksističkim ispadom“. „Kao što novinarke ne kleče, tako ni političarke ne služe da se bahati političari, u ovakvim estradnim istupima, verbalno iživljavaju nad njima, a mi da ćutimo. Mislim da bismo morali, na potpuno isti način kao u slučaju Gašića, da se pobunimo protiv ovakvog ispada i da kažemo otvoreno da jedan ovakav nasilnik nema šta da traži u političkom životu naše zemlje, nego kući mami svojoj da masturbira na lepe oči, dok se ne nauči zakonu i redu. Ima jedna tačna srpska reč za sve ove kulove, što su počeli opasno da se množe, koji mizoginim ispadima skreću pažnju na sebe, podižu sopstveni ego i popularnost kod primitivne patrijarhalne svetine. Ona glasi: pičkopaćenik.“

Naravno, ovakav stav, iskazan ovakvim rečima, izazvao je sasvim očekivanu reakciju: digla se po društvenim mrežama kuka i motika, sve braneći kulturu govora i javne reči, a oglasio se i sam Predrag Marković konstatujući da bi Srbljanovićeva trebalo da se ugleda na Jadranku Joksimović, koja je na intervju „odreagovala kao dama“. U odgovoru koji je objavio na Fejsbuku i u listu „Alo“, on je još naveo: „Biljana Srbljanović je jedna uzvišena osoba. Na svom FB me je pozvala da masturbiram pred majkom. Pre toga je slično vređala moju sestru. Niko od nas nije vređao njenu majku, oca, pa čak ni omiljenog profesora. Zato sam, po prvi put u životu, odgovorio na neku FB uvredu. Možda je to prosvetiteljski uticaj moje koleginice političarke na mene. Njenu ocenu da sam pi**kopaćenik nisam uzeo za zlo, jer sam to shvatio kao poruku solidarnosti nekoga ko se, izgleda, dobro razume u patnje nastale seksualnim lišavanjem.“

DEFINICIJA I MASA: Polemika se nastavila, ali to više nije tema ove priče. Ovde je najvažnije da je jedan ugledni istoričar i „sveži“ političar sebi dozvolio da komentariše seksepilnost, oči, temperament i „životni žar“ dveju ministarki, ali da nikako ne dozvoljava postavku u kojoj je on u glavnoj ulozi. Jer, i njegova i poruka Biljane Srbljanović su slične – samo što je ova druga izgovorena kao reakcija na njegovu, emotivnije, nedvosmisleno i mnogo jačim rečima. I tu je zapravo ključ tumačenja seksi-

zma na domaćoj političkoj i javnoj sceni, tačka u kojoj je moguće jasno odgovoriti da li se tim nazivom može označiti nečija izjava ili ispad.

Recept je jednostavan: potrebno je obrnuti uloge i zamisliti situaciju u kojoj su muškarci predstavljeni kao žene, a žene kao muškarci.

To izgleda ovako. Jedna političarka, primera radi Markovićeva koleginica iz SPS-a Slavica Đukić Dejanović (a ona se neće naljutiti zbog ove zamišljene scene), u intervjuu kaže sledeće: „Moja simpatija je Zoran Babić (valjda se ni on neće naljutiti, prim T. S.). Osetljiva sam na negovane muškarce krupnih očiju koji mnogo pričaju. Imala sam već problema zbog hvale na Zoranov račun, ali to je prosto jedna erotska fascinacija u tom njegovom slučaju.“ Upitana o kolegi Ivanu Tasovcu, recimo, ona odgovara: „Tasovac ima zavidan temperament. Zavidim mu na tom životnom žaru koji ga ponese. A ja se plašim žestokih muškaraca.“

Svako iole pismen i inteligentan složiće se da je takva situacija ne teško zamisliva, nego jednostavno nemoguća u realnom svetu Srbije. Žene na političkoj i javnoj sceni – kakve god da su, kome god se sviđale ili ne sviđale – jednostavno ne govore na taj način, ne iznose takve stavove, ne komentarišu izgled, temperament i bilo šta drugo što spada u domen privatnosti i rodne pripadnosti njihovih kolega. A upravo insistiranje na onome što čini rodne razlike jeste – seksizam. Bez obzira na to da li se insistira na seksepilu, izgledu, očima, nogama ili pameti, elokvenciji, sposobnosti, daru za vožnju… žena u odnosu na muškarce.

Sve što polazi od teze da se fizičke i mentalne rodne specifičnosti moraju odraziti na različit položaj ljudi u društvu – jeste seksizam. Svako verovanje u urođenu fizičku, mentalnu ili bilo koju drugu inferiornost žena ili muškaraca – jeste seksizam. Sve što podupire takve teze i verovanja i diskredituje žene ili muškarce kao ravnopravne građane i građanke – jeste seksizam.

foto: fonet

I čisto da se razumemo: činjenica da žene na političkoj i javnoj sceni nemaju ovakve incidente, ne znači da su one pametnije i kultivisanije od svojih kolega, već samo da ne pribegavaju seksizmu i da svet i svoje okruženje ne posmatraju na taj način.

Kada je u pitanju definisanje seksizma, vrlo je zgodan primer Bratislava Gašića i sad već antologijskog klečanja (vidi okvir „Kalendar seksizma“). Rečenica „Što volim novinarke koje ovako lako kleknu“, bila je pre svega seksistička, a tek potom degradirajuća za novinarski esnaf u celini. Jer, da je na mestu Zlatije Labović bio kolega novinar, sasvim je sigurno da bivši ministar ne bi izgovorio to što je izgovorio. On je to rekao najpre ženi, a tek potom novinarki.

Isto to odnosi se i na sad već skoro zaboravljeni ispad Aleksandra Šapića iz 2013. „Ministarka Zorana Mihajlović kaže da trenira tri puta nedeljno. Savet za trening – manje opterećenje, povećati ponavljanja. Rad na definiciji, ne masi“, napisao je jedan od tada najviđenijih predstavnika DS-a. Nakon što je bio zasut kritikama, on je objasnio da je njegov nastup na društvenim mrežama bio „dobronameran savet“, kakav bi dao i prijateljici. U kontekstu ove priče, zanimljivo je da Šapić nikada, ni u formi „dobronamernog saveta“ nijednom svom muškom kolegi nije zamerio na „masi“. Iako su skupštinske klupe i stranačke odaje prepune više nego masivnih muškaraca, kojima pucaju kaiševi i dugmad na košuljama, Šapiću nije na pamet palo da ih opominje – da jeste, opaska o izgledu Zorane Mihajlović bila bi shvaćena eventualno kao diskriminacija prema ljudima povećane telesne težine. Ovako – u pitanju je čist seksizam. Ministarki se tim povodom obratio isključivo zato što je žena.

VULGARNO, GLUPO, ISFKLEKANO: Naravno, postavlja se pitanje kome ovakvo ponašanje političara ide u korist, kome je namenjeno i kakve poruke nosi. Pre svega, nije potpuno jasno da li se političari ovako obraćaju ženama smišljeno ili, kako se to često napominje, zbog toga što su naprosto – takvi, naviknuti na taj način komunikacije.

Primera radi, da li je Predrag Marković smišljeno izgovorio svoje „misli“ s namerom da animira potencijalne birače, ili mu je to jednostavno izletelo? „Seksizam je primitivizam. Dakle, vulgaran, glup, zatucan, nazadan, isfrustriran. Ako bismo ulazili u direktnije personifikacije, seksizam je neokupan, isflekan, masne kose, bez zuba, sa prljavštinom ispod nokata, uključiv onaj pušteni, na malom prstu. Ako neko veruje da su glasači njegove stranke takvi, to onda može biti politički proračunata izjava. To je, naravno, loše. Ako, međutim, to ne misli, onda je još gore – ispada da je on sam takav. Koliko iz javnosti i vrlo malo lično poznajem gospodina Markovića, i jedno i drugo bi me iznenadilo – ali ja treće ne vidim“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Nebojša Spaić, konsultant za medije i bivši novinar.

Sagovornik „Vremena“ smatra da su se „rijalitizacija i tabloidizacija“ izlile na celo društvo, pa i politiku, šireći svoj poguban uticaj, ali da je jako važno kako se na seksizam reaguje. „Moram da priznam da ja smenu ministra Gašića smatram istorijski značajnim potezom premijera Vučića, bez obzira na sva tumačenja o političkoj koristi koju on iz toga izvlači, jer – Gašić je smenjen zbog seksizma i primitivizma. Tačka. To je poruka i drugima iz vladajuće strukture da je takvo ponašanje neprihvatljivo i svakako će se oni, koliko mogu, potruditi da to izbegavaju“, objašnjava Spaić. „Ne verujem da će baš mnogo uspeti, jer, na kraju krajeva, upravo se u vladajućim strukturama nalaze neki od uzroka i mehanizama koji su primitivizam uzdigli na stepen najviše društvene vrednosti. Mada, ni druge ne treba abolirati, naprotiv. DS je, po mom mišljenju, trebalo da oštro reaguje na Šutanovčev skandalozan tvit, koji ni na koji način nije bolji od Gašićevog ispada, a oni su umesto toga tražili opravdanja i objašnjenja. Propustili su, nažalost, još jednu priliku da zaštite vrednosti koje proklamuju. Seksizam je, sasvim sigurno, kao i primitivizam, snažno prisutan u našem društvu. Problem je, međutim, to što su trenutno stvoreni takvi uslovi da on nesmetano buja, da je to poželjan model ponašanja za koji se ima razumevanja. I ne očekujem da će se to skoro promeniti.“

Pravovremena i adekvatna reakcija zapravo je i najvažnija u priči o seksi-

zmu na domaćoj političkoj sceni, kakve god on forme imao i šta god se iza njega krilo. Čak i ako politička partija proceni da će zavirivanjem pod nečiju suknju i komentarisanjem nečijeg „životnog žara“ dobiti XY novih simpatizera, oni koji vode ovu državu od toga moraju javno da se ograde. Građanima i građankama mora da se saopšti da to tako ne može i ne sme. Jer, u svoja četiri zida političari – baš kao i svi drugi – mogu da misle šta hoće, a u javnosti o ženama (baš kao i o svima drugima) moraju da se izjašnjavaju s poštovanjem.

Njihova je bruka ako i u ta „četiri zida“ misle o ženama kao o nižim bićima čija je funkcija na zemlji isključivo klečanje, treptanje, „definisanje“, naginjanje, fasciniranje i sve što uz to ide, ali društvo i država na tako nešto jednostavno ne bi smeli da ćute. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog svojih ćerki, koje će, ako se bude ćutalo, jednog dana takođe doći na red da „kleknu“ i da erotski fasciniraju.

Mini-intervju: Višnja Baćanović, nezavisna konsultantkinja za rodnu ravnopravnost

Šovinistička intima

„VREME„: U poslednje vreme imali smo nekoliko seksističkih ispada, skoro istovremenih. Oni su pritom bili daleko agresivniji nego što je to bio slučaj ranije. Kako i čime objašnjavate takvu njihovu učestalost i agresivnost?

VIŠNJA BAĆANOVIĆ: Oni su otvoreno seksistički, ogoljeno „udaraju na seksualnost“. Možda ima nešto u „neposrednosti“ onih koji to izgovaraju. Svakako ima nešto i u tome da su te žene, bar političarke, percipirane kao veoma moćne. Takođe imaju i vrlo „tipično ženski“ izgled: plava kosa, crveni karmin, visoke štikle i, generalno, to je izgled žena aktuelnog političkog trenutka. Ono što je za nas tu važno jeste da žene imaju pravo da izgledaju kako žele i da to ne može biti opravdanje za seksizam. Druga je stvar da se mi u ženskom pokretu zalažemo za promenu vrednosti u kojima žene neće želeti tako da se nose, ali one svakako imaju prava na to. Sigurno ima nešto i u povećanom senzacionalizmu i estradizaciji politike. U tom smislu, za tu vrstu diskursa postoji pogodna klima na aktuelnoj medijskoj sceni.

Kakvu poruku ovi skandali prenose ženama, a kakvu muškarcima u Srbiji?

Ono što sam videla jeste da ženama prenose poruku da je najvažnije kako izgledaš i da je ženska seksualnost ono što izlazi u prvi plan. Takođe, atmosfera je krajnje mizogina. Ovde se mizoginija toleriše. Na dva načina. Prvo, kao „dobar dan“ podrazumeva se da su žene roba, da su seksualni objekti i da je to ono što je sasvim normalno i očekivano. Ni najmanje se ne preispituje. Drugo je to što postoji ćutljiva većina, koja i ako ne misli tako, pravolinijski, misli da je to normalno u našem „polupismenom društvu“ i da ništa drugo ne možemo ni očekivati, ili da nas ne sme iznenađivati. Tužno je što nas naš sopstveni primitivizam ne brine. Ni u ovoj, ni u drugim sferama.

Poruka Aleksandra Vučića da se takvi ispadi neće tolerisati, jer je Gašić, pored svih drugih brlja smenjen, prošla je nedovoljno zapaženo. Oni koji ovu odluku pozdravljaju, nisu oni koji politički podržavaju Vučića. Zato je aplauz bio tih, baš kao i, nažalost, vidljivost ove političke poruke.

Ono što je meni bilo najupečatljivije je da je mizoginija, odnosno čist seksizam Gašića, iskorišćen za protest novinara, gde je bilo „novinari“, pa dodato „/ke“ ne kleče. To je sramno. Ustalo se u odbranu profesije, a ona nije napadnuta kao novinar/ka, nego kao žena. To je problem, što su žene svima manje važne. Ona je tu potpuno instrumentalizovana i njegov seksizam je ostao u drugom planu. Bilo bi mnogo efektnije da smo se bavili istinom, da smo se bavili suštinom, a ne istrumentalizovali taj događaj u dnevno-političke svrhe. Ja sam razočarana time. I to je poruka za žene. A nema poruke za muškarce. Oni su svoji na svome. To je to. Vidljivi status quo.

Da li su ovdašnji političari svesni šta rade kada izgovaraju to što izgovaraju trudeći se da prikupe simpatije javnosti? Ili im se to dešava „slučajno„, tj. zato što su inače tako navikli da se ponašaju?

Da, oni prikupljaju simpatije javnosti, ali to je u tom košu neformalnosti, estradizacije, pa i privatizacije javne sfere i institucija, atmosfere u kojoj lični stav, ma čiji, postaje merilo stvari, postaje politički institut. Gde reči i nastupi vrede više od institucija i političkih poteza; u kojoj zapravo nema ničega konkretnog. I onda je zabavno izgovarati svašta. Mislim, dakle, da im se to dešava na tom „talasu“. To jesu njihovi intimni stavovi, a oni smatraju da u javnoj sferi ima prostora za intimu. Mizoginu i šovinističku intimu. A javnost, politički neobrazovana javnost, koja na to neadekvatno reaguje, nije našla lek.

foto: aleksandar jovanović