Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Prijava je izgubila dosta od sjaja koji je imala u SSSR, i u FNRJ, ali ima još nas radih da ukažemo na pojave i pojedince koji podmeću klipove u zamajac našeg dijalekt. razvoja
Bolje je da se stotine prijava pokažu kao neosnovane, nego da jedna jedina nepravilnost ne bude prijavljena nadležnima, zar ne, na građaninu i nije da lično prosudi koliko je nešto zaista opasno, njegovo je da prijavi sve što mu se učini sumnjivim: ima ko misli.
♠
„Papir ili plastika“, pitale su kasirke u Americi kad je najlonska kesa počela da izlazi iz mode (blago rečeno), i to sam razumeo, ali šta da mislim kad me u domaji kelner svaki put pita: „Keš ili kartica?“ Dugo sam se odupirao da uopšte imam karticu, tad bih pomislio: „Pitanje za mene je ‘gotovina ili veresija, a ne keš ili kartica’, sada imam i ja karticu, ali nisam prokljuvio kuda vodi i odakle potiče konobarska znatiželja.“ – Ako si novinar, istraži pojavu, neće ti pasti kruna s glave ako jednom ti prvi na nešto ukažeš, ne moraš stalno da parazitiraš na onom što se desilo!
Rečeno-učinjeno, razgovarao sam sa dvojicom privatnika, čija imena ipak ne mislim da odam, ni privrednu granu kojoj pripadaju, jer bih ja da se iskoreni pojava, a ne njih dvojica, ali sam od njih čuo nešto upravo neverovatno: ako kažeš da ćeš platiti kešom, dobijaš neku vrstu predračuna, praračuna, koji jeste izbacila zvanična računaljka, ali koji ne mora da bude zabeležen tamo gde se beleže svi prihodi radi oporezivanja: ti kelneru daš keš, dobiješ taj živ-pečen-nedopečeni račun, i tvoj espreso ne pojavljuje se u fiskalnoj istoriji toga dana, drugim rečima, ono što je plaćeno gotovinom ne mora da se prikaže državi, a ono što se skida sa kartice ostavlja tragove koje gostioničar ne može da obriše!
Ali, čekaj, rekao sam im, zar to nije isuviše grub i proziran viraž, to se dok mi razgovaramo dešava u milion kafića, zar ovo što ja sad čujem ne može da sazna i neki inspektor?! Stanovništvo se od iskona najiskrenije i najsrdačnije protivi plaćanju poreza, ali ovde se porez izbegava saborno, svakodnevno, dugoročno i javno!
Dođu mi gosti iz prekomor. prijat. zemlje, pitaju me zašto kelnera zanima unapred hoće li ceh biti plaćen karticom ili zvečećim novcem, vidim da to nije pitanje sa kojim se svakodnevno susreću u matici, nego na njega gledaju kao na neku istočnjačku osobenost. E sad, jesam li se ja dobro izvestio, jesam li pravilno razumeo svoje izvore, i, ako jesam, bi li bilo neučtivo da kelneru kažem: „A zašto to vas zanima, donesite račun i vsjo, videćete šta će se naći u tim vašim koricama od skaja!“
♠
Kad bi drug Staljin (kad bi drug Tito) znao kako sa nama postupaju dok izdržavamo našu zasluženu kaznu, kad bi u Nemanjinoj znali šta se na terenu i u društv. praksi događa druga bi se pesma pevala!
Može li država (držim da je Parking-servis državino preduzeće, štaviše jedno od njojzi najdražih) da proda već prodati prostor novom kupcu, a da joj prethodni kupac zakup još uvek plaća, iako zakupljeno mesto ne može da koristi?! Kafić spusti baštu na dva parking mesta, tu se devet meseci godišnje sedi i uživa, a oni koji su ta mesta kupili od Parkserva (tzv. zona) ne mogu da ih koriste! Pretpostavljam da je birtaš takođe platio, ali možda opštini, da tu drži baštu, ali kako onda opština i Parkserv mogu istovremeno da prodaju isti prostor različitim strankama?! – Daj, čoveče, u zoni imaš hiljade mesta, moraš baš na ta dva da parkiraš, ne moram, ali su mi blizu kuće, dovoljno mi je i jedno, ne moram čak ni ja tu da parkiram, može neko drugi, pa će meni ostati mesto negde u blizini. Mogu ja i da prodam auto, ipak ću primećivati da je pravo bačeno pod noge, pod noge stolova, pod noge stolica i pod noge kafanskih gostiju.
♠
Da ukažem na još jednu meni nemilu, a ja bih rekao i nezakonitu pojavu: oni koji u reklamama upozoravaju gledaoce da se pre upotrebe tog i tog medicinskog, paramedicinskokaramedicinskog preparata obrate svom lekaru, zubaru ili farmaceutu, nisu li napast za uši i za razum? Melju neprirodno brzo, tako brzo ne može homo sapiens uopšte da govori, samim tim ni čulo sluha nije mu naviknuto na takve rafale i nije im doraslo, pročitani tekst stavljen je u nekakav „time stretch“, koji može snimak da razvuče, ili da ga ubrza, šta ja mislim da je posredi: zakonodavac obavezuje prodavce eliksira, čudotvornih napitaka i sličnih mamipara da svakog entuzijastu željnog brzog i konačnog preporoda još jedared ipak podsete na registrovane pripadnike zvanične medicine, to je kao kad na televiziji uoči nekog trika kažu „ovo nemojte sami pokušavati kod kuće“, tom rečenicom unapred su se oprali ako neko ipak nagraiše, e, tako nešto obavezni su, pretpostavljam, da kažu prodavci lekovitih špecija, ali pošto je sekunda reklame skupa, oni nam ono što moraju reći navrat-nanos saspu u lice (lepo rečeno), i televiziji plate upola manje! Oni i ne varaju televiziju, plate joj onoliko sekundi koliko potroše na važno upozorenje, oni i televizija, zagrljeni, podvaljuju publici, zakidaju na meri, bog te pita koliko puta dnevno emituju taj kratež, taj jezički karteč koji rekao bih živuje uveliko kao template, kao zvučni amblemčić koji se prilepljuje uz nove reklame, ali je potcenjujuć i neprirodan toliko da svima nama koji se ne možemo podičiti dušev. uravnoteženošću svaki put ide na živce.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve