Čovek sa ušima u žutom džemperu

Uputio mi je jedan od najlepših komplimenata u životu. Rekao je: „Ja ne znam kako vi prevodite jer ne znam vaš jezik, ali baš zvuči uverljivo!“ Hans Ditrih Genšer bio je tri godine ministar unutrašnjih poslova pod kancelarom Vilijem Brantom, a zatim osamnaest punih godina ministar inostranih poslova, prvo u koaliciji svoje Liberalne partije sa socijaldemokratama sa Helmutom Šmitom na čelu vlade, a zatim sa hrišćanskim demokratama kancelara Helmuta Kola. Bitno je doprineo i rušenju Branta i rušenju Šmita.

Mene je dovodio u nepriliku sa poverenjem koje mi je ukazivao, kako u odnosu na nemačkog kolegu, prevodioca, tako i što se tiče posla, jer sam prevodeći u oba pravca morao da radim dvostruko. Zapravo trostruko – posle razgovora valjalo je napisati i zapisnike, a nisam imao ono neophodno vreme da nešto zapišem dok drugi prevodilac prevodi.

ZAMORNO POVERENJE: Navešću dva ekstremna primera. Savezni sekretar za inostrane poslove Josip Vrhovec 1981. stiže lirdžetom sa minimalnom pratnjom u Minhen. Izlazi prvi iz aviona, ja, razume se, odmah za njim, čeka nas kolona automobila. Genšer mu predlaže da smesta krenu u vikendicu jednog njegovog prijatelja negde u brdima. Vrhovec pristaje, ulazim s njima u automobil. Na moje veliko iznenađenje automobili sa ostatkom naše delegacije ne kreću za nama. Iz aviona nisam izneo ni svoje koferče, plašio sam se da ću ostati bez pidžame i svežih košulja za naredne dane. Srećom se Vladislav Jovanović, tada načelnik u ministarstvu, posle pod Miloševićem i sam ministar inostranih poslova, setio da ga ponese u hotel.

Prevodim u kolima, prevodim za večerom, njih dvojica jedu kad onaj drugi priča, ja tek usput stignem da poneki zalogaj stavim u usta, posle prevodim stvarne razgovore u salonu. U hotel u Minhenu stigli smo posle ponoći, prevodio sam oko šest sati neprekidno, jer Genšer od silnog poverenja u mene nije poveo svog prevodioca. Kako smo stigli u hotel, Vrhovec mi kaže: „Molim vas, Ivanji, napravite mi kratku zabelešku o našem razgovoru do sutra.“

Na moju molbu donesu mi u sobu veliku električnu pisaću mašinu, mislio sam da će mi doneti malu, običnu portabl mašinu kao što je nekada bio običaj u hotelima. Jedna od malobrojnih stvari kojima su me podučili na pripremama u ministarstvu bila je da se električna pisaća mašina može „prisluškivati“: dok pišete na jednoj, na nekom drugom mestu će druga, ista takva pisaća mašina, na osnovu električnih vibracija, napisati isto što vi pišete, zbog toga između nje i utikača treba uključiti odgovarajući adapter, samo što ga je nisam imao. Shvatam da kolega nemački prevodilac sedi negde drugde, čeka šta ću napisati da bi preveo za Genšera. Neka, pomislim, ne mora ni on da spava, pa neka im šta smo mi zapamtili od razgovora, jer Genšer sigurno neće ništa izdiktirati. Vrhovec se složio kad sam mu sutradan za doručkom izneo svoje razmišljanje i postupak.

Drugi primer dešava se sedam godina kasnije, 1988. u avgustu. Naš ministar je sada Budimir Lončar, pozvao je Genšera u Zadar. U kolima od aerodroma do hotela dvojica ministara se na predlog Nemaca dogovore da iz svojih soba siđu u šorcevima. Ja naravno siđem pre njih, nisam poneo šorc, ali sam obukao lake, svetle pantalone i plavu košulju sa kratkim rukavima, obuo mokasine. U holu me zabezeknuto i prekorno gledaju ostali saradnici dva ministra, protokol, telohranitelji, svi usred letnje vrućine u crnim ili tamnoplavim odelima, vrat stegnut kravatom, stopala tesnim crnim cipelama. Situaciju su shvatili tek kad su sišli i ministri paradirajući na svojim čvornovatim, golim nogama. Genšerov trbuh jedva je stao u kratke pantalonice.

Sutradan krećemo jahtom na izlet, dvojica ministara, njihove supruge i dvojica ambasadora. Genšer izričito naređuje svom prevodiocu da se ne popne na palubu s nama. On me gleda kao da je to posledica neke moje intrige, ne shvata koliko bih žarko želeo da bude sa nama. Vozio se s nama u policijskom gliseru i morao da ostane na njemu i kad bismo mi stali pred nekom usamljenom plažom da se okupamo. Zanimljivo je da Genšer, iako je tolike godine bio ministar, nije imao dovoljno poverenja u svoje znanje engleskog jezika da bi makar i privatno komunicirao na njemu.

GENŠMEN: Koliko je visoko mišljenje imao o sebi dokazuje anegdota koju je sam voleo da prepričava. Trebalo je da dâ iskaz kao svedok na nekom građanskom suđenju, pa ga pitaju kako se zove, gde se i kada rodio i šta je po zanimanju.

„Što se tiče profesije, naveo sam da sam najbolji ministar inostranih poslova svih vremena. Jeste da mi je pomalo bilo neprijatno, ali bio sam pod zakletvom, morao sam da kažem punu istinu“, rekao je Genšer.

Imao je smisla za humor i nije ga pogađalo kada mu se rugaju. Funkcioner Socijaldemokratske partije i predsednik njihovog poslaničkog kluba, Herbert Vener, nikada nije izgovarao ime ministra inostranih poslova, već bi uvek rekao „Onaj sa ušima“. Genšer je imao velike uši. Satirični časopis „Titanik“ objavio je karikaturu koja ga prikazuje kao „Genšmena“ – aluzija na betmena – kao šišmiša sa ogromnim ušima. Umesto da se uvredi, dao je nalog svom odseka za vezu sa medijima da tu karikaturu koriste i u ime njegovog kabineta.

Jedan od viceva o njemu glasi: Iznad Atlantika se mimoilaze dva aviona, jedan leti za Ameriku, drugi dolazi iz Amerike, a u oba sedi Genšer.

Za njegove diplomatske metode nastao je izraz „genšerizam“. Kada su ga upitali šta on pod tim podrazumeva, objasnio je: „Kad ne možete da ostvarite cilj koji ste sebi postavili, treba da se pobrinete da uslove promenite tako da biste cilj mogli da ostvarite.“

Ja mislim da mu ne treba verovati na reč, Genšer se, blago rečeno, često pokazao kao veoma prilagodljiv, da ne kažem, baš prevrtljiv čovek: ako nije mogao da promeni ni uslove da bi ostvario neki svoj zacrtani cilj, onda bi taj cilj zamenio nekim drugim. Jedan od američkih ambasadora u Bonu, Ričard Bart, rekao je da je Genšer „čovek jegulja“.

U tom pogledu karakterističan je bio i njegov odnos prema Jugoslaviji.

BLISKI SUSRET NA JUGOSLOVENSKOM NEBU: Koji je bio njegov cilj, kakav njegov učinak u vezi s raspadom Jugoslavije, koju je ulogu igrao prilikom priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije?

Na početku jugoslovenske krize, kada se Nemačka ujedinila, zalagao se da i zemlja kao što je Jugoslavija treba da opstane. Budimir Lončar, tada ministar inostranih poslova, svedoči da mu je Genšer potom, u septembru 1991, u Njujorku rekao da bi, pošto se Sovjetski Savez raspada mirno, najbolje bilo da se i republike Jugoslavije raziđu na miran način. Dogovoreno je da poseti Beograd, Zagreb i Ljubljanu i da se založi za mirno rešavanje problema.

Stigavši u Beograd, prvo je na samom aerodromu razgovarao sa Lončarom, zatim u gradu sa predsednikom savezne vlade Antom Markovićem i predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem. Posle razgovora u Beogradu poleteo je u pravcu Zagreba, gde je imao dogovoren sastanak sa Tuđmanom, zatim je hteo da nastavi za Ljubljanu, ali su njegov avion presreli lovci Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva i naterali ga da napusti vazdušni prostor Jugoslavije. Morao je da sleti u Gracu, u Austriji, gde su mu se priključili Franjo Tuđman i Milan Kučan, tada predsednici Hrvatske i Slovenije. Sve do incidenta na nebu Jugoslavije Genšer je imao ideju da se i pored proglašavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije razmisli i o nekakvoj formi jugoslovenske federacije, nekoj novoj vrsti labavog zajedništva. Bio je ubeđen da je za akciju jugoslovenskih vojnih aviona odgovoran Milošević, pobesneo je, a bio je osvetoljubiv tip. Pošto uslovi nisu bili takvi da može da postigne prvobitni cilj i na njih nije mogao da utiče, promenio je cilj: Nemačka je decembra 1991. godine jednostrano priznala nezavisnost Hrvatske i Slovenije.

RUŠENJE BRANTA I ŠMITA: Kao ministar unutrašnjih poslova Genšer je septembra 1972. godine bio odgovoran za katastrofu na Olimpijskim igrama u Minhenu. Grupa arapskih terorista uspela je da kidnapuje članove izraelske reprezentacije, Genšer je lično rukovodio pregovorima – kidnaperi su tražili otpuštanje iz zatvora svojih istomišljenika – Nemac je izgubio strpljenje, naredio napad na kidnapere koji se završio tragično, život su izgubili jedanaest izraelskih sportista i jedan nemački policajac, a ubijeno je i pet terorista. Iako je Genšer tada formalno ponudio ostavku, Brant je nije prihvatio.

Za Genšera kao političara, po mom mišljenju, važan je podatak kako je kao šef ministarstva unutrašnjih poslova rukovodio postupkom u vezi sa istočnonemačkim špijunom Ginterom Gijomom. Gijom je 1972. godine postao jedan od ličnih referenata Vilija Branta, tada kancelara Nemačke. U to vreme Genšer je najviši šef svih organa bezbednosti. Već 29. maja 1973. godine obavešten je o sumnji da je Gijom špijun. Gijom je i privatno svuda putovao sa Brantom, ne samo da je znao za njegove probleme sa alkoholom i seksom, nego mu čak i privodio žene, a imao je i pristup najpoverljivijim dokumentima. Tek posle nekog vremena Genšer je upoznao Branta sa svojom sumnjom u Gijoma, ali ga je zamolio da ga ne skloni jer žele i dalje da ga prate i provere sve njegove kontakte i veze. Kraj priče je da je Gijom uhapšen tek 24. aprila 1974. godine, da je Brant zbog toga dao ostavku 7. maja, a Genšer umesto da, takođe, dâ ostavku kao najodgovorniji za sve službe bezbednosti, unapređen je u ministra inostranih poslova.

Genšer se verolomno ponašao i prema Helmutu Šmitu. Oktobra 1982. svojom ostavkom, a zatim učešćem poslanika svoje partije u izglasavanju nepoverenja Šmitovoj vladi, promenio je ćurak, doveo na vlast hrišćanskog demokratu Helmuta Kola, pa postao ministar u njegovoj vladi.

O POKOJNIKU SVE JOŠ BOLJE: U Nemačkoj se povodom Genšerove smrti ne pominju njegovi promašaji, svi se drže starog običaja da se o pokojnicima govori sve najbolje. Poprilično se preuveličava njegova uloga u nekim događajima i preteruje se sa njegovim zaslugama, možda i zbog toga što je u raznim situacijama umeo da prenaglašava svoje prisustvo.

Najeklatantniji primer je tvrdnja da je bitno doprineo ujedinjavanju istočne i zapadne Nemačke. Pravi uzroci tome bili su, međutim, na prvom mestu slabost Sovjetskog Saveza i delovanje Gorbačova, zatim energija istočnonemačkog stanovništva koja je na kraju srušila svoj komunistički režim, a na zapadnonemačkoj strani politika kancelara Helmuta Kola. Genšer kao ministar inostranih poslova nije ni imao prilike da bude posebno aktivan u tom slučaju. O spoljnopolitičkim aspektima tog ujedinjenja pregovarali su 31. avgusta 1990. godine ministri inostranih poslova SAD, Velike Britanije, Francuske i SSSR uz prisustvo zapadnonemačkog i istočnonemačkog ministra inostranih poslova. Ti pregovori kasnije su nazivani „4 + 2“. Odlučujuće je bilo da je pre tog sastanka Kol posetio Gorbačova i dobio njegov pristanak za ujedinjenje Nemačke.

Posebno se podseća i na Genšerov govor sa balkona zapadnonemačke ambasade u Pragu 30. septembra 1989. Tu se bilo okupilo nekoliko hiljada istočnonemačkih građana koji su zatražili azil. Genšer im je tada saopštio da je istočnonemačka vlada pristala da im Čehoslovačka dozvoli da pređu granicu u pravcu Austrije. Tu mogućnost je iskoristilo oko 17.000 lica. Ispalo je da nije toliko bitno ko je sve učestvovao u prethodnim pregovorima, već da je Genšer bio taj koji je na spektakularan način saopštio njihov rezultat.

ŽUTI DŽEMPER: Genšer je u svakoj prilici – i neprilici – nosio džemper jarkožute boje. Po tome je bio poznat, a na taj način je padao u oči u svakoj skupini političara, ozbiljno obučenih u tamne boje.

Znao je i kada treba da se povuče iz aktivne politike, sam je doneo odluku da decembra 1991. godine dâ neopozivu ostavku na mesto ministra inostranih poslova, ali do kraja se nije sasvim povukao iz javnog života. I dalje je bio dobro obavešten, izražavao svoje mišljenje o svim bitnim problemima, pored ostalog dao je i punu podršku Angeli Merkel za njenu politiku prema izbeglicama.

Ja ga se sećam kao veselog, duhovitog, neposrednog čoveka. Duboko mi se urezala slika za vreme poslednje posete Nemačkoj jednog jugoslovenskog ministra inostranih poslova, Budimira Lončara. Posle zvanične večere Genšer nas je još pozvao na piće u poznati lokal „Maternus“. Pio je nemačku žitnu rakiju korn i zalivao je kriglama piva, pričao sve glasnije, pukla su mu dva dugmeta na košulji tako da je u prvom planu bio njegov goli, dlakavi trbuh, dok je Lončar, pravi džentlmen, kome je sve to vidljivo bilo neprijatno, držao jednu čašicu konjaka u ruci, kao da se boji da bi neko mogao da mu dospe još pića.

Savezna Republika Nemačka, osnovana 1948. godine, imala je nekoliko značajnih državnika svetskog značaja. Među njima je Hans Ditrih Genšer neosporno jedan od najupečatljivijih i u svetskim razmerama najpoznatijih.