Nezaštićeni svedok

Mnogo se polagalo na improvizovana domišljanja o modelu samoupravljanja, naročito Edvarda Kardelja. Prividnu decentralizaciju vlasti nehotice je demistifikovao jednom šeretskom opaskom Moša Pijade: „Mi vlast spuštamo, ali ne ispuštamo.“

Iskorak Milovana Đilasa s podsticajem izvesne demokratizacije surovo je ugušen. Izostalo je traženje oslonca u istoriji revolucionarnih pokreta, u onim njegovim intelektualnim strujama koje su ozbiljno shvatale princip radničkih saveta, kakvih je bilo ne samo u zapadnoj Evropi nego i u ruskom boljševizmu sve do 1921. godine (do Kronštatskog ustanka i njegovog svirepog gušenja)…

Glavni adut u propagandi osobenog jugoslovenskog puta u socijalizam bilo je samoupravljanje. Mada je uvedeno odozgo, pod okriljem svemoćne vlasti, a ne od strane radničkog pokreta, kao u njegovim izvornim oblicima, ono je donosilo izvesne efekte u masovnoj mobilizaciji, ukupnom razvoju, pa i u legitimisanju poretka, u zemlji i pred svetom. U tom smeru najviša tačka postignuta je na Prvom kongresu radničkih saveta, 1957, kada su projektovane izvesne norme o njegovoj materijalnoj osnovi i izvesnoj autonomiji.

Ovaj trend je, međutim, zakočen talasom radničkih štrajkova koji je počeo već naredne, 1958. godine, u Sloveniji, i ubrzano se širio čitavom zemljom (u prvih deset godina dostigao je brojku od oko 2000 registrovanih štrajkova). Ovo je godinama bila tabu-tema ne samo za obične podanike, već i za razne profesore i doktore, razne stručnjake koji su se nekako dovijali da ponešto o tome prozbore…

O Titu koji nema nameru da „baci koplje u trnje“

Bilo je za mnoge neshvatljivo kako je uopšte moguće da se bune radnici kada je radnička klasa, po Ustavu, vladajuća klasa. U takvim okolnostima, kao i u ranijim trenucima krize (u vreme početka sukoba sa Staljinom, 1948), Tito je pribegavao vaninstitucionalnim poduhvatima (slično je bilo i u vreme „studentske bune“ 1968, „maspoka“ u Hrvatskoj 1971. i prilikom svrgavanja „liberala“ u Srbiji 1972. godine).

Paradigmu intervencije partijskog i državnog vođe, Tita, predstavlja sastanak s probranim funkcionerima, mimo partijskih i državnih institucija, marta 1962. godine. Mada su učesnici sastanka, i Tito, pominjali krizu, o njoj se ne govori racionalno, nego u partijskom žargonu, kao o problemu partijske discipline. Uprkos tome što su neki od učesnika, recimo Rato Dugonjić, govorili o vidljivim znacima raspadanja zajedničke partije i države na šest partija i šest država, težište razgovora pomeralo se sa stanja u privredi, društvu i državi na stanje u partiji…

Obnova partijske discipline, pak, ne može mimoići status Vođe. Svi su isticali presudnu ulogu Tita, izražavali mu ličnu lojalnost, a i on je podsticao takav smer razgovora, fingiranjem spremnosti i da „ode“, ali je ipak svima stavljao do znanja da nema nameru da „baci koplje u trnje“. U tome ga je najodlučnije podržao „prvi čovek“ vojne hijerarhije.

U napetoj atmosferi, general Ivan Gošnjak je poentirao: „Ja mislim da na jednoj političkoj, principijelnoj platformi, mi svi skupa ne stojimo. Ne stojimo, šta da se zavaravamo. Ja bih čak tvrdio da drug Tito nema iza sebe – na toj principijelnoj liniji – Centralni komitet.“

A pošto je Tito dobacio: „I ja tako mislim“, general Gošnjak nastavlja, u populističkom maniru: „Drug Tito ima iza sebe Partiju, radničku klasu…“

A Vladimir Bakarić, koji je u neformalnim razgovorima tvrdio za sebe da je treći čovek u vlasti (drugo mesto dele Ranković i Kardelj), označio je pravac upotrebe vrhovnog autoriteta, od populizma ka totalitarizmu, potencirajući bezmalo neograničenu vlast Vođe. Podsećajući okupljenu svitu da je „prelomnu tačku u liniji uvek određivao drug Tito“, Bakarić nazire dalji tok zbivanja: „da se kao rukovodstvo raspustimo i da Savez komunista, koji je zdrava organizacija, da drugu Titu mandat da postavi novo rukovodstvo. Ne zato što se mi ne slažemo, nego zato što nismo u stanju da nađemo put za izlazak“; zbog svega toga, neka „drug Tito uzme inicijativu“.

A sam Tito, kao da se nećka na ovu ponudu, relativizuje svoju ulogu – „ozdravljenje mora doći odozdo, a ne samo odozgo“ – dramatizujući do krajnosti mogući ishod krize; ako se ne poboljša standard radnika, veli on, „onda će nas jednoga dana najuriti, zaslužili smo da nas najure“.

I pored neskrivenog zazora prema nastajućoj novoj eliti, u privredi i u republikama, agresivnost nije toliko usmerena prema njima, koliko prema kulturnoj eliti koja se, budući da se doživljava kao najopasnija po trenutni poredak, mora „imati na oku“.

Kako kaže jedan od najstarijih partijskih funkcionera, Đuro Pucar, razni sumnjivi i neprijateljski elementi izmiču budnom oku vlasti u gradovima, naročito velikim, Zagrebu i još više Beogradu.

„Hoću da kažem“, reče on, „da mi često, ako i poteramo nekog ovakvog štakora koji nam smeta, on će u prvom redu naći svoje uhljebljenje u Beogradu. To su razni Ćopići, Kiševi, razni ovi i oni. Oni se tu lepo smeste, oni imaju svoj krug, svoje ljude, svoje društvo; oni odatle mogu daleko komotnije da rade nego što bi to mogli iz jedne palanke, iz nekog manjeg grada ili negde gde su više na oku itd.

Mislim da bi u cilju suzbijanja tih pojava i onemogućavanja tih elemenata morali preduzimati u ovim centrima neke oštrije mere i više ih držati na oku.“ Ironičan je obrt da je Univerzitet u Banjaluci, desetak godina docnije, dobio naziv „Đuro Pucar – Stari“.

I sam Tito je podešavao „nišanske sprave“ protiv pojedinih „neprijatelja“ među intelektualcima, recimo, protiv Branka Ćopića, „Tikava“ ili „krivaca za kvarenje omladine“.

Tito je zaista „uzeo inicijativu“, „očistio partiju“ i kooptirao u vođstvo nove kadrove. Prethodno je uklonio svog najvernijeg saradnika, Aleksandra Rankovića (Svetislava Stefanovića i dr.), na Brionskom plenumu CK SKJ, koji je, 1. jula 1966. godine, održan u najvećoj tajnosti i pod budnim okom vojnog aparata. Tome su, već u tradiciji autoritarne i totalitarne vlasti, prethodile dvorske intrige u kojima je Ranković označen kao pretendent na Titovo mesto.

Ranković je kažnjen, ne kao šef tajne policije, nego zato što mu je pripisano prisluškivanje samog Tita; ozloglašen je kao unitarista i srpski nacionalista.

U senci intrigantnih sukoba u samom vrhu vlasti ostala je činjenica koja će u daljim zbivanjima biti izuzetno važna.

Naime, politička policija ne samo da nije dovedena u pitanje, nego je multiplikovana; pored saveznog nivoa, ona je bivala sve snažnija u okviru rastućih republičkih i pokrajinskih „državnosti“.

Slično se dešava i 1968. godine kada se oružane snage udvajaju; pored stalnog sastava, sve jače su formacije republičke i pokrajinske teritorijalne odbrane. Izlaz iz krize tražen je, po logici autoritarnih i totalitarnih struktura, u jačanju aparata vlasti koji se udvajaju, međusobno nadziru, glože i obračunavaju, uz arbitriranje vrhovnog Vođe (dok je živ)…

O Korčulanskoj školi

Zamah kritičke misli naročito je primetan u filozofiji i sociologiji. Uz odbacivanje doktrine marksizma-lenjinizma od dalekosežne važnosti je obnova kategorije slobode kao temeljnog pojma filozofije, sociologije i antropologije. Politički značaj ovoga pojma nije manji od intelektualnog. Naime, nasuprot lenjinističko-staljinističkoj doktrini da je vlast temeljni pojam revolucije, a masa osnova poretka, postulira se sloboda pojedinca kao njeno središte i kao osnova društvenog sistema. Pozivanje na Marksa (naročitog „mladog“ i njegove „rane radove“), pribavljalo je izvesnu legitimnost ovom zaokretu, ali je uzdrmalo ideološku legitimaciju vladajućeg poretka koji se, uprkos izvesnim promenama, nije odrekao svoga uzora (staljinizma). Posle prvih prodora pedesetih godina, početkom šezdesetih pokreću se brojni časopisi koji izmiču kontroli vlasti i razvijaju kritičku misao. U tom pogledu središnje mesto imaju časopis „Praxis“ i Korčulanska letnja škola, oba s izrazitim međunarodnim referencama…

Kada se malo pažljivije osmotri višegodišnja intelektualna produkcija saradnika Korčulanske letnje škole (1963–1974) i časopisa „Praxis“ (1964–1974) vidi se koliko je plitka konstrukcija da je reč samo o sukobu dve struje u marksizmu, između pristalica „zrelih“ i „ranih radova“ klasika marksizma. Hiljade članaka i stotine knjiga brojnih domaćih i svetskih autora koji su sarađivali na ovim forumima slobodne misli otvaraju uvid u bitne tokove ideja u filozofiji, antropologiji i sociologiji modernog doba. Pomenimo samo neke od njih: Bloh, Lefevr, From, Markuze, Goldman, Kosik, Kolakovski, Helerova, Male, Habermas…

O studentskom pokretu 1968.

I u Jugoslaviji su studentske družine aktivni činioci kulturnog i političkog života otkako su počeli da nastaju univerziteti. Tokom čitavog postojanja Kraljevine ciklično su se ponavljale studentske demonstracije protiv ograničavanja slobode i demokratije. Studentske demonstracije pojavile su se i nakon proklamovanja socijalizma, ali su one brutalno ugušene, u Beogradu 1954. i u Zagrebu 1959. godine. Izvesni oblici studentskog pokreta javljaju se od 1963. pa dalje, u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Beogradu…

Studentski pokret 1968. u Jugoslaviji deo je svetskog fenomena. Snažne demonstracije najpre izbijaju u Beogradu, 2. i 3. juna, u Studentskom gradu na Novom Beogradu, gde živi nekoliko hiljada studenata…

foto: anton vaš

Započinju protestni mitinzi u Zagrebu i Ljubljani, ali režim sputava njihovu eskalaciju. Izrazi solidarnosti primetni su i u drugim univerzitetskim i visokoškolskim centrima.

Epicentar pobune je u Beogradu. Objavljen je sedmodnevni štrajk na čitavom Beogradskom univerzitetu (preko 50.000 studenata i oko 10.000 nastavnog i drugog osoblja). Osnovani su akcioni odbori i svakodnevno traju politički zborovi, a noću teorijske debate. Prvoga dana, pred Rektoratom (gde se nalazi i Filozofski fakultet) došlo je i do mitinga građana koji podržavaju studente i traže slobodne izbore. Pojačana izolacija fakulteta prekida komunikacije s građanima i sprečava kontakte s radnicima. Radi toga je režim formirao posebne borbene štabove…

Međutim, na isteku sedmog dana štrajka, 9. juna, najmoćniji čovek u zemlji Josip Broz Tito održao je govor na televiziji u kojem je dao 90 odsto za pravo studentima, obećavši da će vlast reagovati brže u rešavanju problema, samo da se oni raziđu. Posle višednevnog napetog očekivanja raspleta sukoba mnogi su osetili olakšanje i zaigrali legendarno kozaračko kolo, a drugi, tamo gde je bilo središte zbivanja – Rektorat i Filozofski fakultet – skeptično su pratili iznenadno veselje i optimizam na drugim mestima.

O obračunu s „osmoro profesora“ „dužem od NOB–a“

Umesto da se otvori za demokratske promene, i otrese balasta domaćeg staljinizma, vlast je odlučila da se žilavo brani. To je nedvosmisleno pokazao naredni Titov govor, desetak dana nakon prethodnog, u kojem je energično zahtevao da se kazne krivci za „nerede“, u prvom redu oni koji „kvare omladinu“…

Trajalo je sedam godina. To se oteglo, kako je zapazio jedan od egzekutora, „duže od NOB-a“. Ekonomišući svojim resursima, vlast je kao žižu napada označila Filozofski fakultet u Beogradu, gde su zbivanja bila najdinamičnija…

I kažnjavanje „kvaritelja omladine“ trajalo je godinama. Kao na pijaci, licitiralo se spiskom „neprijatelja“, u čemu su sudelovale i kolege s raznih fakulteta, da bi se u završnici obračuna spisak sveo na „osmoro profesora“ Filozofskog fakulteta. (Ni danas se ne zna ko je konstruisao ovu „grupu“.)

Filozofski fakultet, pak, nije podlegao pritisku. Naprotiv, primenjena je uobičajena procedura i, na osnovu referata koje su potpisali profesori svih većih univerziteta, svih osmoro je reizabrano. (Referati su objavljeni u časopisu „Filozofija“, koji su, kao u doba ilegalnog delovanja, u štampariji, po mraku, oteli i uništili gradski partijski funkcioneri.) „Krivci“ su ipak uklonjeni s fakulteta, odlukom Skupštine SR Srbije 28. januara 1975, iako donošenje takvih akata ne spada u nadležnost zakonodavnog tela. Taj čin osuđen je u domaćoj i još više međunarodnoj akademskoj javnosti, ali se malo ko na to obazirao. Spor pred ustavnim sudom trajao je godinama, bez jasnog raspleta. Ekskomunikacije je bilo i u drugim univerzitetskim sredinama, ali dozirano, radi zastrašivanja. Ponegde se vlast utrkivala u brutalnosti, primerice u Sarajevu, gde je 1972. uhapšen asistent Filozofskog fakulteta Božidar Jakšić, i ubrzo izbačen s fakulteta, zbog objavljenih tekstova, uglavom u „Praxisu“…

O „đavoljem šegrtu“ u Milićima

Kao meta su određeni asistenti FF Trivo Inđić i Nebojša Popov, koji su bili u proceduri reizbora. U medijima su kolale etikete da je reč o „šegrtima đavola“. Fakultetska samouprava se držala uobičajene akademske procedure, ne podležući spoljnom pritisku. Na tom stanovištu su bili i neki spoljni članovi (profesor Andrija Krešić, na primer) najvišeg organa samouprave Filozofskog fakulteta. „Šegrti“ su reizabrani, a „đavo“ još nije identifikovan…

Rešio sam da se uklonim s glavnih linija vatre. Natrpao sam u ruksak građu i rukopis na kojem sam radio i krenuo van Beograda. Najpre u bosansko selo Milići, gde prijatelji Jakšići imaju neku kućicu koju su mi stavili na raspolaganje. Dok putujem noću kroz bosanska brda, u autobusu bruji radio i naširoko priča o lovu na „đavoljeg šegrta“. Zavrtelo mi su u glavi i stomaku, ali sam se nekako smirio jer sam znao da me ovde niko ne zna.

Posle nekoliko dana primetim da se oko mene nešto šuška, kao o sumnjivom licu. Šta ću, potrpam papire u ruksak, pa autobusom ka Sloveniji. Kolega i prijatelj Veljko Rus dao mi je na raspolaganje jednu sobu u svojoj kući na Bledu. Tu sam, potpuno usamljen, navalio na posao i za nekoliko nedelja dosta uradio i vratio se u Beograd.

O suđenju profesoru Mihajlu Đuriću i Kosti Čavoškom

Kosta Čavoški je sudski kažnjen za jedan članak u časopisu Gledišta, gde pokazuje kako se problematični legitimitet poretka legalizuje raznim podustavnim normama. U jednom razgovoru s profesorom Žikom Đorđevićem, koji se nalazi na mestu na kojem sam ja nekada bio, sekretara fakultetskog komiteta SK-a, pitao sam zašto pokreću postupak partijskog kažnjavanja Čavoškog; on se čudio mojoj političkoj neupućenosti i podučio me mudrosti da će tim gestom prekinuti lanac represije.

Međutim, veoma brzo samoupravni organi odlučuju da ne reizaberu Čavoškog na mesto asistenta, i to na osnovu referata koji je prvi potpisao predmetni nastavnik, ugledni profesor i akademik Radomir Lukić, koji nikada nije bio član partije, ali je, uz blistave komplimente inteligenciji i naučnom i nastavničkom talentu, našao glavnu manu – partijsku kaznu.

Kroz sličnu proceduru prošao je i docent Aleksandar Stojanović, čije su lucidne i oštre reči u prepunoj „petici“ 1968. s pažnjom pratili i podržavali. I on mora da napusti akademsku zajednicu.

Mihailo Đurić, foto: imre sabo

Prava hajka je pokrenuta protiv profesora Mihaila Đurića, koji je u istoj „petici“ govorio izuzetno nadahnuto, što smo primali i glavom i srcem. Na meti napada našlo se jedno njegovo izlaganje na uobičajenom profesorskom forumu o amandmanima na Ustav SFRJ, u kojem je ustanovio da amandmani, umesto da popravljaju, razaraju Jugoslaviju, a Srbiju stavljaju na cedilo.

Ovo potonje je izdvojeno iz konteksta i proglašeno za nacionalistički ispad. Časopis „Anali“, koji je objavio celu diskusiju, sudski je zabranjen. (Javnosti je uskraćen uvid i u jedno kritičko reagovanje profesora i narodnog poslanika Stevana Đorđevića na amandman koji predviđa neograničeni mandat Titove vlasti.)

Javno tužilaštvo podiže optužnicu i otvara put k suđenju. Neke kolege se opiru prekomernom nasilju, žale se nadležnim organima. Uzalud. U tome sudeluju i brojni članovi SK-a, koji bivaju zbog toga kažnjeni (samo na jednom sastanku njih preko desetoro).

Profesor Đurić je suđen i osuđen, taman onoliko koliki je zakonski minimum za udaljavanje iz radnog odnosa. Odlukama samoupravnih organa iz nastave su isključeni već pomenuti profesor Đorđević (bez pomena njegove diskusije o Titu), profesor Stevan Vračar, koji se još pre 1968. zalagao za politički pluralizam, kao i profesor Andrija Gams, koji je na savetovanju pravnika u Opatiji, neposredno pred jun 1968, govorio o manama monopartizma i vrlinama pluralizma. Iz nastave je izostavljen i raspoređen na rad u institutima fakulteta još i asistent Danilo Basta, a možda i još neko koga nemam u svom sećanju.

O usponu nacionalnih elita i zamahu populizma

Konfiguracija novih aktera stvara vrtloge u zajedničkoj državi, i to sve jače, počev od Kosova 1968. godine, kada masovne nacionalističke demonstracije bivaju silom (i vojnom) ugušene, preko uspona nacionalnih elita u svim delovima Jugoslavije, do zamaha i nasilnog gušenja hrvatskog „maspoka“ (1968–1971).

U tom vrtlogu jača etnička homogenizacija i konfrontacija s drugim nacijama. Razlike se preoblikuju u suprotnosti, sporovi u sukobe. Raste osećanje, podsticano iz moćnih ideoloških i propagandnih aparata, da je život u zajedničkoj državi nepodnošljiv, čak i nemoguć, da je izlaz u stvaranju novih, suverenih nacionalnih država. U masovnoj mobilizaciji populističkih pokreta dolazi do spajanja bezmalo svih trauma iz bliže i dalje prošlosti – od onoga rata, preko kolektivizacije i raznih „čistki“, do gubljenja posla – u jedinstvenu nacionalnu traumu…

foto: matija koković

Masovni pokret u Srbiji tokom poslednje dve decenije prošloga veka za mnoge učesnike izgledao je kao nešto veoma privlačno, čak čudesno. Čari pripadnosti jednoj rastućoj sili zajedništva – naciji kao etničkoj zajednici – bile su snažno izražene bezmalo na svakom koraku njegovog nastajanja i borbenog nastupanja. Posmatranjem masovnih okupljanja, od više hiljada do milion ljudi, svako je mogao da zapazi radost pripadanja etničkoj zajednici – „srpstvu vaskolikom“ – kao zajednici „krvi i tla“ koja, kao da se prenula iz tame i sna, buja i jača. Primetno je, takođe, masovno osećanje, podsticano iz svih oruđa propagande, da je vlastita nacija ugrožena od drugih, od unutarnjih izdajnika („komunističke elite“, protiv koje se diže „antibirokratska revolucija“), od spoljnih neprijatelja (drugih nacija u istoj državi) čija je stvarna ili potencijalna žrtva (pa je stoga nužno „čišćenje“), od raznih zavera (Vatikana, Kominterne, masona i sl.), čak i od čitavog sveta, prvenstveno Zapada. Sva osećanja ugroženosti slivaju se u masovnu borbenost, spremnost za odlučan boj, do „konačnog rešenja“…

foto: matija koković

Da populistički pokret i njemu primeren politički režim nisu nastali spontano svedoči i retko viđena, zaglušujuća ideološka propaganda, iz svih oruđa, štampanih i elektronskih, u kojima prednjače najuticajnije nacionalne institucije: Crkva, SANU, Univerzitet, Društvo književnika, čak i sportsko društvo „Crvena zvezda“, kao i najuticajniji mediji, list „Politika“, radio i televizija.

Strasti su uspešno raspirivane vešto smišljenim sloganima, poput onog o Srbima kao „ostatku zaklanog naroda“ koji je lansirao pesnik i akademik Matija Bećković, jedna od glavnih figura među „najumnijim srpskim glavama“…

O kongresu srpskih intelektualaca 1994.

Naravno; ni u jednom trenutku ni u referatima, niti u izlaganjima, niti u ocenama šta se dogodilo nije rečena nijedna kritička reč da je u politici raznih srpskih vođstava (da sad ponovim), predsednika i ministara, generala, pukovnika, kapetana, komandira, komandanata, episkopa, vladika, profesora, akademika i tako dalje, išta bilo pogrešno, išta problematično, išta što valja korigovati da bi se ostvarilo nešto ka čemu ti ljudi teže…

O posledicama događanja naroda

Najčudovišnije su posledice ideologije i prakse stihije „događanja naroda“. Nižu se ratovi – od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, do Kosova i Srbije. Prizori iz tih ratova su, bukvalno, obigrali svet i – sablaznili ga brutalnostima…

O anatomiji jednog političkog zločina – ubistvu Ivana Stambolića

foto: draško gagović

Verujući da je Ivan Stambolić nakon rušenja s vlasti politički mrtav, kada se iznenada (2000) pomolio na političkoj sceni, Mira Marković ga je, nekoliko nedelja pre „nestanka“, označila kao „avet Osme sednice“, za vlast opasniju od bilo kakve opozicije. A zna se, u duhu izvesne tradicije, kada se pojavi vampir, valja ga kocem proburaziti i tako najpouzdanije ukloniti. Ko je potegao „kolac“, kako je čitavo smaknuće do detalja organizovano, nije važnije od samog motiva koji pokreće obračun – zločin. Tu nije bitna ni realna procena opasnosti…

Uzmimo za primer to što je Trocki, glavni suparnik Staljinu u borbi za vlast u boljševičkoj hijerarhiji nakon Lenjinove smrti, ubijen mnogo kasnije, 1940, u dalekom Meksiku, kada nije mogao biti realno opasan protivnik svemoćnom vođi partije i države…

Sve što je do sada rečeno, nadam se, uverljivo ukazuje na valjane razloge za razna uznemirenja, strahove i teskobe, ne samo kod onih koji su neposrednije tangirani, već i kod mnogih običnih građana. Možemo se bezmalo do u beskraj upuštati u razne pojedinosti, i pikanterije iz raznih biografija, i vežbati stvarna ili umišljena znanja iz istorije, psihologije i sociologije, a da nam izmakne odgovor na suštinsko pitanje: kako se desio zločin, o čemu već podosta znamo, a i zašto se dogodio, o čemu tek slutimo, a ponajviše kako se izbaviti od teskobe.

I, nije reč samo o ličnoj teskobi koju čovek ne može izbeći kada mu je jedan dugogodišnji prijatelj, Ivan Stambolić, zverski ubijen, a drugi, nekadašnji kolega, Slobodan Milošević u to upleten, a i sam je izgubio život u zatvoru Haškog tribunala, 2006. godine, pre završetka suđenja za mnoge zločine za koje mu se više godina sudilo. (A Mira Marković od februara 2003. živi u Rusiji, a i danas u Srbiji objavljuje svoje prepoznatljive kolumne.)

O „besplatnom ručku“ u vreme oskudice i gladi

Kao što je svojevremeno isterivan kapitalizam, a uterivan socijalizam, sada je obrnuto. Slično je i s isterivanjem i uterivanjem boga, o čemu nalazimo podsticajne pasaže u prozi pronicljivog književnika Mladena Markova. Otkuda ta neobičnost i silina?

…Sva javna imovina, osim pojedinih delova koji su čuvaju za „naše ljude“, iznosi se na prodaju kao na buvljoj pijaci, s devizom da je najvažnije što pre prodati.

Za glavne oslonce privrede proglašeni su „strateški partneri“ iz sveta koji će se namamiti da dođu i plaćanjem za svako radno mesto iz sredstava koja se pribavljaju zaduživanjem zemlje u svetu. A od svih onih koji su van kanala koje kontrolišu moćnici očekuju se poslušnost i patriotizam. Jedna od omiljenih parola propagandista ovdašnjeg shvatanja kapitalizma jeste: „Nema besplatnog ručka“, što zvuči groteskno usred rastuće nezaposlenosti i oskudice, pa i gladi…

Trguje se svim i svačim, svako nastoji da unovči svoju trenutnu političku poziciju. Dugogodišnji predsednik DS-a Dragoljub Mićunović u svojim memoarima izražava čuđenje što mladi kadrovi, koje mnogi vide kao diku liberalizma, nastoje da naplate, i to odmah, i najmanji poslić…

Postoji i nešto što je postojano u vladajućem staležu: zajedničko im je uverenje da oni koji su trenutno na vlasti mogu da je koriste kao ekskluzivni privatni vlasnici, i da se za vreme svoga turnusa ugrade u procese tranzicije. Veruju da je vlast ratni plen koji dele vođe i „vojnici partije“, srazmerno ratnim zaslugama…

Vrhunac ovog trenda ukazao se na poslednjim izborima time što pobednik ocrnjuje sve prethodnike i ne preti da mogu kasnije doći neki gori od njih, jer veruje da je dosegnut zenit populističke revolucije, i da će on trajati koliko i prirodna zajednica čiji su izdanak, a da bi sve drugo bilo ravno smaku sveta. Ulaže se enormna volja za moć i mobilišu i poslednji resursi sile vlasti u opstanak projekta srpskog kapitalizma. Ponešto i uspevaju, recimo da pribave neku investiciju iz inostranstva, ali glavni trendovi nisu izmenjeni. Neće valjda uspeti samo da nametnu kao srpski brend „srpski strojevi korak“ kojim se razmeću na vojnim paradama! Na čemu se sve ovo drži?