Devedeset i pedeset posto

Ima nekoliko meseci kako je gospodin Vučić Aleksandar najavio posetu valjevskom „Krušiku“. Najzad, prošle subote, stig’o, i obavio što se dalo obaviti. U uvodu još da se veli da je „Krušik“ fabrika namenske proizvodnje, koja je i u staroj Jugoslaviji, sa blizu 10.000 radnika, bila značajna za vojnu industriju. Raspad Jugoslavije, gubitak tržišta, zastarela proizvodnja, NATO bombardovanje, uveli su „Krušik“ u razne dubioze, i sveli ga na svega hiljadu zaposlenih. Sa dolaskom naprednjaka na vlast u fabriku je, za direktora, stigao Mladen Petković, koji je „sa Tomine strane“, neki mu je rod ili tome slično. Poslednjih godina fabrika se unekoliko oporavlja, vele da izvoz 27 miliona dolara, ima i prijema novih radnika. Zapošljavanje je krajnje transparentno, Valjevci vele da u tu transparentnost glavni predsednik opštine Ub, Darko Glišić, kome Vučić kum, pa novi radnici u „Krušik“ ne dolaze po konkursi, no sa ceduljčetom na kome je potpis Glišića, ili nekoga od SNS predsednika iz okolnih opština.

HALA JE TAMO: Reporter pred kapiju „Krušika“ stig’o peške, nova tabla sa natpisom firme, zastave na jarboli, vatrogasci, portiri, u crne uniforme, s leve strane ulaza branitelji manastira Gračanice sa tablama „Ne potapajte Gračanicu“… Novinar uspešno prođe kapiju, pristigle kolege pokazaše vozilo za prevoz medijskih radnika, autobus „Alko tursa“. Prođe nekoliko crnih limuzina, pred Upravnom zgradom već ministar vojni, direktor fabrike, vojna i civilna lica. Bez legitimisanja im se pridruži Mihailo Jokić – brat od Aleksa, Vučić savetnik – koji novi SNS poslanik iz Valjeva.

Novinari se spakovaše u „Alko turs“ autobus, mikrofon do’vati žensko čeljade iz taj protokol: Krenućete sada, kad dođete gore, doček je ništa specijalan, ima kamen temeljac, vrlo kratko, kad završimo, molimo vas da se vratite u bus, vraćamo se u novu halu koja je tamo, i tamo ćemo imati puštanje u rad jedne mašine, možete oko mašine, pušta u rad, pritisne dugmence, obiđemo šta ima da obiđemo, i tu je obraćanje, biće direktor „Krušika“ i premijer.

Kad sve bilo svima jasno, žensko protokol čeljade ode u crni audi, novinari krenuše autobusom uzbrdo. Kad se stiglo gore, ima se vidi tabla na kojoj piše „Proizvodni pogon Kapislana i rezervoar protivpožarne vode“. Iza table skinut sloj zemlje, na polukružnom polju uvaljan tucanik, u sredini kvadratna rupa, iz koje vire dve lopate, gvozdena armatura. Pred rupom radnik, šlem, narandžasti prsluk, koji drži plava kolica sa malterom. Iza svega, ka jugu, linija šlem-prsluk radnika, jedan žuti buldožer. U sve to najaktivnije bilo žensko, namaknut crni šeširić, čizme na šniranje, trakasta crna kravata na belu bluzu, koje sve nešto slikavalo. Reporter bi radoznao, upita aktivno žensko, ja li je to neki performans, umetnički program, a aktivno žensko, sa crni šeširić namaknut do na desnu obrvu, umetnički odgovori da ona ispred izvođača radova, „PMC Inženjering“, a bila i novinar, radila na RTS.

Dalje od one „Kapislana“ table, formira se nekoliko grupa zvanica, premijer je kasnio, radnik sa malter kolicima je protresao malter, šef gradilišta je nadgledao da se malter ne stvrdne. Kako je premijer još kasnio, radnik, posle šef instrukcija, uze lopatom meša malter, postrojena linija radnika se već češala po glavi, kad, sve se okrete ka istoku. Sa istočne strane pojavi se premijer Vučić, radni bledoplavi sako, ojačan na laktovi, bela košulja, farmerke, cipele kafene.

Premijer uze da se približava, s njim direktor sa Tomine strane Petković, koji na sivo odelo, sa u rupici sakoa maramče, imađaše adekvatne, manje kafene cipele, u korak i vojno obučen general Diković, ministar vojni, jedan jako dominantan, ispostavi se lično gospodin Dragan Stevanović Boske, od Surdulicu, državni sekretar u Ministarstvu privrede, kome socijalisti iz rodnog grada nudili 1000 evri ako pokaže diplomu srednje škole, jerbo oni gospodin Boske znaju kao konobara.

Kad Vučić svi prisutni nazva dobar dan, kolona stade, pa se premijer, poluglasno i glavnokomandujuće presliša, Diković približi levo uvo, Najvažnije je da se sačuva mir, svima smeta naš visok ekonomski rast… Posle s nogu zasedanja Vrhovnog saveta odbrane Vučić izdade komandu, ministar vojni Đorđević i direktor sa Tomine strane Petković na temeljac, on i Diković će aplaudiraju. Ova dvojica se dovatiše lopata, isprazniše kolica, vratiše lopate u rupu, Vučić je aplaudirao, Diković prednjačio, linija šlem radnika dade pun doprinos. Šlem gospodin, koji drž’o kolica, dobi Vučić čestitke.

Po uputstva, novinari „Alko“ autobusom krenuše tamo, koje bilo dole, do nove hale za proizvodnju komora raketnih motora. Hala nova, isti „PMC“ izvođač radova, unutra mašine, izložene košuljice, drugi delovi, raznih „Strela“ raketa. Na metalnoj žici, kod glavne mašine, na kojoj će Vučić pritisne dugme, izložen tehnički crtež „Oganj“ rakete. Reporter uze uslika dugme za puštanje u rad mašine, ona iz protokol je probala mikrofon, ponovi, Prvo se pritiska dugme, onda obilazimo, i onda obraćanje…

VEOMA ZADOVOLJAN: Žensko sa šeširić, koje bilo samo u bijelu bluzicu sa crne trake mašnicu, baš se slikavala sa „naš najperspektivniji oficir“, kad, na kontra vrata hale, stupi Vučić, dovedoše ga do onu mašinu, on uze nešto zaviruje, ministar vojni ode privede Dikovića koji zaost’o, pokazaše Vučiću kroz koji prozor mašine da viri, kad sve kamere behu spremne, premijer pritisnu dugme. Svi dadoše aplauz, Vučić primi čestitke. Po programu bi obilaženje hale, izvedoše ga napolje, do druge hale, „vidi mašinu koja će biti postavljena gore“.

Vratiše se na ona kontra vrata hale, opet obiđoše mašinu na kojoj Vučić pritisk’o dugme, obrada komore za „Oganj“ beše završena, premijer uze pipne sjajnu komoru, ministar vojni do njega privede generala Dikovića, ovaj značajno klimnu glavom.

Kad svi klimnuše glavom, nastaviše po dalji program, jedna u crveno, iz taj protokol, dovede Vučića do govornice, dade mu flašicu sa vodom, rasporedi visoke goste u stajanje. Premijer otpi vodu, ponovo rasporedi gde ko stoji, svi staviše ruke ispred sebe u položaj pažljivog slušanja, jedino je general Diković bio u vojnici mirno stavu.

Javi se sa Tominu stranu direktor Petković, Poštovani predsedniče Vlade, želim vam dobrodošlicu… danas smo imali čast da gospodin Aleksandar Vučić, predsednik Vlade, pusti u rad mašinu… zahvalio bih se gospodinu Aleksandru Vučiću, gospodine predsedniče Vlade, dobro došli još jednom!

Vučić podiže mikrofon, pa reče da mnogo i posebno ponosan, „Krušik“ je priča o borbi i neodustajanju, danas imamo rakete, bojeve glave, komore raketnih motora, sve ćemo da proizvodimo… sledeće godine ćemo biti zemlja sa najvećim ekonomskim rastom u Evropi, pokušaćemo da prvi put budemo evropski prvaci po rastu bruto proizvoda, to će značiti veće plate, veće penzije…

Kad završi, naže vode iz flašice, baci je ka visoki saradnici, najspretniji u hvatanju, baš takoreći šoferski vešt, bejaše ministar vojni, dok visoki državni sekretar privrede, gospodin od Surdulice Boske, kanda nikad ne beše konobar, ili je to bilo zato što on od ministra ima niži rang, uopšte ne bio zainteresovan za tu vrstu dokazivanja stručnosti i stručne osposobljenosti.

Onda novinari dobili reč, gospodin Vučić odgovorio na sva „Pink“ i slična destabilizirajuća i razvojna mnogo teška pitanja, Sledeće godine rast četiri posto, najveći u Evropi, postavljeni ozbiljni temelji, ljudi to razumeju, zato insistira na miru, video je sreću i ponos u očima ljudi u „Krušiku“… proizvodiće rakete, i „Oganj“ i „Plamen“, i avionske bombe, to je uspeh…

Pa sve pitan nastavi odgovara na velike i teške teme, nekima je u interesu destabilizacija Balkana, zato najvažnija stabilnost, ponosan što narod odgovorno glas’o, što pokaz’o zrelost. Zato ćemo imati Koridor 11, sve što nismo imali decenijama, imaćemo rast, najveći rast u Evropi, što nikad nije bilo u istoriji, to niko ne može da negira, i šta ga briga da li ga neko voli, ili ne voli, ili psuje, broji se rezultat, ono što piše na semaforu, ono što će da bude u knjigama…

Na kraju, sa svi podeli zašto mnogo zadovoljan. Veoma zadovoljan što na stadionu 99 posto ljudi viče, Vučiću, pederu, a onda 50 posto njih glasa za tog istog pedera. Zato što ti ljudi znaju da cene ozbiljnost, marljivost i odgovornost, zato što to viču iz strasti, da se ne zamere onome do sebe, iako ni sami ne veruju u to što viču. Kad su sami sa sobom, iza onog paravana, znaju ko brine o njima, i kome mogu da ostave budućnost svoje dece… Svi oko njega pređoše u aktivan položaj aplaudiranja, i general Diković pređe u stav voljno, uze marševski tapše u visini grudi.