Kroatofili u našim redovima

Treba zaista biti veliki majstor novinarskog zanata, pa u samo jednom saopštenju izneti svoj kompletan profesionalni, ideološki i ljudski kredo – koliko god on jednostavan i prost(ački) bio. Upravo to pošlo je za rukom glavnom i odgovornom uredniku „Večernjih novosti“ Ratku Dmitroviću koji je u otvorenom pismu, u ponedeljak 16. maja, zapravo prepričao sve ono čime se upisao u antologiju beščašća srpskog novinarstva, ali i sve ono što je do sada mislio, a verovatno mu je bilo neprijatno da baš otvoreno izgovori.

Glavne mete bili su mu novinarka i urednica „Vremena“ Jovana Gligorijević i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Manipulišući činjenicom da je Jovana saradnica portala forum.tm, kao i da se najviđeniji članovi NUNS-a već decenijama bore protiv ratnohuškačkog izveštavanja (u kojem se Dmitrović svojevremeno proslavio), urednik „Novosti“ napisao je – između ostalog:

– da je NUNS „parapolitička organizacija“ kojoj je jedini posao da „maljem udara svaki nacionalni, srpski predznak, znak, retoriku“

– da su mnogi članovi NUNS-a kroatofili, koji „Hrvatsku doživljavaju kao drugu domovinu“, da rade protiv sopstvenog naroda i svojim delovanjem nanose štetu Srbiji i Srbima

– da proustaška glasila uzimaju tekstove i priloge „nunsovaca“ kao „krunske dokaze da su oni, ustašoidi, u pravu“

– da Jovanu Gligorijević spominje ne zbog „rada u inostranstvu, već zbog mesta na kome radi, zbog onoga šta radi i onoga ko je za to plaća“, a plaća je – po Dmitroviću – hrvatski ministar kulture, „ustaša Zlatan Hasanbegović“.

U prevodu, to i mnogo sličnog što može da se pročita u pismu Ratka Dmitrovića, zapravo je poziv na ideološko čišćenje novinarstva, ali i progon ne samo Jovane Gligorijević već i sve tri hiljade i kusur članova i članica jednog udruženja.

SATNICI, SPODOBE I USTAŠE: Sve je počelo u subotu 14. maja, upravo napadom na NUNS, a nastavilo se burnom reakcijom na društvenim mrežama i, konačno, saopštenjem NUNS-a u kojem se osuđuje ponašanje Ratka Dmitrovića i poziva Ministarstvo kulture i informacija da na to reaguje. Gorenavedene teze bile su reakcija na NUNS-ovo saopštenje, koje je Dmitrovića očigledno jako naljutilo.

Iako nikada nije u potpunosti nestao, glas Ratka Dmitrovića nije se tokom proteklih godina i meseci čuo ni izdaleka onoliko koliko je to bio slučaj tokom ratova devedesetih: kao prava zvezda huškačkog i šovinističkog izveštavanja s hrvatskih ratišta, on se u novinarskom smislu teško (ili nikako) prilagođavao novonastalim okolnostima. Međutim, aktuelna situacija u Hrvatskoj kao da mu je dala nova krila i brzopotezno ga vratila u prošlost: verziran u pitanjima velikosrpskog i šovinističkog, Dmitrović je još od letos povremeno „izletao“ s nacionalističkim istupima, ali tek su ga Blajburg i suludi istupi nekih hrvatskih zvaničnika na „pravi način“ inspirisali. Praktično čitavog tog 14. maja, Dmitrović je na svom tviter nalogu objašnjavao kako je oduvek bio u pravu glede hrvatskog ustaštva, da bi se onda naprasno preorijentisao i na konkretne mete.

Najpre je bila grupna: „Više je u NUNS-u 90-ih bilo (i danas ima) simpatizera ustaške HRV nego u ondašnjem i sadašnjem Hrvatskom društvu novinara.“ Odmah potom, stvar postaje konkretnija, kada Dmitrović vaskolikoj javnosti postavlja pitanje od izuzetnog značaja: „Znate li da Jelena Gligorijević, aktuelni urednik „Vremena“, danas piše za jedan hrvatski portal, koga finansira Ministarstvo kulture Hrvatske?“ Ona ga je brzpotezno podsetila kako se zapravo zove, ali i navela da njen angažman nije nikakva tajna – tj. da svoje priloge za portal redovno objavljuje na društvenim mrežama, na uvid svima.

Međutim, tu su se otvorila „vrata pakla“: što je više bilo reakcija u odbranu Jovane i NUNS-a, to je Dmitrović pokazivao veći stepen nervoze i sve više ličio na čoveka kojeg smo onomad znali. Veliki broj reakcija označio je kao „najezdu kroatofila“, svoje neistomišljenike kao one koji „sikću“, „satnike“ i „stožernike“, sebe kao „antiustašu“, a Jovanu je – uz najavu tužbi – nazvao i „spodobom“ (!?).

U međuvremenu, iako ga je NUNS pozvao da reaguje na šovinizam čoveka koji se nalazi na čelu medijske kuće koja je delom i u državnom vlasništvu, ministar kulture Ivan Tasovac nije se oglasio, baš kao što se o svom resoru uglavnom nije oglašavao ni tokom prethodne dve i po godine mandata. Nekada priznati i cenjeni umetnik, tako se upisao u sam vrh liste onih koji su medije i novinare uopšte doveli u situaciju da se bore za elementarna ljudska prava i da žive u strahu od progona koji im kao „ustašoidima“ i „kroatofilima“ visi nad glavom.

Čak i ukoliko se oglasi u intervalu od 17. maja (kada nastaje ovaj tekst) do 19. maja (kada se „Vreme“ nađe u prodaji), važno je reći da je Tasovčeva reakcija zakasnela. Osim što je oćutao sve situacije zbog kojih bi u normalnim državama morao da (u najmanju ruku) podnese ostavku, ćutao je i 15. maja uveče. A tada je morao javno da se ogradi od onoga što govori Dmitrović, tada je morao da preduzme sve mere kako bi Dmitrović bio smenjen.

Pre svega, tada je svim građanima i građankama ove zemlje morao da objasni da novinari i novinarke imaju pravo da misle šta hoće i pišu za koga hoće, da to što pišu za medij koji finansira hrvatsko ministarstvo kulture ne znači da su „ustašoidi“, da pisanje za hrvatski medij ne znači i manjak patriotizma, ali i da im napomene šta je NUNS, zašto je i kako nastao, ko su mu članovi. Ne zato što Ivan Tasovac mnogo voli NUNS (a ne voli), ne zato što ga je mnogo briga za bezbednost i ljudska prava Jovane Gligorijević (a očigledno nije), već zato što je ovde u pitanju princip, zato što mu je to posao i zato što je zaista bruka da i u ovoj situaciji ostane nem.

Što se tiče samog Dmitrovića, suvišno je objašnjavati. Na čoveka koji tvrdi da je osnovna funkcija NUNS-a da mrzi Srbe i sve što je srpsko, a da je glavni posao jedne novinarke da u Hrvatskoj blati njega i njegovo delo, ne bi trebalo trošiti reči.

Čak i da prenebregnemo Dmitrovićev „minuli rad“ od kojeg se srpsko novinarstvo još uvek nije u potpunosti oporavilo, čovek koji posle više od tri decenije provedene u ovoj profesiji o svojim kolegama napiše to što je on napisao – u profesionalnom je smislu neko ko više ne zaslužuje ni pažnju ni medijski prostor. Isto tako, imajući u vidu i taj „minuli rad“, ali i najsvežije ispade, on je neko kome ni pod kakvim uslovima ne bi smelo da bude omogućeno da upravlja jednim od najtiražnijih dnevnih listova u Srbiji.

ĐUBRAD, BUDALE I POLNI ORGANI: Kao što to obično biva, epizoda s Ratkom Dmitrovićem nije početak, već samo logičan nastavak višemesečnog trenda vređanja, difamacije i diskriminacije novinara i novinarki koji se ne slažu s nečijim stavom, i čije ponašanje, rečnik ili mišljenje ne odgovaraju nečijim zamislima.

foto: fonet

Predsednik NUNS-a Vukašin Obradović redovna je tema „Informera“ koji ga je optužio da podržava atentat na Aleksandra Vučića, da radi u „interesu Šiptara“, da ne zna sva slova, da nije napisao nijedan pažnje vredan tekst, da je „mutav“, da je „pi.ketina“, da je „glup ko k..ac“, itd. Urednik „Informera“ Dragan J. Vučićević posvetio mu je niz tekstova, a svojim se nazivom i sadržajem u anale upisala kolumna „Čibe, bre, džukelo!“. Obradović je ovaj tretman „zaslužio“ zbog javnih nastupa u kojima poziva na poštovanje profesionalnih standarda, ali i zbog poziva da se – upravo zahvaljujući nepoštovanju standarda – bojkotuje „Informer“.

Urednik KRIK-a Stevan Dojčinović proveo je nekoliko dana na naslovnoj strani „Informera“, gde je do u detalj prikazano s kim se on sreće, s kojim se i kakvim „špijunima“ druži, s akcentom na ekstremnom sportu kojim se bavi (koji je opisan kao sado-mazo aktivnost u kojoj on „visi s plafona zakačen o kuke“). Dojčinović je time „nagrađen“ zbog istraživanja o porodičnom bogatstvu familije Vučić – ne, dakle, zbog završenog istraživanja, već zbog same činjenice da se njime bavi. Niko nije odgovorio otkud „Informeru“ podaci iz Dojčinovićevog privatnog života, ko tog čoveka prati i „Informeru“ dostavlja podatke, otkud zna čime se KRIK bavi i, konačno, kakve sve to veze ima s njegovom novinarskom delatnošću. Umesto svega toga, Dojčinović je razapet u sto i ko-zna-

foto: medija centar

-koliko stotina hiljada primeraka, bez mogućnosti da se na pravi način odbrani.

Centar za istraživačko novinarstvo i BIRN takođe su bili meta Dragana J. Vučićevića: kroz priče o navodnoj špijunaži i navodno silnim parama koje su primili iz inostranstva, ove dve organizacije označene su kao sumnjive i izdajničke, a Branko Čečen i Slobodan Georgijev kao njihovi predstavnici lično su napadnuti, sa sve fotografijama na naslovnoj strani.

foto: v. danilov

Sličnu sudbinu imaju bivši i aktuelni predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović, koji su u tabloidima, ali i u tzv. ozbiljnim listovima često označavani kao primaoci inostranih donacija, pa samim tim i novinari sa „sumnjivim zadatkom“. Gruhonjića već godinama prati izmišljena priča o tome da se zapravo zove Sabahudin, dok se o Nedimovoj etničkoj pripadnosti piše kao o temi od izuzetnog javnog značaja.

Stalna tema „Informera“ su glavni i odgovorni urednik RTS-a Dragan Bujošević i novinarka i urednica Zabavnog programa Olivera Kovačević. Osim što su redovno imenovani kao „Žuti Bujke“ i „Žuta Olja“ (što bi trebalo da znači kako su bliski „žutima“ tj. Demokratskoj stranci), oni se prozivaju zbog navodno astronomskih zarada, lošeg poslovanja, pa i (u slučaju koleginice Kovačević) privatnog života.

„Žut“ je ovih dana postao i dugogodišnji novinar „Vremena“ i urednik RTS-a Zoran Stanojević, koji je nazvan „Žuti Stanojko“, ali i nova ličnost na spisku proganjanih – Jelena Obućina. Ovoj, netom u žuto obojenoj koleginici, urednik „Informera“ nikako ne može da oprosti što ga 12. maja nije pozvala u emisiju u kojoj se bavila tabloidima, ali pre svega zbog toga što je prethodne večeri u trećem Dnevniku emitovan pristojan izveštaj s protesta građana povodom rušenja Hercegovačke ulice (zapravo, jedini pristojan izveštaj prikazan na toj televiziji – javni servis je inače ovaj događaj ili ignorisao ili ga prikazao kao hepening „pojedinih građana“).

Osim što je zapretio tužbom zbog diskriminacije, Vučićević je na svom tviter nalogu Jelenu Obućinu nazvao „žutim propagandističkim đubretom“ i „đubretom žutim“, dok se prozivkama na račun objektivnosti i profesionalnosti ni broja ne zna.

Osim tradicionalnih „Informerovih“ meta, novinari koji imaju čast da budu javno i poimence pominjani još su Slaviša Lekić koji se često nađe na stranicama „Politike“, kao i članovi Komisije za žalbe Saveta za štampu koji takođe bar jednom mesečno zavrede mesto u istom listu. Za razliku od „grehova“ Slaviše Lekića, koji su vrlo brojni (a uglavnom se svode na činjenicu da Slaviša ima oštar jezik, britku pamet i vrlo jasan politički i svaki drugi stav), nekoliko članova Komisije ima samo jedan osnovni „greh“ – što su se pre tri meseca usudili da glasaju da je „Politika“ u jednom tekstu prekršila Kodeks novinara Srbije.

Posle toga, stručnost i poštenje četvoro od ukupno jedanaestoro članova tog tela redovno se dovodi pod znak pitanja – potpisnica ovih redova je, recimo, posebno apostrofirana u tom smislu, pa je jedan od glavnih likova u svakom tekstu kojim se analiziraju navodna pristrasnost, subjektivnost, neznanje i ostrašćenost Komisije za žalbe.

Kad smo već kod „Politike“, zanimljivo je da je od četvoro redovno „obrađivanih“ članova Komisije, troje na neki način povezano sa NUNS-om (dvoje su predstavnici udruženja u Komisiji, a jedan je član), ali i da je NUNS i inače često direktna ili indirektna meta različitih „Politikinih“ analiza.

Koliko god čovek oguglao, koliko god razumeo medije i mehanizam njihovog funkcionisanja, nikome ne može da bude prijatno kad svoje ime i prezime vidi u kontekstu u kojem se sva ova imena pojavljuju. Ne prija kad te bilo ko nazove nestručnim, korumpiranim, kad te smatra agitatorom, izdajnikom, osobom s deficitom patriotizma, mutavcem, nepismenim, neuspešnim, bolesnim… Međutim, intenzitet i učestalost ovakvih prozivki trenutno prevazilaze stepen „neprijatnosti“. U ovom i ovakvom društvu, u ovoj i ovakvoj državi, kvalifikacije kojima su „počašćeni“ Jovana Gligorijević, Vukašin Obradović, Stevan Dojčinović, Jelena Obućina i svi ostali, zapravo su meta na njihovom čelu. Bez obzira na to da li će neko zaista i zapucati – konkretno ili u figurativnom smislu – meta na nečijem čelu predstavlja ugrožavanje ljudskih prava, pritisak na nečiji rad i onemogućavanje normalnog života.

Ima li u Srbiji neko ko o tome brine? Ili je došlo vreme da odavde glavom bez obzira pobegne svako ko se usudi da misli i kaže nešto drugačije od onoga što zastupaju vodeći „urednici Srbije“?