Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
(Zapostavljanje i uniženje, "Vreme" br. 1325)
Rezultati konkursa Ministarstva kulture izazvali su polemike, najviše u čaršiji. I kako to obično biva sa čaršijom, niko ne vlada tačnim podacima, koji se jednostavno mogu proveriti. Kada navodite da je festival ‘Sterijino pozorje’ na konkursu dobio pet miliona dinara, koliko i Hartefakt za samo jedan projekat – nije tako.
Hartefakt, čija sam predsednica Upravnog odbora i saradnica od osnivanja, prijavio se na konkurs desetinama projekata, od kojih je Komisija odobrila nekoliko, dodelivši šest miliona dinara. Ovih pet miliona o kojima govorite dodeljeno je za produkciju tri predstave: moj novi tekst Kad se život živi drugi put, novu predstavu u režiju Mire Karanović (Strindbergova Gospođica Julija) i predstavu Ostaci mladog pisca Vuka Boškovića, u režiji Andreja Nosova.
Mi smo dakle ti umetnici koje je konkursna komisija odlučila da podrži sa 30 posto budžeta za stvaranje tri predstave. Ako mislite da neko od nas nije zaslužio da, uz državnu pomoć, uopšte radi u Beogradu, to je okej, ali treba tako i da se kaže.
Moj komad Mali mi je ovaj grob je takođe producirao Hartefakt uz pomoć Ministarstva, jer mi u beogradskim institucionalnim pozorištima već duže nema mesta. Moj komad Tuđe srce, koji upravo učestvuje na pomenutom Sterijinom pozorju, postavljen je u Sarajevu, igran u Prištini i Bratislavi, a beogradska publika neće moći da ga vidi – jer niko nije zainteresovan da ga prikaže čak ni na gostovanju.
Kao šestostruka dobitnica Sterijine nagrade, verujem da je normalno da država Srbija podrži moj rad, kada već beogradska pozorišta koja se finansiraju iz gradske kase nisu zainteresovana za mene.
Moram da naglasim da u predstavi Ostaci volontiram na dramaturškom poslu, jer je u pitanju mladi pisac u koga verujem i čije sam komade, kao i drame brojnih drugih mladih autora, nosila po beogradskim pozorištima, ne nailazeći u njima ni na kakvu podršku. Zbog takvog odnosa naše pozorišne javnosti prema dramskim piscima napravili smo i ovaj četvrti program koji je takođe dobio podršku Ministarstva.
U pitanju je Konkurs za savremenu angažovanu dramu, važan regionalni konkurs koji otkriva i promoviše mlade dramske pisce na kom god jeziku Zapadnog Balkana oni pisali. Taj konkurs je pre više od pet godina osnovao upravo Hartefakt, od početka sam u njegovom žiriju i do sada smo radili bez ikakve pomoći države. Na konkursu sam godinama, uz ugledne članove žirija, među kojima su bili Škeljzen Malići, Miloš Lolić, a ove godine i Oliver Frljić, odabirali i prvi put predstavljali javnosti drame koje su nakon toga ulazile i u program pomenutog Sterijinog pozorja, te često na tom festivalu osvajale najviše nagrade.
Podsetiću na komade koje smo na konkursu nagradili, štampali i po kojima smo napravili predstave: Pošto pašteta Tanje Šljivar i Grebanje u režiji Selme Spahić, Prst Doruntine Baše u režiji Ane Tomović, Radnici umiru pevajući Olge Dimitrijević i Šta je ona kriva Vesne Perić, obe u režiji Anđelke Nikolić… Prvo objavljivanje komada Ubiti Zorana Đinđića Zlatka Pakovića, Vodopadi Staše Bajac, te Trilogija L.U.Z.E.R.I Dina Pešuta i Trebalo bi prošetati psa Tomislava Zajeca, koji su kasnije, upravo ovim dramama, osvojili i Nagradu „Marin Držić“, najveću hrvatsku nagradu za savremeni dramski tekst.
Lako ćete zaključiti, dakle, da su ovi komadi i autori okosnica programa i Sterijinog pozorja i drugih regionalnih festivala, zbog čega smo posebno ponosni da smo ih na našem konkursu „otkrili“ i pomogli im da se plasiraju u svet profesionalnih pozorišta.
Drugim rečima, same Sterije nema bez nas, autora čiji rad ovim konkursom podržava država, a koji će, uvereni smo, završiti na tom istom Sterijinom pozorju.
Kao članica konkursne komisije za program Kulturno-informativnog centra Srbije u Parizu, koji je takođe u ovoj „turi“ bio raspisan u Ministarstvu, moram da negiram još jednu opasku iz vašeg teksta. Tvrdnja da smo imali mnogo prijava, a samo dve nedelje rada, te da se time „izražava opravdana sumnja da je posao obavljen savesno i ozbiljno“, unižava naš kolektivni rad i rad svakog od nas lično. Odgovorno tvrdim da sam posao u komisiji za KIC Pariz obavila i savesno i ozbiljno, da smo više od dve nedelje neprestano radili na svakoj prijavi i danju i noću, vraćajući se po nekoliko puta na svaku aplikaciju, koje su često bile nemušte, nepravilno popunjene, pokušaji neopravdanog „izvlačenja“ novca ili najobičnije „tezge“ da bi se od države namaklo nešto para za put u Francusku i bakšiš.
Mi smo, u ovoj komisiji, imali relativno mali budžet i sto puta smo ga prevrnuli ne bismo li ga rastegli. Svaki put kada je iole postojao sukob interesa, kao u slučaju prijave upravo Hartefakta, ja sam se izuzimala iz glasanja. Takođe, odgovorno tvrdim da sam, uz kolege Vuka Vidora, Jasnu Dimitrijević, Asju Radonjić i Jagodu Stamenković, selekciju prijavljenih projekata obavila časno i pošteno, ponovo pokušavajući da pomognem plasman mladih i manje afirmisanih, a veoma kvalitetnih autora i umetnika, koji od tezgi strukovnih udruženja, bahaćenja umetničkih direktora gradskih pozorišta i čaršijskog pogleda na svet – nikako ne mogu da steknu uslove za rad.
Ne čudi me čaršijsko osporavanje našeg rada, ali pogađa me „zapostavljanje i unižavanje“ od strane pozorišne zajednice, koja je navikla na novac od države, kojim raspolaže prema sopstvenom nahođenju, kome je onda, po prirodi stvari, moj i rad mojih kolega – samo neprijatna smetnja. Pošto verujem da kao novinarka i autorka zastupate mišljenje potpuno suprotno od ovog čaršijskog, htela sam ovim pismom da vam ukažem na činjenice koje od drugih, nažalost, nećete čuti.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve