Faktor nestabilnosti

„Zašto još nema vlade?“ Ono što je isprva trebalo da bude samo jedna rutinska, takoreći, „leteća“ medijska tema, u međuvremenu je izraslo u prvorazredan politički „(ne)događaj“ – koji upravo svojim prolongiranim odsustvom postaje sve veći i poprima razmere prvorazredne senzacije.

Kada sam – pre oko mesec dana – prvi put predlagao ovu temu, postojala je realna opasnost da se rasprši i izjalovi u roku od nekoliko dana. Tehnički premijer i mandatar Vučić je bio strašno nestrpljiv da se formalnosti oko konstituisanja parlamenta i formiranja vlade što pre okončaju i da se nastavi sa započetim reformskim poslovima, jer Srbija nema ni dana za gubljenje. Sličnim entuzijazmom odisali su i poslanici vladajuće većine. Samo je bilo pitanje da li će sve stići da se završi pre posete Si Đinpinga, ili ne. I koliko će trajati lažna neizvesnost oko toga da li će Ivica Dačić i SPS biti u vladi, ili neće. To jest, svi su znali da hoće, ali se svi – a naročito mediji i sami socijalisti – moraju praviti kao da je to neka velika dilema oko koje se mandatar, tobože, strašno lomi i premišlja.

A onda – tajac. Da pojedinci iz redova medijskih junaka naprednjačke izložbe „Necenzurisane laži“ nisu tu i tamo malo potpitivali i podgrevali tu temu, čini se kao da nikoga u Srbiji ne bi zanimalo zašto se tri meseca posle izbora ne formira vlada – iako je još pre njihovog raspisivanja bilo jasno ko će na izborima pobediti i dobiti apsolutnu većinu. Uzgred, ova činjenica već sama po sebi dosta govori o prirodi političkog sistema koji trenutno vlada u Srbiji – naime, nepredvidivost i neizvesnost izbornog ishoda jedan je od pokazatelja demokratičnosti izbornih uslova – ali to je druga tema.

Ipak, zamislite na trenutak da imate – kao što verovatno nemate – par miliona evra i da razmišljate (kao što verovatno ne biste) da ih uložite u neki posao u Srbiji. Ali, recimo da ste sentimentalni lokal-patriota, ili ste možda videli reklamu na CNN-u o zemlji jeftine, poslušne i obespravljene radne snage. Elem, da ste u poziciji tog imaginarnog i u ovom slučaju svejedno da li stranog ili domaćeg investitora – da li biste se ipak malo dodatno zapitali i pokolebali pre nego što svoje pare definitivno uložite u biznis u zemlji u kojoj iz nepoznatih razloga nikako da se formira vlada i pri tome mediji bliski vlasti svaki čas govore o nekim državnim udarima i najavljuju teške sukobe i nemire?

Prethodni misaoni eksperiment ima za cilj da vas trgne iz neke vrste letargije i cinične rezignacije u koju smo svi pomalo upali u periodu nakon izbora. („Kakva vlada? Čemu vlada? Šta će nam vlada, kad ionako o svemu odlučuje ON – sem onoga o čemu odlučuju MMF i strani ambasadori“?!) Ali ipak nije sasvim tako. Forma je bitna – čak i kad je skoro sasvim „pro forme“. A neki red i pravila se moraju poštovati čak i na rok-koncertu (da ne kažem, u zatvoru), a kamoli u državi. Dakle, imali smo – formalno – neke izbore, oni su prošli tako kako su prošli i sad treba formalno izabrati vladu. Ali izgleda da u tom grmu i leži zec. Ili makar jedan od zečeva bitnih za ovu priču. Ništa, zapravo, ovde nije bilo suštinski normalno. Niti su postojali stvarni razlozi za raspisivanje još jednih vanrednih parlamentarnih izbora, niti je kampanja bila iole fer, niti je glasanje prošlo regularno. Ali skoro svi se prave kao da je (skoro) sve u redu. A kada se sve radi i sve postoji samo pro forme, na kraju će se i sama ta forma istanjiti i raspasti.

Zato je odgovor na pitanje zašto još nema vlade vrlo lak i istovremeno veoma složen.

Pre svega, vlade nema zato što čoveku od koga – barem u političkom smislu – zavisi sve u Srbiji takvo stanje najviše odgovara i najviše mu se sviđa. Ništa se ne dešava, sve stoji, sve su oči uprte u njega, svi ga vole, dodvoravaju mu se i čekaju šta će on uraditi. Hoću da kažem, pre nego što pređemo na one, nazovi, ozbiljnije razloge, postoji ovaj psihološki i on nipošto nije zanemarljiv. A možda je čak i najvažniji.

MUČI ME NEŽNO: „Vučič razmišlja! Još nije prelomio.“ Šapatom, u najvećem poverenju, kao najveću tajnu povremeno saopštavaju „dobro obavešteni izvori“, bliski samom „vrhu“. I kao da je glavni zadatak srpske političke i medijske scene postalo to da Mandatara u tom njegovom „dubokom razmišljanju“ niko ne ometa i ne opterećuje suvišnom radoznalošću, pitanjima ili – ne daj Bože – očekivanjima.

Vučić zna da više nikada neće biti u takvoj situaciji – zato je svesno ili podsvesno produžava. U skupštini ga sa mnoštvom pitanja čeka ona mrska opoziciona rulja (nevelika, ali ipak neprijatna i nezanemarljiva), koja mu se nepredviđeno provukla i prebacila preko cenzusa. Sutradan po formiranju vlade, čekaju ga buljuci nenamirenih zaslužnih stranačkih kadrova i nezadovoljni koalicioni partneri. I što je još važnije, čekaju ga „prijatelji“ sa zapada i istoka kojima je, u trenucima prijateljske slabosti (a i da bi ispao „džek“) obećao i ovo i ono – od izbacivanja Kosova iz Ustava, hapšenja odgovornih za smrt braće Bitići i „pravno obavezujućeg“ sporazuma sa Prištinom, do masivnije kupovine ruskog oružja i distanciranja od NATO zagrljaja – a što, za nevolju, bez obzira na Premijerovu genijalnost, nekako teško i sve teže ide zajedno jedno sa drugim. Zato bi on najviše voleo da, ako je moguće, zamrzne vreme i što duže uživa u ovom blaženom trenutku, koji samo što nije prošao.

Na ovaj „hedonistički“ faktor logično se nadovezuje onaj drugi, pomalo sadistički. Jer upravo koliko on u ovome uživa, toliko su Dačić i drugovi na žeravici – koju Vučić, razume se, još dodatno zagreva periodično puštajući svoje saradnike da „samostalno“ izjave kako („što se njih lično tiče“) socijalistima nije mesto u vladi. Uz to, po pravilu, uvek ide i pomirljiva ograda kako je „konačna odluka na predsedniku“, što je sve skupa prilično providno i komično, ali radi posao i čini da ionako hiperlojalni Ivica u ovom periodu biva još lojalniji (a nešto slično važi i za vodeće SNS kadrove).

VREME URUŠAVANJA: I sve bi to bilo lepo i krasno (ili bar donekle razumljivo) da cena ovog Vučićevog političkog užitka nije potpuno urušavanje i onih krhkih institucionalnih formi, praksi i preostalih dobrih običaja koji su još tu i tamo postojali.

Jedna od osnovnih teza ovog teksta jeste da Aleksandar Vučić svojim karakterom i načinom vladavine jeste glavni generator permanentne političke krize i nestabilnosti u zemlji. I to sada postaje gotovo očigledno. Nije sporno da je on glavni politički „čimbenik“, da ima najveću podršku (na stranu sad kako je do nje došao i čime je održava) i najveću moć u zemlji. Nema sumnje da se, čak ni kada je u punom formatu, tu vlada i ministri malo ili nimalo pitaju i odlučuju o bilo čemu bitnom. (Zato, pored ostalog, Vučić sada ne uspeva da za vladu nađe iole respektabilne kadrove, jer svi znaju da će biti samo fikusi i kao đavo od krsta beže od ponuđene „počasti“.)

Dakle, nema velike, ili bolje reći, nema praktično nikakve razlike između „redovnog“ i ovog sadašnjeg „izvanrednog“ i „tehničkog“ stanja. Ali se tu ponovo vraćamo na pitanje forme i njenog značaja. On se navikava da ne samo faktički nego i bukvalno vlada bez vlade i bez parlamenta. Građani se navikavaju na takvo stanje kao redovno. Ljudi u svim (preostalim) institucijama to počinju shvatati kao normalno. I to nipošto nije dobro, čak i kada bi se na taj autokratski i vaninstitucionalni način i moglo dugoročno upravljati zemljom. A ne može.

MISTIFIKACIJA I MANIPULACIJA „STRA(Š)NIM FAKTOROM„: „Ambasadori sa mnom da razgovaraju o sastavu Vlade ili da mi daju sugestije o sastavu Vlade?… Ima li još neko pitanje? Dovoljan je bio moj osmeh…“ Tako je samouvereno i samozadovoljno odgovarao Vučić na novinarsko pitanje na svojoj vanrednoj konferenciji 14. juna, nakon sastanka sa amabasadorima SAD i EU Kajlom Skotom i Majklom Devenportom.

Naglasio je da taj koga bi ambasadori predložili da bude ministar nikada ne bi mogao da bude u njegovoj vladi, jer bi onda on zastupao njihove, a ne državne interese. „Pokažite mi tog ambasadora koji može da kaže da mi je predložio nekog ministra. Ne slušam predloge ambasadora, već naroda i građana i ono što je u mojoj glavi“, rekao je Vučić.

I isto to – samo malo drukčije, i još rezolutnije, nakon susreta sa Velikim Istočnim Bratom. „Niko na mene ne može da vrši pritisak. Predsednik Putin, koga veoma poštujem, to nije ni pokušavao“, izjavio je Vučić po povratku sa svog iznenadnog „lekarskog pregleda“ u Moskvi 27. maja ove godine, na koji je preko noći bio pozvan.

Na još jednoj nedavnoj konferenciji mandatar i tehnički premijer, koji „nikada ne laže“, ponovio je da „nikome ni na zapadu ni na istoku ne pada na pamet“ da mu govori kako da sastavi Vladu jer dobro znaju kakva bi njegova reakcija na to bila.

Međutim, gle čuda. Stvari počinju da se menjaju: 23. jula Vučić, izjavljuje da neformiranje vlade „nije nikakav hir, već imamo ozbiljnih problema“, da bi u istom danu svi njegovi medijski javni servisi – od RTS-a i Pinka, preko „Novosti“, do „Alo“, „Kurira“ i „Informera“ – sinhronizovano i bez trunke zadrške to doslovno protumačili (očito uz sufliranje iz Kabineta), kao „pritisak svetskih centara moći“.

Osim što plastično pokazuje stepen „nezavisnosti“ i slobode pomenutih medija, koji papagajski prenose ne samo Vučićeve izjave, već i uputstva šta, kada i na koji način treba da pišu, ovaj najnoviji obrt u celu priču uvodi i jednu novu dimenziju. Odjednom saznajemo da je negde zapelo u pregovorima o novoj vladi između Vučića i „svetskih centara moći“. A beskompromisni Mandatar, „kome niko na istoku ni na zapadu ne sme ni da spomene neko rešenje za ministra jer zna kakva bi njegova reakcija bila“, ne samo da ne odbija glatko sve te „nepristojne“ predloge (za koje se odjednom ispostavilo da postoje), već se povija i uvija, odugovlači i čak nudi povlačenje i odustajanje od formiranja Vlade ukoliko „Stranci“ ne budu zadovoljni.

Vučić i njegovi medijski sateliti očito negde debelo lažu i obmanjuju. Ili u onom delu da „niko ne sme tako da razgovara sa Premijerom, jer on ne podleže ničijim pritiscima“, ili u tome da Vlada još nije formirana zbog velikih pritisaka i neslaganja Vučića i stranog faktora oko njenog sastava. A najverovatnije nas lažu i u jednom i u drugom. Nažalost, ovu kontradiktornost malo ko će primetiti, a pogotovo neće već gotovo potpuno omađijano SNS-ovo biračko telo, koje će na kraju progutati verziju da „stranci strašno pritiskaju Vučića“, ali će ih on na kraju, u svom superherojskom stilu, pobediti i odoleti svim pritiscima, kao što je, uostalom, do sada već „pobedio“ sneg, poplave, sušu, migrantsku krizu, Devenporta, Hrvate, Ramu i Tačija.

ZAKLJUČAK I OGRADA: Dobro. I sad, posle svega i s obzirom na sve – hoće li Vlade na kraju biti ili neće? Verujem da hoće. Iako iz svega što je ovde prethodno rečeno jasno proizilazi zašto se u tu realnu i racionalnu procenu čovek ne može baš zakleti.

Vlade će verovatno biti (i Vučić će biti na njenom čelu), nema nijednog razumnog razloga da je ne bude, ali ćemo sigurno još barem neko vreme morati da prisustvujemo ovom komičnom političko-psihološkom ritualu, u kojem saradnici i koalicioni partneri mole i preklinju Premijera da nikako ne odustaje, da ne pristaje na sve te grozne pritiske kojima je izložen – i da se nipošto ne nervira. (A za njih nije važno. Njima kako bude. Samo neka je ON dobro.) Dakle, femkaće se još neko vreme, medijski stvarati atmosferu teške drame i neizvesnosti, savladavati stranske pritiske i tajkunske klipove u točkovima – i posle čitavog tog igrokaza verovatno uraditi ono što je trebalo uraditi još pre (najmanje) mesec dana.

Ipak, postoji ovde jedna ograda. Scenario je star najmanje godinu i više, o njemu se često govorilo u političkim kuloarima, i vidim da se sada ponovo podgreva. Naime, Vučić predlaže nekog drugog za mandatara (Selakovića, Vujovića, Rasima, Zoranu – možda čak i Ivicu), Toma se više ili manje „dragovoljno“ povlači, a on, sa dodatno nabildovanim rejtingom i „moralnim kreditom“, odlazi da trči predsedničku trku, zaseda na Andrićev venac i odatle, kao neka mešavina Tadića i Kim Il Sunga, nastavlja da vuče konce u Nemanjinoj.

I, pošteno govoreći, sa njegove tačke gledišta, mislim da to uopšte ne bi bio loš potez. No, imam utisak da je suviše tvrdo objavio da ga predsedničko mesto „uopšte ne zanima“ i da sada teško može nazad. Kolege me ubeđuju da ne budem lud i da to nije nikakav argument protiv. Toliko je puta rekao pa porekao da mu neće biti nikakav problem da to – na molbu i narodni vapaj – učini i u ovom slučaju. Kao što mu nije bio problem kada je bila reč o izborima, rekonstrukcijama, investicijama, boljem životu i svemu ostalom. Ali meni se čini da je ovaj put, u kratkom vremenu, ipak toliko puta tako kategorički rekao i ponovio kako mu „ne pada na pamet“ i kako „ni u ludilu“ neće da bude predsednik, da bi čak i za njega to bio preveliki luping.

Verovali ili ne – barem u toj stvari – verujem čoveku! I to je, verovatno, najranjivija tačka ove analize.