Batina u rukama gradonačelnika

Čini se da su ovog leta najveća pretnja gradskoj higijeni i komunalnom redu u Beogradu vanpijačni prodavci lubenica. Bar sudeći po snimku od 8. jula koji je objavila Komunalna policija na kojem se vidi da njeni pripadnici upotrebljavaju sredstva prinude (vezivanje) nad jednom prodavačicom jer je ometala službena lica u vršenju dužnosti u blizini pijace na Karaburmi. Desetak dana ranije, na Vidikovačkoj pijaci, takođe prodavac lubenica, doživeo je srčani udar i preminuo posle verbalnog sukoba sa komunalnim policajcima. Ovaj drugi slučaj spada u pravni termin zadesa – ne može se tačno utvrditi uzročno-posledična veza. Međutim, kako su mediji naveli, prodavac je komunalnim policajcima rekao da je već imao dva infarkta na šta mu je rečeno: „Sad ćeš da dobiješ i treći.“ Zbog ovog incidenta, suspendovana su oba pripadnika Komunalne policije. No, u slučaju prodavačice na Karaburmi, na snimku se vidi da ona nije imala jasnu nameru da metalnom šipkom udari komunalnog policajca, već je to uradila iznervirana, u afektu i sasvim slučajno dok je pokušavala da spusti ceradu na svom kamionu. Doduše, uspela je to da uradi čak dva puta i da oba puta zakači istog komunalca po glavi. Svejedno, takvo agresivno ponašanje građana ne toleriše (i ne treba) nijedna zakonom osnovana služba u čijem opisu posla su red i bezbednost. Još veće čuđenje od opsednutosti Grada nelegalnim prodavcima lubenica izaziva ovakva građanska neposlušnost i odbijanje da se prizna autoritet Komunalnoj policiji.

ORUĐE SILE U SLUŽBI POLITIKE: „Ne prihvataju komunalnu policiju jer demonstracija sile nije rešenje“, kaže za „Vreme“ Saša Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. „Imidž brutalnosti koji prati komunalnu policiju u Beogradu je uticao na to da građani očigledno nemaju poverenje u ovu instituciju zbog čega su i pokrenuli inicijativu da se ukine.“

Međutim, ukidanje Komunalne policije se sigurno neće dogoditi. Suviše dugo, još od početka dvehiljaditih, trajala je inicijativa za osnivanje takve službe. Zakon o komunalnoj policiji usvojen je 2009. a prvi komunalci u Beogradu počeli su sa radom u novembru 2010.

„Komunalna policija postoji u mnogim zemljama Evrope i sveta pod različitim imenima i drugačijim ovlašćenjima“, kaže Đorđević i dodaje, „Njihova osnovna uloga je da preventivnim, a ne represivnim, merama povećaju bezbednost u određenoj sredini. Ne postoji ni pravilo ili standard koji propisuje koja ovlašćenja će komunalna policija imati. Komunalni policajci u nekim zemljama imaju sva policijska ovlašćenja, uključujući hapšenje i nošenje oružja, dok je u nekim ograničeno na prevenciju.“

Jedan od autora Nacrta zakona o komunalnoj policiji, Bogoljub Milosavljević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, kaže da su uzor za izradu zakona bila iskustva sličnih evropskih i svetskih službi: „U zvaničnim dokumentima Saveta Evrope stoji da odgovornost za brigu o redu u malim sredinama, za bezbednosne, sitne, male probleme treba da preuzmu lokalne zajednice. To su problemi koju državnu policiju ne zanimaju ili zato što nemaju dovoljno kapaciteta ili zato što se ona bavi velikim stvarima: ozbiljnim kriminalom, granicom, terorizmom.“

U nekim zemljama, poput Bosne i Hercegovine, komunalna inspekcija je, jednostavno, pretvorena u policiju. Autori srpskog zakona nisu predvideli tu mogućnost. Ostavili su Komunalnoj policiji da reguliše poslove iz oblasti i građevinske i komunalne inspekcije s tom razlikom da komunalni policajci mogu na licu mesta da pišu prekršaje i sprečavaju građane da te prekršaje i dalje čine, da ih legitimišu, pa čak i da upotrebe sredstva prinude i sačekaju pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova kojim predaju te prekršioce. To sve ne mogu da rade gradski inspektori, ali mogu da pokrenu upravni postupak, što nije dozvoljeno komunalnim policajcima.

Profesor Milosavljević kaže da je bilo mnogo otpora iz Ministarstva unutrašnjih poslova Zakonu o komunalnoj policiji, jer nisu želeli da se nekoj drugoj službi prepuste poslovi iz oblasti bezbednosti građana. „Bilo je ideja da Komunalni policajci dobiju oružje“, kaže Milosavljević. „Na tome su insistirali Beograd i Novi Sad sa argumentom da će komunalci biti napadani i prebijani od huligana. Mi smo čvrsto bili protiv toga, ja sam navodio primer da britanski državni policajci ne nose oružje. Zatim je nastao problem prilikom odabira ljudstva. Ideja je bila da to budu mladi, obučeni ljudi, u fizičkoj kondiciji. Međutim, gradovi su to shvatili kao priliku da u tu službu prebace viškove iz nekih drugih službi s kojima nisu znali šta da rade. Zatim su i stranke počele da prave svoje spiskove kandidata. A, to ne sme da bude služba za one koji nisu ni za jednu drugu.“

Kakvi god da su bili kandidati, njih nešto više od 300 je primljeno u Komunalnu policiju Beograda. Svi su prošli tromesečnu obuku za koju su nadležni Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i MUP Republike Srbije, a koja je beogradske poreske obveznike koštala 200.000 dinara po kandidatu. Saša Đorđević kaže da je „u obuci komunalnih policajaca za odbrambene veštine predviđeno 70 časova, a za veštine komunikacije 45 časova. S obzirom na preventivnu ulogu komunalne policije to nije odgovarajući broj časova, jer komunikacija i medijacija treba da budu osnovne tehnike u rešavanju komunalnih problema.“

Međutim, bez obzira na kvalitet obuke, građani se prvih godina nisu mnogo žalili na ponašanje komunalaca. To potvrđuje i profesor Milosavljević: „Ja sam radio analize prve tri godine rada Komunalne policije i nijedan problem se nije pojavio. Nisu uopšte upotrebljavali sredstva prinude, koristili su metode ubeđivanja, sa građanima su se ponašali sasvim pristojno i korektno. Imidž im je bio dosta dobar. Onda, kad su počeli malo da pokazuju mišiće, tu su definitivno izgubili ugled. Ja kada studentima pomenem u jednoj lekciji Komunalnu policiju kod njih se javi potcenjivački smešak. Opšti utisak javnosti o njima je veoma loš. To su mi studenti rekli. Prvi eksces je bio kada su počeli da primenjuju silu u vozilima gradskog prevoza. Ja za to nemam dokaze, ali pretpostavljam da im je rečeno da je pitanje biti ili ne biti da se uvede red u plaćanju karata u autobusima i da oni tu moraju da budu oštri. I da su oni, jadni, bukvalno to tako shvatili. Do tog momenta oni nisu bili ni na meti kritika niti su primenjivali silu.“

Problemi su počeli kada je za vreme mandata gradonačelnika Dragana Đilasa odlučeno da se pooštri naplata karata u gradskom prevozu. Tada se javnost uskomešala kada su se na internetu pojavili snimci komunalaca koji su primenjivali sredstva prinude nad građanima koji su odbijali da pokažu kartu u autobusima, odbijali da se legitimišu ili da napuste vozila. Milosavljević dodaje: „Dok je Dragan Đilas bio gradonačelnik, po medijima je bila priča kako je Bus plus jedan bezobrazni dil gradske vlasti. Tada je iz Srpske napredne stranke upućen poziv građanima da ne plaćaju karte. Stvorio se i onaj mali pokret, ne znam da li je danas potpuno zamro, protiv Bus plusa. Onda, kada se vlast promenila u Beogradu, to je postavljeno kao ključno pitanje da svi građani moraju da plaćaju karte, ali ne možete na silu. To je bio prvi detalj kad su komunalni policajci upotrebljeni kao oruđe politike.“

Pokretanjem projekta Beograd na vodi, kao i organizovanjem građana u inicijativu „Ne davimo Beograd“ koja mu se suprotstavlja, komunalni policajci ušli su u još nekoliko sukoba sa građanima, a posebno sa predstavnicima medija iz kojih su izašli još više urušenog ugleda i autoriteta. Prvo su u septembru 2015. video-ekipi sajta „Istinomer“ zabranili snimanje na keju ispred restorana „Savanova“, jer je neko iz tog, zvanično „promotivnog štanda“, a u stvari ugostiteljskog objekta, tražio da komunalci udalje novinare. Rečeno – učinjeno, novinari su udaljeni, napisane su im prekršajne prijave jer su „ulaskom na gradilište ometali službeno lice u obavljanju dužnosti“. Novinari su se nalazili na renoviranom keju, 50 metara od „Savanove“. Mesec dana kasnije novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) pokušali su da gradonačelniku Siniši Malom, koji je obilazio gradilište „Beograda na vodi“, postave pitanje o 24 stana koje je, navodno, posedovao (ili još uvek poseduje) u Bugarskoj. Takođe su udaljeni, ali su pripadnici Komunalne policije otišli korak dalje – oduzeli su fotoaparate i mobilne telefone novinarima i obrisali fotografije i video-snimke iz njih. Zajedno sa Malim incidentu su prisustvovali i načelnik Komunalne policije Nikola Ristić (nekadašnji zamenik komandira policijske ispostave u Policijskoj stanici Savski venac), njegov zamenik Darko Vujisić i još jedan komunalac, svi u civilu. Stekao se utisak kao da su tu bili da lično zaštite gradonačelnika. Nakon pritužbe novinara KRIK-a, Siniša Mali je izdao Ristiću nalog da ispita sve okolnosti incidenta, kao da ni jedan ni drugi nisu tu bili prisutni. Žrtveno jagnje bio je komunalni policajac Marko Cvetkovski protiv kojeg je pokrenut disciplinski postupak.

„Prekoračenje ovlašćenja i prekomerna upotreba sile su problemi sa kojima se suočavaju skoro svi organi koji sprovode zakon“, kaže Saša Đorđević. „Razlika je u tome na koji način unutrašnja kontrola i spoljni nadzor rešavaju te slučajeve. U Srbiji postoji problem jer se preporuke Zaštitnika građana kao spoljnog nadzirača ne primenjuju u praksi.“

Zaštitnik građana jeste reagovao u oba slučaja i poveo postupke kontrole zakonitosti i pravilnosti rada Komunalne policije. Njegov izveštaj od 22. decembra 2015. odnosio se na incident sa novinarima „Istinomera“ i sadržao je 32 preporuke Komunalnoj policiji po kojima su bili u obavezi da postupaju, uključujući i „izvinjenje za učinjene propuste u svom radu građanima prema kojima je postupano“. Dva meseca kasnije, 24. februara 2016, Komunalna policija grada Beograda obavestila je Zaštitnika građana da je usvojila sve 32 preporuke i obavezala se da će „u budućem radu postupati isključivo u slučajevima propisanim zakonom“. Međutim, nije ni reč rekla o drugom izveštaju koji je Zaštitnik građana objavio tri nedelje ranije, 3. februara, a u vezi sa slučajem novinara KRIK-a. Kao prvi utvrđeni nedostatak Zaštitnik je naveo: „Načelnik Komunalne policije je nezakonito sprečio novinarku KRIK-a da snima postupanje pripadnika Komunalne policije tako što joj je prišao i rekao: ‘Ostavi to! Nemoj da snimaš!’, a potom rukom uhvatio mobilni telefon kojim je snimala i tražio od novinarke da ga pusti uz reči: ‘Šta me snimaš? Je l’ ja tebe snimam?’;“ Istim aktom, Zaštitnik građana je javno preporučio razrešenje načelnika Komunalne policije Nikole Ristića. Siniša Mali je 26. februara izjavio da smatra da je izvinjenje novinarima KRIK-a dovoljno i da nema potrebe za smenom načelnika Komunalne policije.

„Zaštitnik se trudi, međutim, tu imate i Zaštitnika građana Beograda, koji se nikad, jadan, ne sme da oglasi“, kaže Milosavljević i dodaje: „A, upravo on treba da kontroliše gradske organe, Komunalna policija je gradski organ. Ima tu jedan zanimljiv primer: pre desetak godina Gradska skupština Kragujevca izabere lokalnog Zaštitnika građana, jednog mladog pravnika. Dođe on sutradan kod gradonačelnika i zamoli da mu se da spisak zaposlenih u gradskoj upravi jer je zadužen za njihovu kontrolu. ‘Ti ćeš mene da kontrolišeš?’, odgovorio mu je gradonačelnik. Na sledećoj skupštini, oni ukinu instituciju Zaštitnika građana Kragujevca.“

foto: a. stanković

KONTROLU RADA KOMUNALNE POLIICJE ZA SADA IZVRŠAVAJU SAMO NAČELNIK I MUP: isključivo u slučaju kada su upotrebljena sredstva prinude dovela do većih posledica – teške telesne povrede ili smrti. Treće, najvažnije kontrole nema – komisija koju je po Zakonu trebalo da osnuje Skupština grada nikada nije imenovana.

Profesor Milosavljević kaže su, prilikom pisanja Zakona, razmišljali o mogućim zloupotrebama Komunalne policije: „Bilo je priče: mogli bi da postanu batina u rukama gradonačelnika. Bar ja nisam mogao to da predvidim, ali to je moglo da se pretpostavi da bi moglo da bude politički upotrebljavano. Možete vi o MUP-u da mislite šta hoćete, ima on 3000 mana. Ali, ima tu neka hijerarhijska mreža, imate hiljadu šefova dok dođete do nekog vrha da možete nešto da promenite. I tu vas taj sistem negde koči: možete nešto sitno da kraduckate, možete da, kad vas ne gledaju šefovi, malo radite što ne smete, ali ne možete krupne stvari da radite naopako. Ipak ima neko u hijerarhiji ko će vas klepiti po glavi. To nemate u Komunalnoj policiji: vi imate jednu malu vojsku od 300-400 ljudi i glumite velikog šefa. Imate samo gradonačelnika s kojim se povežete, slušate ga, poštujete, radite šta god vam traži. Možete da radite šta hoćete. To je problem Komunalne policije, prosto nema onih finih mehanizama koji bi kočili te ljude u takvim aktivnostima. Praktično su sami, direktno pod gradonačelnikom. Tu su se jako zamerili građanima, bolje im je da se sakriju, da ne rade ništa. A, moglo je nešto da se uradi – recimo da se razgovaralo o smeni načelnika beogradske Komunalne policije. Jer, ipak, dosta je tu brljotina. Sad je već ozbiljno. Jer taj čovek, očigledno, mora da snosi neku krivicu. Ako rukovodite službom koja pravi ekscese, pa vi ste krivi. Isto kao i onaj koji je počinio prekršaj.“

U januaru ove godine Vlada je usvojila Nacrt izmena Zakona o komunalnoj policiji. Glavne izmene bi bile mogućnost da komunalci obavljaju dužnost u civilu (kao da je potrebno da budu na tajnom zadatku) i povećanje broja policajaca.

„Beogradu najviše smeta zakonsko ograničenje za broj komunalnih policajaca – jedan komunalac na 5000 stanovnika“, kaže Bogoljub Milosavljević, „Oni bi hteli još 700 da prime koliko su rekli Siniša Mali i Goran Vesić. Njihov je san da u svakom vozilu gradskog prevoza imate po jednog komunalnog policajca. Drugi problemi nisu zahvaćeni njihovim poslom, a ima ih koliko hoćete. Ništa nisu uradili na planu bespravne gradnje ili gradske higijene.“

Za sada je sigurno da Beograđani lubenice mogu da kupe u hipermarketima. Za rešenje problema sa Komunalnom policijom moraće obe strane da se potrude: građani da poštuju i propise i one koji su zaduženi da ih sprovode, a komunalni policajci da postanu ljubazniji i da prestanu da bespotrebno upotrebljavaju silu. Ah, da. I da rukovodioci Komunalne policije prestanu da ispunjavaju nerazumne zahteve bahate beogradske vlasti.