Troškovi vaši, zarada naša

Na prvi pogled, nije bilo novih vesti kada je u petak 29. jula objavljen finansijski izveštaj za 2015. godinu o poslovanju kompanije Er Srbija: iz kompanije su još u maju sve to saopštili – imali smo neto profit od 3,9 miliona evra, a to je za 44 odsto više od neto profita iz 2014. godine, kada je dobit bila 2,7 miliona evra. Istog dana kada je finansijski izveštaj postao dostupan javnosti na sajtu APR-a, mediji su preneli vest da je britanska konsultantska kuća Oxford Economics svojom studijom došla do zaključka da će u 2016. godini kompanija Er Srbija podržati sto hiljada radnih mesta i doprineti celokupnoj privredi zemlje sa više od milijardu dolara. Preciznije: 210 miliona dolara će Er Srbija doneti zemlji kroz svoju osnovnu delatnost, a preostalih 810 miliona dolara u Srbiju će doneti više od pola miliona stranih posetilaca koji će doći kao putnici ove kompanije. Retko gde se moglo pročitati da je, kao i u prethodnih nekoliko godina, upravo Er Srbija naručila ovu studiju od Oxford Economicsa, kao i da je bilo šta drugo iz nje, osim brojki i podataka navedenih u saopštenju, javnosti još uvek nepoznato.

No, da ne cepidlačimo. Na prvi pogled, dakle, sve ide odlično kada je o kompaniji Er Srbija reč: nakon samo tri godine od ulaska, Etihad je preokrenuo sve trendove i od zastarele, izraubovane i nadasve neefikasne kompanije, koja je svake godine pravila desetine miliona evra gubitka poreskim obveznicima Srbije, napravio je modernog i ponajpre uspešnog nacionalnog avio-prevoznika, koji već drugu godinu zaredom pravi profit – i to profit koji ima tendenciju ozbiljnog rasta. Simbol ovog uspeha svakako je ovogodišnje otvaranje direktnog leta za Njujork. I u ekonomiji cele zemlje vidan je napredak, pala je kiša 25. jula, pa se može očekivati privredni rast i iznad tri odsto, a, videli smo iz studije, nemali doprinos ovom rastu dala je i kompanija Er Srbija. Ili, nezaboravnim rečima Siniše Malog iz intervjua portalu „Tango Six“ od pre nekoliko meseci, dok se prisećao kako je to Etihad došao u Srbiju i šta je sve od tada urađeno: „Mi smo u to vreme imali agresivan i ambiciozan plan da oporavimo našu ekonomiju, a to ne možete uraditi ako nemate jaku i stabilnu avio-kompaniju. Zato je prioritet na tim prvim sastancima sa njima, ukratko rečeno, bio: pomozite nam ako možete. (…) Imamo neku novu budućnost. To je ono što želimo da uradimo u sklopu razvoja naše ekonomije – Srbija kao dominantna zemlja, najbrže rastuća i ekonomski najagilnija u regionu. Zato moramo imati jaku nacionalnu avio-kompaniju. Otvaramo nova tržišta novim linijama. Jer biznis kada vidi da može da uđe u avion i direktno sleti u Beograd mnogo će se lakše odlučiti za investicije.“

KAD TAMO, A ONO MEĐUTIM: Ova zašećerena, PR verzija stvarnosti znatno se menja kada se začeprka po netom objavljenom finansijskom izveštaju Er Srbije. Zapravo, dovoljna je jedna rečenica da opiše suštinu: država Srbija je u 2015. godini kompaniji Er Srbija uplatila donaciju od 48,7 miliona evra (5,92 milijarde dinara), a kompanija je godinu završila sa dobitkom od 3,9 miliona evra (473,6 miliona dinara). Dakle, država Srbija, kao većinski vlasnik i suvereni nosilac upravljačkih prava (a to je utvrdila nedavno završena istraga Evropske komisije o vlasničkoj strukturi kompanije), poklonila je „nacionalnom avio-prevozniku“ skoro 50 miliona evra, a zauzvrat će sa manjinskim vlasnikom Etihadom (koji je vlasnik 49 odsto kompanije) podeliti profit od četiri miliona evra – po pola.

Daleko od toga da se ovo događa prvi put – prethodne, 2014. godine, država je donirala Er Srbiji skoro 70 miliona evra (8,38 milijardi dinara), kako bi podelila „dobit“ od 2,7 miliona evra. Međutim, kao što kažu u reklami, to nije sve: s obzirom da po ugovoru sa Etihadom država mora da ulaže novac u Er Srbiju i mimo ovih donacija, a nema pare, rešenje je nađeno u tome što će se brutalno upropašćavati poslovanje Aerodroma „Nikola Tesla“ – kompanije koji je takođe u većinskom vlasništvu države (koja ima oko 83 odsto akcija), ali čiji jedan deo direktno pripada i građanima, koji poseduju akcije Aerodroma. Ili, opet rečima Siniše Malog iz pomenutog intervjua: „Mi smo onda rekli sledeće: mi želimo da damo novac koliko god da treba, dakle pratimo Etihad u tome, ali možete li nam učiniti uslugu: ako nemamo novca iz budžeta i ako uzimamo dividendu od aerodroma, da li možemo da se ofsetujemo, da ‘prebijemo’ to na taj način i da u vremenskom periodu od tri godine Er Srbija aerodromu ne plaća deo tog novca? Naglašavam deo, jer vam opet treba novac za dnevno funkcionisanje kompanije. Ne možete samo da ne plaćate troškove aerodromu, a da nemate novac za lizing aviona i sve one segmente koje sam ranije naveo. Mi njih molimo. Oni odgovaraju: nama to nije to, ali hajde učinićemo vam, kao Etihad, vama kao Vladi Republike Srbije da imate tu mogućnost, budući da trenutno nemate dovoljno novca u budžetu.“

Samo u 2014. i 2015. Aerodrom je Er Srbiji, direktnim otpisom i „ispravkama“ potraživanja, oprostio oko 4,3 milijarde dinara duga. Uzimajući u obzir vrednosti evra u pomenutim godinama, račun pokazuje da je država Srbija oštetila Aerodrom „Nikola Tesla“ za skoro 36 miliona evra. Kada se ovom broju doda iznos koji je država direktno donirala Er Srbiji (nešto manje od 119 miliona evra), dolazimo do zaključka da je samo kroz ove dve stavke država Srbija na Er Srbiju potrošila više od 150 miliona evra. Da kojim slučajem to nije uradila, mogla bi, na primer, da još uvek u vlasništvu ima stotinak hektara najboljeg zemljišta u Beogradu, na kojem trenutno ne važe Ustav i zakoni Republike Srbije – upravo tih 150 miliona evra bili su dovoljni da kompanija Eagle Hills dobije u zakup zemljište na obali Save na 99 godina, a da država o svom trošku pripremi celokupnu infrastrukturu za građenje „Beograda na vodi“.

Ako uzmemo kao istinite – sic! – izjave Aleksandra Vučića i Siniše Malog, da će partneri u Er Srbiji uložiti istu količinu novca (prva Vučićeva izjava na tu temu bila je da Etihad ulaže do 100 miliona, a Srbija 42 miliona dolara), te da Etihad neće uložiti više od 100 miliona dolara, onda gornji račun ne može biti tačan. Pošto gornji račun jeste tačan i lako proverljiv – napravljen je pomoću javno dostupnih finansijskih izveštaja – zaključak ne može biti jednostavniji. Da ne bude zabune, ovo „ispravljanje“ potraživanja Aerodroma prema Er Srbiji nema veze sa starim dugom JAT-a prema Aerodromu, koji je nastao pre dolaska Etihada: krajem 2014. godine donet je Zakon o preuzimanju obaveza privrednog društva Air Serbia prema pravnim i fizičkim licima po osnovu izvršenih usluga i isporučenih roba i pretvaranju tih obaveza u javni dug Republike Srbije. Tim zakonom je, kroz dve rate u 2014. i 2015, Uprava za javni dug Republike Srbije Aerodromu uplatila 4,29 milijardi dinara na ime starog duga JAT-a. Inače, ugovorom je predviđeno da država preuzima ukupne dugove JAT-a od oko 300 miliona dolara.

TU JE I KREDIT: Vratimo se na transakcioni ugovor, potpisan 2013. godine između Vlade Republike Srbije, Er Srbije i Etihad Airways PJSC. Cilj ovog udruženog poduhvata, bar na papiru, jeste da se sve strane fokusiraju na „strategiju oporavka kako bi se Društvo razvilo u jak, finansijski samoodrživ entitet i postalo konkurentna nacionalna avio kompanija na međunarodnom nivou“. Međutim, kako će da postignu tu finansijsku samoodrživost, nije najjasnije – zapravo, deluje kao čista fantastika. Naime, prema rečima Aleksandra Vučića, ovakav način plaćanja obaveza prema zajedničkoj kompaniji – tako što Aerodrom oprosti dugove Er Srbiji – završen je početkom 2016. Sudeći po izveštaju Aerodroma za prvi kvartal 2016, ova izjava premijera je – za promenu – tačna. Aerodrom zbilja u prvom kvartalu nije opraštao nikakve dugove Er Srbiji. Takođe, po ugovoru, država prestaje da finansijski pomaže Er Srbiju na kraju 2016. godine. Ali, postavlja se logično pitanje – kako će onda Er Srbija da posluje? Ako „izbrišemo“ samo državne donacije iz 2014. i 2015, zaključićemo da je gubitak nacionalnog avio-prevoznika u ove dve godine bio veći od 110 miliona evra. Uprkos svim tim ulaganjima, broj putnika koje je Er Srbija prevezla u prvom kvartalu 2016, smanjio se za 31 hiljadu u odnosu na isti period prethodne godine.

Moglo bi se debatovati da će se ovaj gubitak smanjivati kako kompanija bude postajala sve efikasnija, ali se postavlja jednostavno pitanje – ko će da snosi taj gubitak? Uz to, 2015. godina je bila veoma povoljna zbog izuzetno niske cene nafte – samo na kerozinu Er Srbija je potrošila 18 miliona evra manje (2,2 milijarde dinara) nego u 2014. Šta ako cena nafte počne da raste, kao što već jeste? To znači desetine miliona potrošenih evra više na kupovinu goriva. Tu je i pomenuta „kruna“, let Er Srbije za Njujork, koji će bar nekoliko godina praviti gubitke. Ili, rečima premijera Vučića: „Trenutni troškovi uvođenja nove linije ka Njujorku su 10 miliona dolara na godišnjem nivou i tek se mora osmisliti način kako da taj let bude profitabilan.“ Ili, rečima Siniše Malog: „Razmišljamo i o letovima za Kanadu i za Čikago i za neke druge destinacije.“

Jedan od načina finansiranja svih ovih (izvesnih) budućih gubitaka jeste i uzimanje kredita. Upravo za time je posegla Er Srbija, pokazuje finansijski izveštaj za 2015. Dana 15. septembra prošle godine, Er Srbija je zaključila ugovor o dugoročnom kreditu sa EA Partners I BV, i to u iznosu od 56,5 miliona dolara, nakon odbitka transakcionih troškova od 6,55 odsto. Kamatna stopa iznosi skoro sedam odsto (6,96), a kredit dospeva u celosti nakon pet godina – u septembru 2020. godine. Otkud ovaj kredit, otkud baš od ove kompanije, i otkud baš ovolika kamatna stopa? Iza skraćenice EA Partners krije se Etihad Airways Partners: u septembru 2015. Etihad je izdao obveznice u vrednosti od 700 miliona dolara, ročnosti pet godina, po kamatnoj stopi od 6,87 odsto, za sebe i svoju „partnersku alijansu“ – Etihad Airways, Air Berlin, Air Serbia, Air Seychelles, Alitalia, Jet Airways i Etihad Airport Services. Kolike su bile mogućnosti Vlade Srbije – „suverenog nosioca upravljačkih prava u kompaniji Er Srbija“ – da ne uzme ovaj, nego eventualno neki drugi, povoljniji kredit, ostaje da se nagađa. U maju 2016, Etihad Airways Partners je izdao još jednu seriju obveznica u vrednosti od 500 miliona dolara za kapitalnu potrošnju, investicije u avione i refinansiranje dugova, sa kamatnom stopom od 6,75 odsto. Da li je država, suvereni upravljač Er Srbije, ponovo uzela kredit od EA Partnersa po malčice većoj kamatnoj stopi od one po kojoj se Etihad zadužio, videćemo najkasnije za godinu dana, kada bude bio objavljen finansijski izveštaj za 2016. godinu.

foto: rade prelić / tanjug

ŠTA ĆEMO SA AERODROMOM: Napokon, šta će se dalje dešavati sa Aerodromom „Nikola Tesla“? Kao kontekst, ponovo ćemo upotrebiti izjavu Siniše Malog, ovog puta iz juna ove godine: „Kompanija ‘Lazard’ zajedno sa nama priprema dokumentaciju koja je neophodna da bi se kontaktirali potencijalni investitori, kako bi se što pre i krenulo u taj proces pronalaženja partnera za koncesiju Aerodroma ‘Nikola Tesla’. (…) Aerodrom je preuređen, ali će u budućnosti, kao i sada, sigurno predstavljati ‘usko grlo’ na planu razvoja Er Srbije. Letovima za Ameriku i eventualno novim letovima za Kanadu, polako ali sigurno neophodno je i da se aerodrom razvija u pravcu Er Srbije. I hotelski smeštaj, i novi terminali, i satelitski terminali, i možda neka nova pista. Nama treba partner koji zna da se bavi time, koji zna da upravlja aerodromom kako bismo podigli i nivo kvaliteta usluga.“ Dakle, u prevodu, sudbinu kompanije koja uprkos svim saplitanjima zapravo stvara dobitak (3,29 milijardi dinara, odnosno oko 27 miliona evra u 2015 – sa sve oproštenim dugom Er Srbije od 19,3 miliona evra), vezaćemo za sudbinu „rupe bez dna“, i nemilosrdno je koristiti u svrhu njenog razvoja.

Prema poslednjoj, trećoj reviziji stendbaj aranžmana sa MMF-om, predviđena je privatizacija Aerodroma. (Ovde valja podsetiti da je još u februaru bilo rečeno da će zaključak četvrte revizije biti donet i objavljen nakon izbora nove vlade, no, pola godine kasnije, još uvek ništa od toga – vlada na dan pisanja ovog teksta još nije izabrana). Početkom godine Vučić je izjavio da šest kompanija koje su se prijavile za privatizacionog savetnika traže mnogo novca, i da ćemo mi to „direktno pregovarati i tražićemo najbolje“. Na svu sreću, od ovoga se odustalo, pa je u aprilu kompanija Lazard Freres SAS – ista ona koja je bila privatizacioni savetnik i za Telekom Srbije – izabrana za privatizacionog savetnika za koncesiju Aerodroma: za ovu uslugu će dobiti 1,27 miliona evra, i još 3,22 miliona ako Aerodrom bude privatizovan.

Kolika je cena Aerodroma „Nikola Tesla“? Tada, u januaru, kada je najavio da ćemo „mi to sve direktno“, Vučić je izjavio da je ranije procenjivano da bi se za koncesiju za Aerodrom moglo dobiti 100 miliona evra, a da, zahvaljujući dobrom poslovanju Er Srbije, sada postoje velike šanse da se dobije dobra cena – „i do 500 miliona evra“. Pre toga, u aprilu 2015, Vučić je izjavio da Aerodrom vredi 250 miliona evra, a „sada za koncesiju možemo da uzmemo, i gledaćemo da to sledeće godine i radimo, 500 do 600 miliona evra, plus milijardu u investicijama i to uz raskidni uslov“.

Ako gledamo tržišnu kapitalizaciju, odnosno onoliko koliko kompanija vredi na Beogradskoj berzi, onda je Aerodrom na dan 29. jula vredeo 34,3 milijarde dinara, tj. nešto više od 278 miliona evra. Trenutna vrednost akcije Aerodroma je tačno hiljadu dinara (podatak od petka, 29. jula), što znači da se od 19. maja prošle godine do danas vrednost Aerodroma smanjila za više od 120 miliona evra – tada je vrednost jedne akcije bila 1403 dinara, a vrednost Aerodroma na berzi bila bezmalo 400 miliona evra.

Mogli bismo približno odrediti vrednost Aerodroma i na drugačiji način. Prilikom neuspešne prodaje Telekoma prošle godine, Vučić je odbio ponuđenu cenu od šestostrukog EBITDA (Earnings Before Interest, Taxes, Depreciation and Amortization). Uz rizik od potpunog promašaja, s obzirom da je reč o različitim industrijama, možemo spekulisati o eventualnoj ceni Aerodroma ako bi bila izražena na ovaj način. Prema podacima iz finansijskog izveštaja Aerodroma, EBITDA u 2015. bila je 4,42 milijarde dinara, što znači da bi šestostruki EBITDA na kraju 2015. iznosio 218 miliona evra. No, to ništa ne znači – kad je propala prodaja Telekoma za šestostruki EBITDA, Miroslav Mišković i njegov internet tim su se pohvalili podsećanjem da je 2011. Maxi prodat za skoro dvanaestostruki EBITDA. U ovoj varijanti, vrednost Aerodroma bi bila oko 430 miliona evra.

Kako god, štetočinsko upravljanje države Aerodromom nesumnjivo je smanjilo cenu jednog od nekoliko preostalih komada „porodičnog srebra“. Ovde nije samo reč o manjem profitu zbog opraštanja dugova, niti o efektivnom „gušenju“ drugih avio-prevoznika za račun Er Srbije. Uprkos silnim uspesima Er Srbije, uprkos rastu broja putnika koji putuju ovom kompanijom (oko 250.000 više u 2015. u odnosu na 2014), broj putnika na Aerodromu je u 2015. porastao za samo tri odsto, ukupno 138.000 više nego u 2014. U prevodu, Aerodrom je izgubio više od 110.000 putnika koji su putovali nekim drugim avio-prevoznikom.

Tu su i tipične boljke državnih preduzeća. Na primer, samo tokom 2014. i 2015, Aerodrom „Nikola Tesla“ je potrošio više od 430.000 evra na poklone zaposlenima (za Božić, Uskrs i za školski pribor). Takođe, broj zaposlenih je u 2015. porastao sa 475 na 1253, a novac koji je potrošen za plate u 2015. je u odnosu na 2014. porastao za milijardu dinara – uprkos prosečnom smanjenju plata na Aerodromu od 15 odsto u 2015. Iz Aerodroma su saopštili da je reč o ljudima koji su već bili zaposleni u kompaniji preko omladinskih zadruga, te da suma plata jeste povećana, ali da su se zato smanjili troškovi proizvodnih usluga i nematerijalni troškovi – stavke pod kojima su „vođeni“ zaposleni preko zadruga. To se, otprilike, poklapa sa podacima finansijskog izveštaja za 2015. Međutim, podaci iz prvog kvartala ove godine pokazuju da su troškovi za naknade za omladinske zadruge i druge oblike angažovanja u prvom kvartalu ove i prošle godine maltene identični – nešto ispod 140 miliona dinara.

Prema vesti od prošle nedelje, Aerodrom je zainteresovan za kupovinu Sava centra, kako bi tu napravio svoje sedište, a ujedno bi napravio i kulu od 25-30 spratova, „vrhunski šoping-mol“ i hotel. Saša Vlaisavljević, direktor Aerodroma (v.d., naravno), izjavio je da je Aerodrom ponudio državi i Gradu Beogradu „jako dobro rešenje – da budemo manjinski partner Gradu u Sava centru, sa 49 odsto udela“. Prema njegovim rečima, Sava centar gubi 90.000 – 100.000 evra mesečno, a Aerodrom bi u prve tri godine uložio 30 miliona evra iz sopstvenih prihoda, da bi se došlo do „pozitivne nule“.

„Prvi korak je raspisivanje obavezujućeg tendera koji očekujemo da grad raspiše za najviše mesec ili dva i mi ćemo učestvovati, a posle toga videćemo ko su konkurenti i kakav je odgovor Grada, pa ćemo pričati o drugoj fazi“, rekao je Vlaisavljević.

Pokojni Tanjug, koji je preneo Vlaisavljevićevu izjavu, vest završava rečenicom: „Na Aerodromu kažu da se u svetu smatra standardom da aerodrom ima i svoj hotel.“

Ukratko, tamni vilajet. Ko proda Aerodrom, kajaće se, ko ga ne proda – kajaće se.