U javnom govoru došli smo do faze kada je gotovo politički nekorektno pitati aktuelne čelnike Srbije šta su radili devedesetih godina prošlog veka. Veo zaborava pada brže nego zimska noć.
Aleksandar Vučić je tu i tamo ponešto priznao (nije, na primer, shvatio značaj rušenja Berlinskog zida ) i sad je sav okrenut budućnosti i nema vremena za aveti Miloševićevog doba, dok mediji unisono javljaju da je „ribao“ Ivicu Dačića zbog avetinjske ideje da se Slobodanu Miloševiću podigne spomenik.
Pominje se ponegde i Aleksandar Vulin, ali zadržimo se za trenutak na izrazu „ribao“ koji je vaskrsao u javnom, medijskom govoru. Očigledno je neko iz kabineta pozvao glavne urednike i baš tim narodskim izrazom opisao Vučićevu reakciju „na vladi“ povodom stavova ministra spoljnih poslova i Vulina, ministra za rad i glupi hod. A mediji su većinom to shvatili kao nalog pa su to tako i preneli.
Očigledno je i Ivica Dačić posle „ribanja“ shvatio o čemu je reč pa je brže bolje skočio sam sebi u usta i izdiktirao Tanjugu izjavu „okruglu pa na ćoše“ koja, najkraće prepričana glasi: „Slažem se sa Vučićem!“
Malo duže to glasi ovako: prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić oglasio se ponovo povodom presude Radovanu Karadžiću i saglasio se da Srbija treba da gleda u budućnost i konstatovao da je najdalje otišla kad su Tadić, Jovanović, Pajtić, Čanak i ostali otišli sa vlasti.
Dačić je saopštio da se, kako je rekao, „plejada zaboravljenih“, Tadić, Čeda Jovanović, Pajtić, Čanak i ostali, ovih dana užasava navodne rehabilitacije Slobodana Miloševića, iako to niko nije ni spomenuo, niti glorifikovao devedesete, dodajući da će o Miloševiću suditi istorija i vreme.
„Time svesno lažu, jer je borba protiv Miloševića i njegovih zločina bila osnovni moto njihovog postojanja. Sada im smeta i Haški sud jer je konstatovao da Milošević, a time i Srbija, nije odgovoran za ratne zločine i etničko čišćenje u BiH. Zato i tolika politička histerija…“
„Srbija treba da gleda u budućnost, uostalom Srbija je u svakom pogledu otišla najdalje tek kad su svi oni popadali sa vlasti“, poručio je Dačić, dodajući da su za sobom ostavili opustošenu privredu, zatvorena preduzeća, otpuštene radnike, obogaćene pojedince i osiromašeno stanovništvo.
„Da to presudi, nije nam neophodan Haški sud, tu je naš narod i građani Srbije. Svi oni zajedno kad se skupe osvojili su manje nego moja lista na izborima. To je najbolja presuda“, istakao je Dačić.
„Srbija ide dalje, tražeći zajednički interes svih građana, bez podela iz prošlosti. Po ovom pitanju, da Srbija nije odgovorna za ratne zločine u BiH, ne bi trebalo da ih bude. A o Miloševiću, sudiće istorija i vreme, kao i o svima nama“, poručio je on u saopštenju.
Tako se brže-bolje složio s premijerom koji je čvrstog uverenja da nema boljeg suda od suda vremena i istorije – što duže to bolje i još on da je napiše.
Gde, bre, Vučića baš sad da snađe, u pauzi između posete premijera Švedske i potpredsednika SAD, javno proklamovanje ideje o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću; njega, Vučića, koji zagovara evropski i regionalno poželjni ugao gledanja na događaje iz devedesetih pa se nedavno založio da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću.
Za Vučića i njegove svako kopanje po nedavnoj prošlosti predstavlja opasnost. Neko je ovih dana na društvenim mrežama okačio sliku rukovodstva Srpske radikalne stranke. U centru Vojislav Šešelj, a oko njega kao pilići oko kvočke Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Maja Gojković i Jorgovanka Tabaković, lica poznata organima gonjenja kao vrli saučesnici u poslednjoj vladi Slobodana Miloševića, a danas na funkcijama – predsednika države, premijera, predsednice Skupštine Srbije i guvernerke Narodne banke Srbije.
Proces pranja biografija lak je posao u zemlji poslušnih, umilnih medija pa je došlo do gotovo opšteg „ribanja“ ličnih istorija i svima je nekako lakše da budu zagledani u budućnost: šta je bilo, bilo je; kao u svetu biznisa – ne pitaj me za prvi milion.
Nije, međutim, Dačić naivan i emotivno impulsivan. Kad mu je trebalo odrekao se lako Miloševićevog nasleđa kao što se sada nije olako izložio „ribanju“ povodom predloga da se Slobodanu Miloševiću – koga je dosta verno imitirao duže od polovine sopstvenog političkog života – podigne spomenik. On će se, naime, kandidovati dogodine za predsedničke izbore i verovatno mu instinkt, a možda i neko istraživanje govore da u sentimentu prema dobu kad smo se, s oproštenjem, kurčili protiv ostatka sveta, postoji neki rezervoar glasova.
Prisetimo se samo kako je bilo ove godine u martu, pred izbore, sa obeležavanjem desetogodišnjice smrti Slobodana Miloševića, vladaoca našim životima u nepodnošljivo dugom nizu godina.
Može čovek biti pun razumevanja za tradicionalni pijetet prema mrtvima i kad su bili manje istaknuti u javnim poslovima, ali mic po mic, godišnjica po godišnjica, eto ti rehabilitacije ovog „sve samo ne običnog čoveka“, kako ga je opisao Emir Kusturica u dnevnom listu „Politika“.
Po tom tekstu, Milošević i svi mi sa njim, žrtve smo „stanja u svijetu“ koje ni njemu ni nama nije išlo naruku.
Nepravnost, eventualna, nekih postupaka oko izručenja pokreće zanimljiv mehanizam. Istorija Miloševića i nas pod njegovom vlašću, kao da počinje od izručenja sudu u Hagu, a pre toga kao da nije bilo ničega na šta bi se trebalo podsetiti.
Tako mu Milošević danas dođe kao neki krupan, jak adut u rasplamsalim polemikama o biblijskoj temi: odnos velikih prema malima. A mali su, po pravilu, nevini, janjci božiji, siroti rabi okrutnog, moćnog sveta.
Okolnost da su u toj borbi i neki drugi najebali, izgubivši život, imanja pa i domovinu, postaje tek podtekst glavnoj temi, temi dana: kako je Slobodan Milošević izručen Hagu i pod kakvim okolnostima je umro u zatvoru u Sheveningenu.
Stasavaju mlade generacije, s prošlim izborima pravo glasa su stekli i ljudi koji nisu osetili prirodu tog režima, a ozbiljno se radi na promeni njihove percepcije savremene istorije.
Moglo bi se na bezbroj načina ta teza ilustrovati, ali teško da ima kraće i jezgrovitije ilustracije od odgovora Milutina Mrkonjića na jedno pitanje u intervjuu za dnevni list „Danas“, posvećenog, inače, desetogodišnjici Miloševićeve smrti. Pitanje je glasilo:
„Nataša Kandić kaže da i dalje veruje da je Milošević krivac za etnička čišćenja, ali da mnoge stvari ni u Hagu nisu rasvetljene…“
„Da li osim vas ima još nekoga kome je važno šta kaže ta Nataša Kandić?“, odgovorio je Mrkonjić.
