Mrlje na medaljama sa naučnih takmičenja

Sa ovogodišnje olimpijade iz fizike, održane u julu u Cirihu, naši mladi fizičari vratili su se sa zlatnom, srebrnom i tri bronzane medalje, što je nesumnjivo ozbiljan i lep uspeh. I mladi matematičari su sa Olimpijade u Hong Kongu doneli jednu srebrnu, četiri bronzane medalje i pohvalu. Sa Olimpijade u Tbilisiju mladi hemičari nedavno su doneli srebrnu i tri bronzane medalje. Oduševljenje zbog osvojenih medalja, u zemlji u kojoj su uspesi dece na takmičenjima, pored uspeha u sportu, jedini ventil za puštanje svetlosti – nije izostalo.

Sijaju te medalje svojim punim sjajem, no, problem je u nečem drugom – kako se međunarodni uspesi naših učenika percipiraju u javnosti. Da li se o njima zna baš sve što bi dobro informisana javnost trebalo da zna ili se plasira iskrivljena slika i o rangu naših uspeha i o nama uopšte? Pođimo od toga kako najveći broj ljudi u Srbiji zamišlja da je zlatna medalja sa takmičenja iz fizike ili matematike ekvivalent zlatu na sportskoj olimpijadi: da je jedina. Tom najvećem broju ljudi ni mediji, ni bilo ko drugi, nikad nije objasnio da po takmičenju može biti dodeljeno i pedeset zlatnih medalja, a zajedno sa srebrnim i bronzanim i dvesta i trista medalja. Nepoznato im je i da Srbija i pored osvojenih medalja nije rangirana baš u najužem svetskom vrhu. Na listi Međunarodne matematičke olimpijade može se videti da se Srbija godinama unazad kotira sasvim dobro, obično između 20. i 35. mesta od svih zemalja sveta. Ove godine, doduše, malo je pala – na 40. mesto, i našla se iza Hrvatske (30), Bugarske (18), Belorusije (35), Kazahstana (28). U celini gledano, nije više ni tako lak posao utvrditi uspešnost naših učenika u svetu, jer je broj međunarodnih takmičenja i olimpijada sve veći, a iz istih oblasti organizuje se sve više i više različitih takmičenja.

Ima još nešto što se javno prećutkuje – plasman učesnika. Malo kome je, recimo, poznat podatak da su svi koji su na ovogodišnjoj olimpijadi iz fizike rešili zadatke prema kriterijumu „zlata“, rangirani od prvog do 47. mesta i da se naš takmičar sa zlatnom medaljom našao na 45. mestu; da srebro iz matematike u našem slučaju ove godine znači plasman na 114. mestu; da je srebrna medalja iz hemije dodeljena svim takmičarima koji su zauzeli od 31. do 87. mesta i da je naš takmičar zauzeo 86. mesto. Tako gledano, iz ugla plasmana, a ne medalja, predstava o uspehu jednima može izgledati nešto manjih dimenzija, a drugima čak i kao debakl. O svemu ovome za „Vreme“ govori Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice „Petnica“, ustanove prepoznatljive po svom autentičnom modelu obrazovanja visokog kvaliteta.

„VREME„: Da li je Srbija tako veliki rasadnik talentovanih mladih naučnika i da li je u tom pogledu svetska sila, kako se obično predstavlja?

VIGOR MAJIĆ: Naravno da nismo nikakva sila. Sve te priče su samo jadikovke pojedinaca koji šire mitove o domaćem uspehu kao nekakav argument da je naše školstvo, takvo kakvo jeste, čudo od uspešnosti i da ga nikako ne bi trebalo dirati. Dakle, to je naprosto strah od promena koje bi lako pokazale da imamo veoma neefikasan školski sistem opterećen formom na štetu suštine. Da smo svetska sila, onda bi, nakon mnogo decenija učešća na olimpijadama, valjda ta naša genijalna deca bila u vrhu svetske nauke, njihova imena bi bila svima poznata, po njima bi se zvale neke metode, procesi, institucije ili nagrade. Nama se u generaciji pojavljuje sličan procenat natprosečnih koliko i u bilo kojoj drugoj zemlji, takođe i ispodprosečnih. Razlika je u odnosu prema njima, u uslovima za njihov razvoj i to ne samo u okviru obrazovnog sistema, nego i tokom celog života.

Šta je to što im ne pružamo?

Iako izdvajamo veoma velika sredstva za podršku talentima u odnosu na mnoge razvijenije zemlje, mi nemamo sistem njihovog pažljivog negovanja, usmeravanja, savetovanja, podrške kreativnim sposobnostima. Tako nešto je postojalo pre dvadesetak godina kada je pokojni predsednik SANU Aleksandar Despić osnovao Republičku fondaciju za podršku mladim talentima, koja je u mnogo siromašnijem vremenu direktno savetovala mlade, slala ih na međunarodne skupove, pomagala im u nabavci literature i slično. No, ta se institucija birokratizovala i zaboravila svoje izvorne ideje. Danas deci dajemo novčane nagrade i to ne male. Nagrađujemo ih zato što su već dobila neku nagradu, onda ih lokalna samouprava nagradi opet zato što su dobili nagradu, pa škola, pa neka kompanija i tako – nagrada na nagradu zbog prethodne nagrade. Deci, a naročito ambicioznim roditeljima, to prija. To je loše, naopako, besmisleno, nepedagoški, i često se pretvara u ucenu i pohlepu.

Zašto se o takmičenjima nikad ne govori u širem kontekstu? Kome ide u prilog da se, recimo, plasman učenika ne pominje, već samo broj medalja?

Gradi se mit koji svima prija. To je zanimljiva vrsta „zavere“ u kojoj prećutno učestvuju i deca, i roditelji, i nastavnici, i direktori škola, i lokalni političari, i novinari – svima njima savršeno odgovara slika da smo bolji nego što uistinu jesmo. Naročito je osetljivo pitanje zašto deca pristaju da ne pominju stvarni plasman, nego samo medalje. Izgleda da smo tu zakasnili sa nekim važnim elementima vaspitanja, odnosno formiranja vrednosnih stavova. Ako smo decu naučili da lažu u igri naduvavanja uspeha, sigurno smo im učinili jako, jako lošu uslugu.

Građenje mita možemo podvesti pod manipulaciju javnošću. Šta je sa decom?

Lagao bih ako bih tvrdio da se i decom ne manipuliše. Manipuliše se, i to mnogo. Vidite, ako imate izrazito bistro, pametno i vredno dete, a u ovom slučaju su veoma važne sve tri osobine, uz određeni broj časova individualne pripreme, nastavnik može učiniti da to dete postigne visok uspeh na nacionalnom takmičenju i plasira se u nacionalni tim koji ide na neku od naučnih olimpijada. No, ako vam je cilj da dete i tamo bude u, recimo, gornjoj trećini, onda je neophodno da to dete žrtvuje mnogo više svog slobodnog vremena, pa često i ne samo slobodnog vremena. Ponekad se to pretvara u krajnost, pa se deca oslobađaju nekih važnih školskih obaveza i obrazovnih sadržaja kako bi postali šampioni. Mladi postaju opsednuti takmičenjem, odriču se mnogih stvari važnih za njihov celovit razvoj i sazrevanje. Većina te dece, kao i njihovi roditelji, nesvesni su činjenice da će cenu toga platiti koju godinu kasnije, tokom studija ili još kasnije. Što kasnije, tim je cena veća.

Oni najbolji ipak postižu rezultate na takmičenjima. Koliko je to njihova lična zasluga, koliko obrazovanja, države?

Već samo učešće na velikom međunarodnom takmičenju govori da je to bistro, pametno i vredno dete, koje je dosta truda i vremena uložilo u pripremu i koje ume da se izbori sa stresnim ambijentom samog takmičenja. No, to nije priča o državi, niti može govoriti o državi. Iz mnogih velikih zemalja na nekim od najpoznatijih olimpijada u znanju, već niz godina učestvuje vrlo mali broj škola, dakle većina škola i ne učestvuje u tome. A reč je o veoma kvalitetnim školama koje jednostavno u takvom sistemu takmičenja ne vide nešto što se uklapa u njihove pedagoške i obrazovne standarde.

Olimpijade, s druge strane, favorizuju uspešnost rešavanja zadataka, ali ne i problema. Pazite, između zadatka i problema postoji razlika. Zadatak je dobro definisan problem koji poželjno ima jedno rešenje i zato je zgodan za takmičenja. Problem, pak, možda ima i više rešenja, a možda i nema dobro rešenje. Često problem zahteva i kreativnost, što nije previše poželjan kvalitet na takmičenjima, ali je zato u profesionalnom radu vrlo vredna osobina. Ja bih bio srećniji ukoliko bi naša deca bila fleksibilnija, kreativnija, originalnija, upornija u odnosu na efikasno rešavanje zadataka u ograničenom vremenu.

Koji je dalji put te dece, da li ih neko regrutuje kao mlade talente? Ili odlaze u svet, jer im, navodno, „zlato“ donosi direktnu prohodnost na vodećim svetskim univerzitetima?

I to je delimično mit. Istina je da postoji dosta univerziteta u Evropi i SAD, kao i u drugim velikim zemljama, koji vrbuju uspešne srednjoškolce, bilo po liniji sporta, umetničkog talenta ili ostvarenja na takmičenjima, jer prosto ta deca doprinose rejtingu i privlačnosti univerziteta za one druge studente čiji su roditelji spremni da plate skupe školarine. No, treba razlikovati prohodnost – u vašem pitanju je reč o pravu studiranja – od drugih uslova, recimo od školarine. U većini slučajeva vam jednostavno kažu: vi možete studirati bez prijemnog ispita jer ste uspešni u nečemu, no morate pronaći novac da platite školarinu, smeštaj, ishranu itd. Takođe bi trebalo biti svestan činjenice da poslednjih decenija opada broj mladih zainteresovanih za studiranje čiste matematike i prirodnih nauka u korist bolje plaćenih zanimanja, pa je logično da su neki univerziteti spremni da olakšavaju upis onima koji imaju i sklonost i sposobnost i želju da studiraju ove oblasti.

Šta onda naša nauka ima od elitnog školovanja, pri čemu se obično misli na Matematičku gimnaziju? Dobijamo li na kraju ešalon mladih koje obrazujemo za odlazak u inostranstvo?

Ako govorimo o Matematičkoj gimnaziji, to je veoma dobra škola sa mnogo posvećenih nastavnika i nisu oni krivi što dosta mladih poželi da nastavi obrazovanje u inostranstvu. To je želja one dece koja su se opredelila za oblasti za koje je kod nas teško naći posao, pa često i dobre uslove za studiranje, gde mislim na vrhunske nastavnike, opremu, literaturu, organizaciju nastave itd. Takvih mladih imate i u mnogim drugim školama. Moj lični utisak je da na našu nauku daleko veći uticaj imaju organizacija i kvalitet rada na univerzitetima.

Na putu od stanja na univerzitetu do stanja u nauci, gde vidite problem?

Apsolutno podržavam ideju da se zapošljavanje mladih stručnjaka na nastavnim pozicijama na univerzitetu mora usloviti time da oni svoja naučna i specijalistička zvanja moraju steći na inostranim univerzitetima. I to onim univerzitetima koji su značajno bolje rangirani od domaćeg na kome žele da rade. Tako ćemo imati nastavnike koji raspolažu svežim znanjima o procesima u svetskoj nauci, koji imaju bogate lične kontakte sa kolegama u svetu, koji mogu uspostavljati kvalitetnu međunarodnu saradnju, koji imaju neposredan uvid u način rada na dobrim univerzitetima. I, najzad, koji su provereno naučili neke svetske jezike, a što je sramna slabost dobrog dela domaćih univerzitetskih nastavnika.

Ako se vratimo na teren talentovanih učenika i njihovih uspeha, šta bi po vama svaki ministar prosvete trebalo da preduzme kako bi se smanjila mogućnost manipulisanja – i javnošću i decom?

Ono što bi Ministarstvo trebalo da radi jeste da s vremena na vreme prati i procenjuje aktivnosti u toj oblasti, da analizira smisao i mogućnosti Republičkog fonda za mlade talente, ali i efekte svih drugih programa usmerenih na podsticaj deci koju svrstavamo u talente. Ministarstvo bi trebalo da sluša i glas takve dece nakon deset ili dvadeset godina. Ako su nekad bili uspešni i talentovani, onda su sada kao zreli ljudi i stručnjaci van svake sumnje kompetentni da svojim sugestijama utiču na razvoj takvih programa. Takođe, mislim da valja veoma pažljivo razmotriti mogućnost da naši mladi učestvuju na mnogo ozbiljnijim smotrama i takmičenjima – kao što je, na primer, EUCYS, Intel Science Talent Search itd. – gde se vrednuju originalne ideje i samostalni projekti učenika.

Interesantno je da na takmičenjima mnoge razvijenije zemlje imaju lošije rezultate od nas. Na listi matematičke olimpijade, Srbija je ove godine rangirana kao četrdeseta, ali Finska je na 71. mestu, Slovenija na 63. mestu, dok je Norveška uočljivo loše plasirana, kreće se od 65. do 85. mesta. Šta nam to govori?

Govori nam samo da ima zemalja za koje je najmanje sporno da imaju izuzetno dobre obrazovne sisteme, ali koje učešće na olimpijadama ne vide kao svoj prioritet. Ta takmičenja vide kao odvlačenje dece od važnih obrazovnih obaveza koje im pomažu da se formiraju kao celovite, uspešne i zadovoljne ličnosti. S druge strane, mnoge zemlje čiji su obrazovni sistemi slabi, što i same te zemlje uporno tvrde, na takmičenjima imaju dobar plasman. Dakle, u tim zemljama se razmerno veća pažnja, vreme, novac i kadrovi, usmeravaju na pripreme za takmičenja umesto na ukupan obrazovni rad. Da mogu da biram, svakako bih svoje dete pre dao u norvešku ili finsku školu, nego u srpsku, bugarsku, belorusku ili kazahstansku.