Zašto Vučiću ne valja narod

Nakon nedavnog obećanja da pred kamere Radio-televizije Srbije neće izlaziti, premijer Srbije Aleksandar Vučić ipak se ukazao na javnom servisu uoči posete Sjedinjenim Američkim Državama, gde se, u trenutku pisanja ovog teksta, još uvek nalazi. Javnost nikada nije dobila suvislo objašnjenje zašto Vučić neće na RTS, pa je jednako ostala uskraćena i za informaciju otkud sad to da hoće. Ipak, nije teško zaključiti u čemu je greh RTS-a: iako se svojski trudi da ničim ne naljuti premijera, ova medijska kuća ne čini dovoljno na planu podilaženja, šlihtanja i servilnosti. Za razliku od medija poput Pinka i „Informera“, koji su predsedniku Vlade Srbije miliji i draži, RTS još uvek hoda na granici dobrog ukusa, ali je ne prelazi. Tu leži i odgovor na pitanje zašto je Vučić „preumio“ i ipak došao u emisiju „Oko“ u nedelju 18. septembra: kad već urednici i novinari ove kuće neće da ga kuju u zvezde i dižu u nebesa, doći će on sam, da sat i po u udarnom terminu hvali samog sebe, sopstvene uspehe i uspehe Vlade Srbije. Samohvalu nikad nije prijatno slušati, niti je pristojno hvalisati se naokolo preko svake mere. Pa ipak, kamo lepe sreće da su gledaoci RTS-a samo to slušali u nedelju uveče. Pride su dobili još jednu opširnu lekciju o tome kakvi su građani potrebni Srbiji, kako treba da se menjamo i šta Aleksandar Vučić očekuje da postignemo.

foto: tanja valič / tanjug

Na prvi pogled, nije se dogodilo ništa spektakularno novo. Toliko smo puta čuli frazu o tome kako bi Vučiću najviše odgovarao neki drugi, bolji i vredniji narod, da se ista žestoko ofucala. Međutim, krajnje je vreme da se pozabavimo fenomenom koji iza te fraze stoji. Premijer Srbije Aleksandar Vučić ima očekivanja od građana. U tome leži suština karaktera njegovog režima, kao i jedan od većih paradoksa ovdašnjeg političkog života. Političar na vlasti očekuje, zahteva i traži nešto od građana. U normalnim okolnostima trebalo bi da bude obrnuto: da građani očekuju rezultate od onih kojima su na izborima dali poverenje i delegirali ih da zastupaju njihove interese. Pa dobro, kakve to građane Srbije priželjkuje Aleksandar Vučić?

Ukratko, kako je i sam rekao, trebalo bi da budemo nekakvi Skandinavci. Ne tako davno, Slobodan Milošević obećavao nam je švedski standard. Vučić ne obećava, nego uteruje „šveđanstvo i skandinavstvo“ u kosti. Ima da se radi, crnči, ćuti i trpi, e ne bi li Srbija bila jednog dana kao skandinavske zemlje. Fascinacija ovdašnjih političkih lidera, a i dobrog dela građanstva, nije bezrazložna: sve su to uređene demokratije sa visokim životnim standardom, skoro pa savršenim merama socijalne zaštite, visokim nivoom poštovanja ljudskih prava, niskom stopom nezaposlenosti… Što kaže onaj u filmu Lepa sela lepo gore: ‘ladno, al’ standard. Ima tu samo jedan problem: ako Srbija ikad i dostigne skandinavski životni standard, onoliko hladno kod nas nikad neće biti.

ANTIBALKANSKI RASIZAM: Šalu na stranu, Vučićeva opsednutost nordijskim mentalitetom i standardom provlači se kroz medije već nekoliko nedelja, tačnije od početka septembra. Za septembarski broj jednog mesečnika, koji u Srbiji izlazi na engleskom jeziku, Vučić je napisao autorski tekst o tome zašto treba da se ugledamo na skandinavske narode.

Pa kaže: „Želeo bih da se na narode Balkana prenese radna etika koju poseduju narodi u severnoj Evropi, kao i odnos građana i države. U nordijskim zemljama, patriotizam se pokazuje plaćanjem poreza i doprinošenjem zemlji.“ I dodaje: „U našem regionu je uvreženo da pojedinac pokušava da pronađe svaki mogući način da prevari sistem, ali i dalje očekuje povlastice od države.“ I veliko finale: „Mislim da je u modernim vremenima nemoguće biti političar koji svet posmatra kroz nacionalne ili administrativne granice, koje su ornamenti prošlosti. Verujem da je region najmanje područje koje bi moderan lider trebalo da ima na umu kada donosi odluke i kada se suočava sa izazovima ovog vremena, u smislu da regioni nisu definisani administrativnim razgraničenjima, već su pre definisani prirodom, kulturom i mentalitetom.“

Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, pati od rasizma prema balkanskim narodima. Ova teza je možda previše smela, ali kad najviši funkcioner izvršne vlasti govori da građani, ne samo njegove zemlje nego i susednih, nemaju radnu etiku, da samo gledaju kako će da prevare sistem, a u isto vreme da se očešu o njega, to znači da su Balkanci, po mišljenju Aleksandra Vučića, neradnici, korumpirane lopuže, muljatori i grebatori. Ima li uopšte potrebe da naglasimo kako u razvijenim evropskim zemljama ovakvih pojava ima manje nego na Balkanu iz prostog razloga što je sistem do te mere u službi građana da nema potrebe za tim da korumpiraju lekare i državne činovnike, da je privreda dovoljno razvijena pa je stopa nezaposlenosti niska, te zato nema „neradnika“, i tako dalje?

foto: emil vaš

Kad se Vučić i njegove dolibaše, recimo u vidu Aleksandra Vulina, ostrve na tzv. „rad na crno“ i sivu ekonomiju, razmišljaju li tada o radnoj etici građana Srbije? Da li neko zaista misli da neprijavljeni radnici po pekarama, kioscima i kafićima, koji stoje na nogama po 12 i više sati, ulični prodavci koječega koji stoje i na suncu i na mrazu – nemaju radnu etiku? Na kraju krajeva, šta je to mentalitet? Društvene nauke ovaj termin baš i ne prepoznaju niti postoji stroga naučna definicija. Prema Merjam-Vebsteru, mentalitet je prosto definisan kao oblik ili način razmišljanja. To će reći da Aleksandar Vučić ima nešto protiv „balkanskog oblika ili načina razmišljanja“. Kakav je to način razmišljanja tipičan za sve Balkance, bog sveti zna. Istini za volju, pod tim mentalitetom se stalno nešto podrazumeva, ali budimo ozbiljni: nit svi Skandinavci krepavaju danonoćno od posla, nit svi Balkanci piju rakiju pred svaki obrok. Mentalitet ne postoji, sve i da je tačna Vučićeva tvrdnja da regioni nisu definisani administrativnim granicama nego prirodom i kulturom. E pa kad smo kod kulture, premijer bi mogao da se pozabavi političkom kulturom i krene od samog sebe. Koji bi se pristojan političar, pristojan čovek uopšte, drznuo da iz čista mira prekine sopstveno izlaganje u programu uživo ne bi li opomenuo ekipu iza kamera da se „smiri“ jer mu ometa koncentraciju? A upravo je to uradio Vučić u nedelju uveče u studiju RTS-a. Nijedan odmeren čovek na vlasti ne bi sebi dopustio da ocenjuje, kritikuje, hvali ili stavlja zamerke na program javnog servisa. I to je Vučić imao da izjavi u emisiji „Oko“, uz kvaziduhovitu opasku da, što se finansija tiče, državi Srbiji ide bolje nego RTS-u.

Zato, nema drugog zaključka nego da Vučić gaji izvesnu dozu prezira i manjka poštovanja prema građanima ovdašnjim, dok su mu neki drugi bolji, vredniji i čestitiji. E pa, kad neko tako misli i govori o određenoj grupi ljudi, onda se to zove rasizam.

NIKAD MU NISMO BILI DOBRI: Ispada tako da se Vučić od tvrdokornog nacionaliste premetnuo u čoveka koji prezire srpske i balkanske navike i način razmišljanja. Nekada je, kako reče u Parizu, mislio da smo bolji od drugih, a sad ne misli tako. Ali, ako nas sećanje ne vara, ni u vreme kad je sanjao snove o Velikoj Srbiji nije bio baš prezadovoljan ovdašnjim građanima. Kao što sada nismo dovoljno pošteni, vredni i strpljivi, tako ni onda nismo svi bili dovoljno ratoborni, nacionalno svesni i žedni hrvatske ili bošnjačke krvi. Kao što sada, za njegov ukus, nedovoljno cenimo zaostavštinu pokojnog premijera Zorana Đinđića, tako istog tog Đinđića nismo mrzeli onoliko koliko je Vučić želeo 2007, kad je table u Bulevaru Zorana Đinđića prelepljivao nalepnicama „Bulevar Ratka Mladića“. Jedino što je ostalo isto jeste Vučićeva opsesija medijima iz 1998. Razlika je jedino u tome što ih je onda gazio ili upodobljavao otvoreno i „po slovu zakona“, a sada to radi prefinjenijim, gotovo neprimetnim metodama.

Dakle, ako postoji tačka koja spaja nekadašnjeg mladog i ratobornog generalnog sekretara Srpske radikalne stranke i ovog današnjeg zrelog, upodobljenog, proevropskog, pronordijskog premijera Srbije, onda je to prezir prema građanima ove zemlje koji prema njegovim uzusima večito nečega nemaju dovoljno u sebi – mržnje prema drugom ili radne etike, svejedno je.

Kako stvari stoje, ne bi bilo iznenađujuće ako počne da divlja što nam je država potekla od zdepastog nepismenog trgovca svinjama Miloša, a ne od, na primer, kralja
Gustava I.

SKANDINAVIJO, NAROD TE SLAVIO: Onomad kad je Milošević obećavao švedski standard, mislio je na pune džepove i pune dućane. Danas kad Vučić zahteva od građana skandinavski „mentalitet“, misli na mukotrpan rad i trud. No, skandinavski standardi nisu samo radna etika i lova do krova. Istog dana kad je Vučić na RTS-u trenirao strogoću, u Beogradu je održana Parada ponosa. Premijer je rekao da nema ništa protiv te manifestacije, ali da bi radije išao na svadbu sina bivšeg ministra odbrane Bratislava Gašića nego na paradu. Zlo i naopako da ga je neko upitao šta misli o skandinavskoj sklonosti da na homoseksualnost gleda kao na sasvim normalnu pojavu, o neobičnoj činjenici da su u većini skandinavskih zemalja istopolni brakovi sasvim normalna stvar, a da ni potomstvo u tim brakovima nije retka pojava. Osim toga, skandinavski radnici su zaštićeni od maltretiranja, sindikati jaki i rade ono što im je zaista posao, a sirotinja uredno dobija socijalnu pomoć sa kojom ne može baš da se bahati, ali nije ni gola ni bosa, ni gladna ni žedna. I nikom ne pada na pamet da, poput Aleksandra Vulina, uvodi prinudni rad za primaoce socijalne pomoći.

Ima čudaka koji ističu Švedsku kao zemlju sa najviše sigurnih kuća za žene žrtve porodičnog nasilja, pa iz toga zaključuju da u Švedskoj mnogo muževa mlati svoje žene. Upravo je suprotno: sistem zaštite žrtava nasilja (uključujući i sigurne kuće) tako je dobro razvijen da je ovaj problem sveden na minimum. I najbitnije: u razvijenim demokratijama, u kojima je interes građana na prvom mestu, prvoklasni bi skandal bio da se neki političar sa sve kamerama pojavi u sigurnoj kući. E baš taj „voleo bih da smo Skandinavci“ Vučić upravo je to učinio: nacrtao se u jednoj od sigurnih kuća za zlostavljane žene i poveo novinarske ekipe sa sobom, proletos, tokom izborne kampanje. U takozvanom normalnom svetu, lokacije sigurnih kuća čuvaju se u najstrožoj mogućoj tajnosti i nema tog predstavnika vlasti koji bi u njih mogao da uđe ni tajno, a kamoli sa televizijskim ekipama. Ako nekom nije jasno šta je ovde sporno: kad se žena od nasilnog partnera sakrije u sigurnu kuću, to znači da joj je ugrožen život. Dovođenje raznoraznih novinara, snimatelja, tonaca, rasvetljivača i prateće svite, bez ikakve provere, ogroman je rizik za korisnice kuća. Jer, od toliko ljudi, neko će sigurno negde izlanuti lokaciju.

Kad smo već kod nasilnikâ, između premijera i građana kao da se razvila patološka ljubavna veza u kojoj on naizmenično nežno ljubi i žestoko udara, dok druga strana neupitno i strastveno voli, makar i u korist sopstvene štete. Drugačije se ne može objasniti njegova nesporna popularnost u biračkom telu. No, ni to nije do „mentaliteta“ nego do Vučićevih spektakularnih propagandnih trikova i do njegovog neviđenog talenta da sopstvene fantazije o napretku predstavi kao činjenice. Jednog dana možda i dostignemo nordijski standard, ali za sada jedino što imamo je jeza od budućnosti, hladna i tamna kao polarna zima.

Na kraju krajeva, o kakvoj to Srbiji kao Skandinaviji sanjari čovek u zemlji u kojoj je ombudsman – inače skandinavska tekovina – državni neprijatelj broj jedan?