Ideja naša, članarina vaša

Ako do kraja godine ne bude bilo promena, od prvog dana 2017. stupiće na snagu Zakon o privrednim komorama, koji je bio usvojen u Skupštini Srbije 29. decembra 2015. Novi zakon, u članu 10, predviđa da su članovi Privredne komore Srbije (PKS) „svi privredni subjekti koji obavljaju registrovanu poslovnu delatnost na teritoriji Republike Srbije“, a da se članstvo u PKS-u stiče samim činom upisa u Registar privrednih subjekata, odnosno u APR. Iako se još ne zna kolika će biti članarina koju će – hteli, ne hteli – morati da plaćaju svi privrednici u Srbiji, ako se ništa ne izmeni, ostaće na snazi aktuelni cenovnik: Komora će dobijati 0,19 odsto od bruto plate svakog zaposlenog, svakog meseca. U slučaju da je reč o firmi koja ima do desetoro zaposlenih, ona će morati da plaća fiksno oko 800 dinara mesečno. Na ovaj način, firme u Srbiji su vraćene na stanje do 2013. godine, kada je, takođe, članarina u PKS-u bila obavezna.

Ovaj zakon je izazvao negodovanje kod privrednika i njihovih udruženja. Dok još nije ni bio usvojen, Američka privredna komora (AmCham), Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), Mreža za poslovnu podršku i Savet stranih investitora (FIC) uputili su kritike na ovaj zakon – da je sve organizovano po hitnoj proceduri, bez javne rasprave, da je reč o (još jednom) parafiskalnom nametu, da će Skupština PKS sama odlučivati o visini članarine, da bi ovaj zakon doveo do pada Srbije na „Doing Business“ listi Svetske banke, ali i da je uvođenje obavezne članarine „suprotno principu dobrovoljnosti u poslovanju“.

foto: tanjug

Sa druge strane, podršku ovom zakonu dali su Privredna komora Austrije, Delegacija nemačke privrede u Srbiji, kao i Britansko-srpska komora, uz ocenu da je ovaj zakon „veliki korak napred“, da predstavlja modernizaciju PKS-a, i da je obavezna članarina „dobar predlog“. Predsednik PKS-a Marko Čadež tada je rekao da „uvođenje obaveznog članstva u PKS od 2017. godine ima za cilj da uspostavi reprezentativnost te asocijacije“, kao i da „privreda pred Vladom Srbije govori jednim jezikom i zastupa jedinstvene stavove, a ne pojedinačnih interesnih grupa“, dodajući da obavezno članstvo nije pitanje novca od članarine, već reprezentativnosti.

Čadež je početkom septembra ponovo govorio o ovoj temi, natuknuvši da će se privreda, ili jedan njen deo, ipak pitati o visini članarine: „Neće nikakve članarine biti, a da privreda sama ne kaže da je to ono što ona sebi može da priušti i da prihvati. Dakle, od onog najmanjeg do onog najvećeg subjekta“, a na pitanje šta privrednici dobijaju za svoj novac, Čadež je, između ostalog, naveo usluge edukacije i digitalizacije. „Kada bi danas pogledali šta određena kompanija, recimo srednja kompanija, može da dobije za tu članarinu, videćete da su te usluge koje ona dobija možda i nekoliko puta vrednije od onoga što se plati kao članski doprinos i tako i treba da bude“, prenela je TV N1.

Međutim, Uroš Momirović, generalni direktor kompanije Mona, za „Vreme“ kaže da niko privrednicima ne može da nametne da postanu član nekog udruženja. „Obavezno članstvo u Privrednoj komori je ugrožavanje naših ustavom garantovanih sloboda – kako da budemo članovi nekog udruženja tako i da ostanemo van svakog udruženja. Mi ne želimo da budemo član Privredne komore, jer smatramo da Privredna komora Srbije nikada nije zastupala interese privrede. Zaista ne znam šta nam to PKS nudi za tu članarinu. Privredna komora je podržala svako povećanje poreza privredi. Koga oni predstavljaju? Ne vidim nikakvu korist od članstva u PKS-u, a tek neće biti koristi ako bude bilo obaveznog članstva. Ako oni budu imali sve privrednike kao članove, zašto bi išta radili?“, pita se Momirović.

Na pitanje koliki bi trošak za Monu bio ova obavezna članarina, Uroš Momirović kaže: „Iskreno, nismo precizno računali, ali bio bi između 1,2 i 1,5 miliona dinara godišnje. Međutim, nije reč samo o tom trošku. To je samo jedan od parafiskalnih nameta – nije da je samo taj jedan, pa da kažemo da nema veze. Ovo je praktično neka vrsta poreza – vi kad stavite da vam se obračunava nešto u odnosu na plate, to nikako ne može da se nazove članarinom. Ako hoće članarinu, zašto je ne definišu, pa da velika preduzeća plaćaju jednu sumu, srednja drugu, i tako dalje.“

I zbilja, ako se pogleda Ustav Srbije, novi zakon o privrednim komorama je u direktnom sukobu sa članom 55 Ustava. Ovaj član govori o slobodi udruživanja i glasi: „Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja.“ Upravo zbog toga, početkom oktobra je Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (UZUZ) podnelo Ustavnom sudu Inicijativu za ocenu ustavnosti spornih odredbi ovog zakona i njihove saglasnosti sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda. Kako stoji u njihovom saopštenju, „sporne odredbe su u suprotnosti sa Ustavom zajamčenim pravom da se ostane van svakog udruženja, sa Ustavom definisanom slobodom preduzetništva koja isključuje mogućnost ovakvog oblika ograničavanja, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj članstvo u udruženjima u kojima pretežu privatnopravni interes, poput Privredne komore Srbije, ne može biti obavezno“. Ujedno, u UZUZ-u navode i da je „obavezno članstvo u Privrednoj komori i plaćanje članarine štetno, jer se time privredi nameće novi namet; visina članarine u Privrednoj komori se vezuje za bruto primanja zaposlenih, čime se direktno demotivišu nova zapošljavanja i povećanje plata i u budućnosti otvara prostor za uvođenje novih ograničenja i nameta privredi“.

Na primedbu da Ustavni sud ima takvu praksu da neke slučajeve „razmatra“ i po nekoliko godina, Savo Manojlović, predsednik Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, za „Vreme“ kaže: „Upravo zato je sledeća planirana aktivnost Udruženja lobiranje da 25 narodnih poslanika potpiše identičan tekst, čime će to postati zvaničan predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti, a na taj način se donekle skraćuje ceo postupak – o njemu automatski odlučuje plenum od 15 sudija, a ne postoji mogućnost da ga odmah u početku odbaci troje sudija, što bi moglo da se dogodi kada bi pojedinac podneo inicijativu.“ Manojlović dodaje i da je u razgovorima sa UZUZ-om, mnogo privrednika najavilo bojkot ovog zakona. „Mi ne okrivljujemo novog ministra, on je tek stigao i nije on doneo ovu odredbu. Ali, po nama, on ima veliku šansu da ubeleži pozitivan poen kod privrednika i učini nešto za izgradnju boljeg privrednog ambijenta. Ovaj slučaj neodoljivo podseća na reformu pravosuđa, kada je kompletna sudijska struka bila protiv tadašnjeg reizbora, kao i na nedavni štrajk advokata. U oba slučaja ovi projekti su neslavno završeni“, kaže Manojlović.

„Vreme“ je pokušalo da dođe do sagovornika iz Privredne komore Srbije. No, kako nam je rečeno, iz PKS-a se neće oglašavati na ovu temu do kraja nedelje. Tako, čitaoci „Vremena“ će ostati uskraćeni za odgovore na neka od sledećih pitanja – zašto deluje da je novi zakon o komorama u suprotnosti sa Ustavom Srbije, kolika će biti članarina, koliko je smanjen prihod PKS-a od članarina nakon ukidanja obaveznog članstva 2013, koliko je članova od tada do danas napustilo PKS, kakav je komentar na reakciju privrednika i njihovih udruženja…

Sa druge strane, zanimljivo je suprotstaviti Čadežovu izjavu od pre mesec dana („Usluge treba da finansiraju naš rad, ne članarina – članarine će učestvovati sa 20 odsto u finansiranju Privredne komore, a ostatak će stići od usluga koje pruža privredi“), sa onim što piše, na primer, u članu 33 novog zakona, gde su članarine navedene na prvom mestu kao izvor prihoda. Ako pogledamo finansijski izveštaj PKS-a za 2015. godinu, videćemo da je prihod od članarina – i to sada, dok članstvo nije obavezno – skoro dvostruko veći (624 miliona dinara, odnosno oko 5,1 milion evra) od prihoda od prodaja roba i usluga (319 miliona dinara – 2,6 miliona evra). Kako Čadež i PKS misle da se ovaj odnos promeni dodatnim povećanjem prihoda od članarina, nije poznato. Na primer, u 2012, poslednjoj godini kada je članstvo u PKS-u bilo obavezno, Komora je od članarina prihodovala oko 5,5 miliona evra. To bi značilo da bi prihod od usluga morao da poraste skoro devet puta, na 22 miliona evra, kako bi se ova Čadežova „formula“ obistinila. S obzirom na to da su, po Članu 2 Zakona, privredne komore, između ostalog, i neprofitne, postavlja se pitanje i kuda će sa tolikim povećanim prihodom i, najverovatnije, povećanom dobiti. Prema Zakonu o udruženjima,

udruženja nemaju pravo da ostvarenu dobit od privredne ili druge delatnosti raspodeljuju svojim osnivačima, članovima, članovima organa udruženja, direktorima, zaposlenima ili sa njima povezanim licima, a statut PKS-a predviđa da „Komora eventualni višak prihoda nad rashodima na godišnjem nivou, koristi isključivo za ostvarivanje poslova utvrđenih Zakonom (o privrednim komorama) i Statutom“.

Na kraju, postavlja se i pitanje članstva u Komori preduzeća u većinskom ili potpunom vlasništvu države. Prema novom zakonu, i oni su obavezni da budu članovi PKS-a – jer su obavezna sva privredna društva – a među njima je i mnoštvo gubitaša. Na primer, Železnice Srbije već niz godina dobijaju državnu pomoć koja se meri stotinama miliona evra, a opet, i ova kompanija – jer su obavezne sve – moraće da daje „harač“ za PKS. Takođe, godinama se govori o neefikasnom upravljanju EPS-om, o velikim gubicima, „curenjima“ na sve strane i neophodnim promenama zarad održivog poslovanja. No, ovim zakonom, ako članarina ostane tih pomenutih 0,19 odsto, taj i takav EPS će biti obavezan da godišnje na ime članarine uplaćuje 674.000 evra Privrednoj komori, a da mu PKS apsolutno ništa ne može pomoći u poslovanju niti u poziciji na tržištu, s obzirom na to da je, uz nekoliko izuzetaka, i dalje suštinski monopolista. Tih nekoliko stotina hiljada evra koje će odlaziti PKS-u zaista ne deluje mnogo u odnosu na ukupne prihode EPS-a od skoro dve milijarde evra (225 milijardi dinara u 2015), ali predstavlja dobar primer potpuno nepotrebnog troška.