Tramp, i to je Amerika

Za „Vreme“ iz Viskonsina

Posle bitke svi su generali. Sve do utorka, 8. novembra predveče, velika većina medija, analitičara i agencija za istraživanje javnog mnjenja u Sjedinjenim Američkim Državama davala je prednost Hilari Klinton u predsedničkoj trci. Već u sredu ujutru svi su znali da „u sitna crevca“ objasne zašto je Donald Tramp pobedio. Jedino što i dalje ne znaju jeste – kako su uspeli toliko da omanu u proceni. U prošlom broju „Vremena“, u izveštaju sa „predizbornog fronta“ već smo objasnili zašto su oboje kandidata bili rekordno nepopularni i izneli slutnju da Hilari Klinton neće biti prva žena na čelu SAD, jer je žene ne podržavaju u meri u kojoj je afroamerička zajednica podržavala Baraka Obamu, prvog crnog predsednika. Majka svih pitanja nakon Trampove pobede jeste: kako je zemlji koja je manje od pedeset godina nakon atentata na Martina Lutera Kinga izglasala crnog predsednika, uspelo da odmah nakon isteka Obaminog drugog mandata na čelo dovede rasistu, šovinistu, čoveka koji poriče da postoji globalno zagrevanje? Deo odgovora na pitanje zašto je Tramp pobedio krije se u objašnjenju zašto je Hilari izgubila.

fotografije: ap

ELITNA GUBITNICA: Prvo i osnovno – ove godine bio je red na demokrate da izgube izbore. Otkako je 1951. godine ratifikovan 22. amandman kojim je predsednički mandat pojedinca ograničen na dva izborna ciklusa, nije se dogodilo da ista stranka osvoji izbore i treći put. Primera radi, nakon dva mandata demokrate Bila Klintona vlast je osvojio republikanac Džordž Buš Mlađi, a nakon njegova dva mandata, pobedio je demokrata Obama. Obamin drugi mandat ističe u januaru i na osnovu statistike bilo je očekivano da ove izbore dobije republikanski kandidat. Prema rečima demokratske kongresmenke SAD Gvendolin Gven Mur, ovoga je bila svesna i Hilari Klinton kad je ušla u predsedničku trku, ali s obzirom na životnu dob, za nju su ovi izbori bili „sada ili nikada“. Osim toga, Mur smatra da je Hilari igrala na kartu „prve žene na čelu SAD“, smatrajući da Amerika može da nastavi isti liberalni trend nakon dva mandata prvog crnog predsednika.

Sudeći po onome što je izveštačica „Vremena“ videla i čula tokom boravka u SAD, ako su demokrate htele da igraju na kartu prve predsednice, veće šanse od Hilari Klinton imala je Gven Mur sa kojom smo razgovarali. Žena, Afroamerikanka, koju obožavaju široka javnost, tradicionalni glasači demokratske partije i etničke manjine, od 2004. do danas glatko dobija izbore za predstavnički dom koji se održavaju svake dve godine. U kongresu predstavlja Viskonsin, gde u poslednjih dvanaest godina doslovno briše protivkandidate. Najslabiji rezultat na izborima imala je 2004, kad je dobila 65 odsto glasova. Reizabrana je i ove godine. Uz to je i četiri godine mlađa od Hilari Klinton, ako je to nekome važno. Međutim, kao i mnoge uticajne demokrate, ona je još na primarnim izborima podršku dala Hilari, a ne njenom protivkandidatu Berniju Sandersu.

Upravo je igranje na žensku kartu došlo glave Hilari Klinton. Osim u populaciji belih žena sa doktoratom, ni u jednoj drugoj grupi nije značajno prevagnulo poverenje njoj u odnosu na Trampa. Razlog je prilično jednostavan: američki glasači svih polova i političkih opredeljenja Hilari Klinton percipiraju pre svega kao personifikaciju političkog establišmenta, elitu nad elitama, a ne naprosto kao ženu. Da bi biračkom telu bio važan pol kandidata, ono mora da vidi u čemu je ključna razlika između politike Hilari Klinton i politike „u pantalonama“. Tačno je da je tokom kampanje snažno zagovarala liberalne reproduktivne politike, ali mnoge majke američkih vojnika žele da čuju kada će im se sinovi vratiti kući, a ona na to pitanje nije imala odgovor. Osim toga, za razliku od nje, Tramp (još uvek) nije okrvavio ruke, a Klinton je priznala odgovornost za to što nisu preduzete sve mere obezbeđenja američkog diplomatskog predstavništva u Bengaziju, gde je 2012. stradalo četvoro ljudi, a ranjeno deset. Među mrtvima se našao i američki ambasador u Libiji, Džej Kristofer Stivens.

Optužbe za seksualno uznemiravanje koje su se pojavile protiv Donalda Trampa možda bi joj išle naruku da sama ne vuče prtljag u vidu seksualnih afera sopstvenog muža i ćutanja kada su neke druge žene optuživale Bila Klintona za istu stvar. Tu leži i objašnjenje zašto je žene nisu videle kao svoju i podržale je u trenucima Trampovih izliva mizoginije. Na tom polju, Hilari i Tramp su se u očima prosečne američke građanke pokazali podjednako loše.

Među mladima Klinton jeste osvojila više glasova nego Tramp, ali „Vreme“ je imalo prilike da se susretne sa mladim demokratama Univerziteta Viskonsin u Milvokiju. Svi odreda kažu isto: na primarnim izborima su podržali Bernija, a na Hilari tek pristaju da Tramp ne bi pobedio. „Berni ima moje srce, a Hilari moj glas“, stoji na nalepnicama koje su delili u kampanji. Ipak, ne kriju da su mnogi njihovi vršnjaci nakon Sandersovog povlačenja iz predizborne trke odlučili da apstiniraju od predsedničkih izbora.

Sve u svemu, odgovor na pitanje zašto je Hilari Klinton izgubila predsedničke izbore, vrlo je jednostavan: bila je loša kandidatkinja.

NEPREDVIDIVI POBEDNIK: Autorka ovog teksta bila je, najblaže rečeno, iznenađena kada je videla da u srpskim medijima razni analitičari daju predviđanja kakav će Tramp biti predsednik. U SAD niko ozbiljan to sebi ne dozvoljava, pre svega zbog sramote, jer su spektakularno omašili u predviđanjima izbornih rezultata, a potom i zato što je Donald Tramp potpuno nepredvidiv u svakom pogledu. Na pitanje šta će dalje biti, jedini razuman odgovor je olinjala fraza „pokazaće vreme“.

Kao što rekosmo na početku teksta, iako mu tzv. ozbiljni, pretežno štampani mediji nisu dali ni šansu ni podršku, već po objavljivanju rezultata svi su bili pametni i trkali se da objasne zašto je Tramp pobedio. Liberalni i neoliberalni delovi američkog društva tek nakon uvida u izborne rezultate i strukturu Trampovih pristalica „otkrili“ su da postoji cela jedna društvena klasa koju su do sada uspešno ignorisali i zanemarivali. Reč je, naravno, o siromašnim belcima, mahom nezaposlenima ili „plavim kragnama“, tj. prostim radnicima. U opširnoj analizi Trampove pobede ovonedeljni „Tajm“ prenosi izjavu člana izborne komisije koji je brojao glasove tzv. glasača u odsustvu (absentee votes). Naime, u brojnim državama u SAD moguće je glasati ranije i svoj glas poslati poštom, u koverti. Na koverti su naznačeni ime glasača, adresa i zanimanje. Sagovornik „Tajma“ sa biračkog mesta na kome je Tramp ubedljivo pobedio, ne može čudom da se načudi što je na tim kovertama video veliki broj zanimanja poput vodoinstalatera, lučkog radnika, i sl. „Nisam znao da oni uopšte glasaju“, kaže ovaj čovek.

Da je ovo tekst o Srbiji, govorili bismo o elitizmu kruga dvojke. Amerika je prevelika da bi imala svoj krug dvojke, pa takvih krugova, mikrozajednica koje pojma nemaju šta se dešava u dubokim dubinama društva, ima u svim iole većim gradovima. Za marginalizovane, siromašne belce u američkom društvu postoji onaj grozni izraz white trash, u bukvalnom prevodu – belo smeće, a u duhu srpskog jezika – beli ološ. Oni rade proste poslove ili ne rade uopšte, žive po ruralnim i zabačenim delovima SAD, u udžericama ili prikolicama, imaju slab ili nikakav pristup obrazovnom sistemu, a jedini izvor informacija im je televizija. Baš njima, zaboravljenima i zanemarenima, Tramp je uspeo da proda priču kako su im imigranti uzeli poslove. Prava istina je da bez poslova ostaju jer ih poslodavci sve češće zamenjuju softverom i mikročipom, ali, hej, Trampova žvaka mnogo bolje prolazi jer upire prstom na navodnog krivca od krvi i mesa.

Uz to, Tramp je tokom čitave predsedničke kampanje govorio jezikom koji ovaj društveni sloj razume i koristi ga. Seksizam i šovinizam uobičajene su pojave među niže obrazovanim i siromašnim slojevima, pa mu je takav nastup bio samo još jedan plus kod njih. Ostaje, ipak, trajna misterija kako je „truli bogataš“ sa Menhetna ukapirao ono što mnogi koji misle da su pametniji od njega nisu – da nezadovoljni marginalizovani belci postoje i da mogu da mu donesu izbornu pobedu.

Kako to da ovakve glasače više privlači rasistički nego socijalistički, levičarski diskurs? Tako lepo, što ovu drugu opciju nisu ni imali. Naknadna istraživanja pokazuju da su mnogi Trampovi glasači na primarnim izborima podržavali socijalistu Bernija Sandersa. Hilari Klinton je previše etablirana za njih, vide je pre svega kao osobu koja zarađuje ogroman novac tako što šeta po svetu i drži govorancije. Tramp, u njihovim očima, za razliku od nje, bar ima pravi posao. Lagana aktivnost koja donosi mnogo novca nešto je što radnička klasa ne prašta nigde u svetu, a pogotovo ne u američkoj kulturi zasnovanoj na samoostvarenju i „američkom snu“ o imetku stečenom sa svojih deset prstiju.

Ipak, nisu samo siromašni i neobrazovani belci glasali za Trampa. Jedan deo emancipovanih republikanskih glasača dobio je po automatizmu, jer glasaju za republikanskog kandidata ko god on bio. Drugi tradicionalno republikanski glasači podržali su ga jer im poverenje uliva ne Tramp, nego Majk Pens, novi potpredsednik SAD i tipični republikanac i konzervativac starog kova. Republikance koji ga ispočetka nisu prihvatali, Tramp je pridobio tako što je objavio listu od dvadeset imena sa koje će odabrati nove sudije Vrhovnog suda. To je prelomilo one najemancipovanije među konzervativcima. Mali, ali nipošto zanemarljiv procenat afroameričkih birača takođe je podržao Trampa. Od ukupnog broja izašlih Afroamerikanaca osam procenata je poverenje dalo Trampu. To je priličan skok u odnosu na šest odsto koliko ih je glasalo za Mita Romnija protiv Obame 2012. godine.

VELIKA OBMANA: Dan nakon izbora „Vreme“ je bilo u prilici da čuje mišljenja dva profesora političkih nauka Univerziteta Market u Viskonsinu i urednika dnevnog lista Sentinel, viskonsinske ispostave USA Today. Izveštačica „Vremena“ imala je priliku i da učestvuje u panel-diskusiji sa profesorima i studentima novinarstva na Univerzitetu Market. Recimo da je iskustvo bilo prosvetljujuće. Niko od naših sagovornika nije predvideo Trampovu pobedu, ali su samo retki među njima bili spremni da prihvate to kao profesionalni promašaj, naročito oni iz medijske struke.

Ekspert za američku politiku, profesor Pol Nolet, otvoreno priznaje grešku u proceni i kaže da je nakon Trampove pobede i rezultata Bregzita čitava industrija ispitivanja javnog mnjenja dovedena u pitanje, budući da su agencije za istraživanje žestoko omašile u oba slučaja: „Očigledno je da su se previše okrenuli onlajn anketama i da ne dopiru do svih slojeva društva. Zaboravljaju da veliki broj ljudi u ovoj zemlji nema pristup internetu ili ga ne koristi da bi popunjavao ankete“, kaže Nolet. Njegov kolega, profesor Loel Barington, ukazao je na ključnu razliku između Trampovih pristalica i protivnika. „Pristalice su ga očigledno uzele za ozbiljno, ali nisu shvatale doslovno sve što priča. Sa druge strane, protivnici su ga doživeli kao neozbiljnog kandidata, ali su sve ludosti koje je pričao u kampanji shvatali doslovno. Zato je od jutros ova zemlja puna preplašenih ljudi“, rekao je Barington u razgovoru sa grupom srpskih novinara, dan nakon predsedničkih izbora u SAD. Koliko je strah spopao deo američkog društva govori i činjenica da je tokom izborne noći sila Amerikanaca pohrlila na zvanični imigracioni sajt Kanade, pa je isti u jednom momentu prestao da radi zbog preopterećenosti servera usled velike posete.

Novinari, međutim, teško priznaju da su negde pogrešili. „Šta je trebalo? Da ne objavimo snimak u kom Tramp vređa žene?“, izdrao se na vašu izveštačicu novinar iz publike na diskusiji na Univerzitetu Market. Uzalud behu napori da im se objasni kako nije stvar u tome, nego u činjenici da su se „odnarodili“ i zanemarili ogroman deo društva. Sada isti ti mediji Trampove glasače nazivaju „nevidljivima“ i „skrivenima“. Pre će biti da su ignorisani i zanemareni. Do koje su se mere štampani mediji etablirali i postali deo elite govori izjava jednog od urednika Sentinela, koji kaže da ne gleda televiziju jer je američki TV program užasan. Na pitanje „Vremena“ da li smatra da je to luksuz koji sebi, kao novinar, ne može da priušti, te da li ga je možda baš zbog toga iznenadila Trampova pobeda, pomirljivo odgovara: „Ne mogu da kažem da grešite.“

Poređenja sa Bregzitom pljušte sa svih strana nakon Trampove pobede, pošto je ista društvena klasa – siromašni belci iz ruralnih oblasti – izgurala i jedno i drugo. Ono što, međutim, većina sagovornika „Vremena“ odbacuje kao mogućnost jeste teza da je i SAD zahvatio globalni trend demokratski izabranih autoritarnih lidera. Ima takvih primera na sve strane: Turska, Mađarska, sve balkanske države, a među njima i Srbija, Egipat i Rusija. Dodajmo tome jačanje radikalno desnih pokreta u celoj Evropi, relaksaciju odnosa sa autoritarnom Kinom ili Kubom. Nešto se loše događa sa demokratijom na globalnom nivou, a realna je bojazan da objašnjenje nije moguće dati iz sadašnjosti, te da ćemo morati da čekamo istoriju da nam objasni šta se zbivalo. Mogući je odgovor da svedočimo slomu neoliberalnog koncepta, a na sceni su globalna nesposobnost levice da na to pruži adekvatan odgovor, te spremnost iste te levice da paktira sa nacionalizmima i šovinizmima svih vrsta jer imaju zajedničku antiglobalističku i antikolonijalističku tačku susreta.

Američki progresivci i liberali još ližu rane i možda im je previše da o svemu ovome misle u ovom trenutku. Međutim, ove teme moraće što pre da dođu na dnevni red. Niko, naime, nema odgovor ni na bazično pitanje kako će se raskalašni Tramp prilagoditi strogim pravilima života u Beloj kući, a kamoli kako će, nepredvidiv i ekstreman kakav jeste, koristiti ogromnu moć koja mu je iznenada pala u krilo.