U kandžama političkih elita

Vikend koji je za nama obeležio je, između ostalog, voz; populistički voz, čija je unutrašnjost oslikana freskama, a spoljašnjost na 21 jeziku poručuje da je Kosovo Srbija. Ova „crkva na šinama“ trebalo je u subotu da stigne od Beograda do Kosovske Mitrovice. Međutim, njegova poslednja stanica, pre povratka u Beograd, bila je Raška. Tu je, na poslednjoj stanici pre administrativnog prelaza sa Kosovom, zaustavljen. Premijer Srbije Aleksandar Vučić doneo je takvu odluku, kako bi se, prema njegovim rečima, sačuvali životi ljudi i sprečili sukobi širih razmera. On je rekao da su Albanci i specijalne snage pokušali da miniraju deo pruge i da su na administrativnu liniju poslali svoje jedinice, da uhapse putnike i mašinovođu.

Odluku o tome hoće li voz nastaviti planiranom rutom, premijer Vučić saopštio je na konferenciji za novinare. Nakon premijerovog obraćanja, putnici su autobusom prevezeni do Kosovske Mitrovice, a voz se uputio nazad, ka Beogradu.

„Specijalne snage Albanaca pokušale su deo pruge da miniraju, poslate su i jedinice ROSU na sever“, rekao je premijer Aleksandar Vučić i dodao da je iz mesta Lužane samo od Albanaca sastavljena jedinica poslata sa dugim cevima na Jarinje, gde je trebalo da sačeka voz, uhapsi mašinovođu i putnike, i time dovede do velikih sukoba.

Svi oni koji nisu bili upoznati sa izgledom voza i namerom da stigne od Beograda do Kosovske Mitrovice, možda su, gledajući vesti za vikend, pomislili da je Srbija ponovo u ratu.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je, posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, koja je održana u nedelju, da je dan, kada je voz iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu zaustavljen u Raški iz bezbednosnih razloga, bio na ivici sukoba.

„Jučerašnji dan je bio na ivici sukoba sa privremenim institucijama u Prištini. Pojavljivanje jedinica ROSU bio je znak da Albanci žele rat“, rekao je Nikolić.

Poslednja dešavanja u srpsko-albanskim odnosima potvrdila su zaključke tribine „Tačka susreta“, koja je krajem decembra održana u Preševu. Sagovornici su se tom prilikom složili da Balkanom vlada politički populizam, koji vodi samo u dalje sukobe, bez realnih očekivanja da je moguća potpuna normalizacija odnosa, uprkos brojnim tačkama koje spajaju narode koji na ovom prostoru žive. Konzervativne politike i autoritarne vlasti u zemljama regiona, umesto pod velom pomirenja, samo produbljuju sukobe. Jedan od zaključaka razgovora jeste i da na prostoru na kom živimo konstantno postoji sukob, bez obzira na to što zvanično vlada mir.

U poslednjem u nizu razgovora u okviru projekta „Tačka susreta“, o tome šta je Balkan, šta o njemu pričaju i šta bi trebalo da bude, razgovarali su novinar i pisac Idro Seferi, glavni urednik „Vranjskih novina“ Vukašin Obradović i predstavnik Odbora za ljudska prava iz Preševa Belgzim Kamberi. Njih je kroz razgovor vodila pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“ Jovana Gligorijević.

Tribinom u Preševu završen je projekat koji je, u saradnji sa Forumom ZDF i Fondacijom za otvoreno društvo, tokom 2016. godine sproveo nedeljnik „Vreme“, a prethodni događaji održani su u Beogradu, Prištini, Skoplju, Tirani i Podgorici.

Ideja projekta bila je da u prvi plan stavi sva ona polja na kojima su narodi na Balkanu sve vreme sarađivali i sve one koji se nikada nisu sukobljavali i da, na malo drugačiji način od uobičajenog, govori o pomirenju.

S tim u vezi, kao ključna oblast u kojoj saradnja postoji i nikada nije dovedena u pitanje, prepoznata je kultura. Kulturna saradnja nikada nije prestajala tokom trajanja sukoba, osim u situacijama kada iz bezbednosnih razloga nije bila moguća.

„Zbog toga što su svi ti ljudi sve te godine izdržali nesukobljeni i neposvađani, njihovu saradnju i rezultate želeli smo da, kroz ovu seriju tribina, stavimo u društveni, sociološki, istorijski i politički kontekst“, rekla je, otvarajući razgovor, Jovana Gligorijević.

ŠTA JE BALKAN: „Balkan je sredina koja nema posebnu formu, niti posebnu sadržinu“, kazao je Idro Seferi. „To je prostor u kome se mnogi ljudi trude da stvaraju nešto, međutim gotovo nikad u tome ne uspevaju. Moj utisak je takav, s obzirom na to da većina ljudi na Balkanu, bilo da govorimo o geografskom ili političkom prostoru, nema ideju gde i kako živi, imajući u vidu veliki politički pritisak.“

Seferi smatra da sva društva na Balkanu, pod uticajem politike, nemaju osnova za normalnu saradnju, te da se to može uočiti iz ambicija za političko pomirenje između Albanaca i Srba, kao i iz situacije u kojoj se nalaze Hrvatska i Slovenija.

„Kulturne sličnosti su nebrojane, ali ne mogu se uočiti zbog one grupe ljudi koja nema nikakav interes da se situacija menja“, rekao je Seferi i dodao da u regionu ne postoje politička volja ni želja za političkom saradnjom.

Prema rečima Vukašina Obradovića, Balkan je jedna jedinstvena istorijska i kulturna celina. „Bez obzira na političke, nacionalne, verske podele, ratove i sve ono što smo preživljavali u poslednje vreme, bežeći jedni od drugih ili približavajući se, u zavisnosti od okolnosti kojima smo okruženi, bez obzira na sve naše razlike i insistiranja na tim razlikama kao potvrdi nacionalnog identiteta, Balkan ostaje jedinstvena kulturna zajednica. Koliko smo toga svesni i koliko to želimo da priznamo, pitanje je koje svako mora sam sebi da postavi.“

Obradović smatra da kultura jeste tačka dodira, ali i to da su političari svesni da ih je oduvek najviše ugrožavala upravo kultura. „Ona ugrožava njihovo viđenje Balkana, kao prostora na kome žive primitivna, varvarska, međusobno sukobljena plemena, u kojima su oni glavni igrači. Kad god se pojavi neki integrativan faktor, političari kulturu vide kao najvećeg protivnika, jer kroz nju na površinu izbijaju sve naše nebrojane sličnosti.“

Balkan je za Vukašina Obradovića zajednički kulturni prostor, u kome ima mnogo sličnosti, a kultura ostaje početni korak ka normalizaciji ovog područja. On dodaje da, sa druge strane, političari, svesni toga, rade sve kako bi sprečili kulturno zbližavanje.

Odgovarajući na pitanje šta je Balkan, Belgzim Kamberi smatra da pre toga treba upitati da li Balkan postoji. Prema njegovim rečima, Balkan može postojati kao geografska i kulturna celina, ali je pitanje šta se podrazumeva pod tim da je neko Balkanac u političkom i socijalnom smislu.

„Na Balkanu se opaža stigmatizacija, stereotipi, ne samo unutar ovog prostora, već i oni koji o njemu postoje van. Mnogi su nastali još u 18. i 19. veku, zbog potrebe odbrane Zapada“, smatra Kamberi. „Mi smo mnogo stigmatizovani unutar sebe. Imigracije naroda donele su na ovaj prostor i nove kulture. Balkan danas ima veći diverzitet nego čitava Evropa, bilo da je reč o kulturi ili religiji. Mi se razlikujemo prema religiji, muzici, tradiciji… Unutar ovih društava postoji nekoliko podidentiteta, koji se integrišu u opšti identitet. Ja ne volim da to nazivam balkanstvom, jer u sociološkom smislu ne znam šta znači Balkan i šta se pod pojmom Balkanac podrazumeva.“

Foto: Stevan Ristić

Svoju tvrdnju uporedio je sa formulacijom Istoka i Zapada. Kako je rekao, u sociološkom i političkom smislu nije poznato šta su Istok i Zapad, nema pravih definicija, već je reč o kulturnim i civilizacijskim paradigmama, koje često dobijaju rasističke i fašističke konotacije. „Ono što na Balkanu nije uspelo tokom postkomunizma, deli nas, a nismo uspeli ni da porazgovaramo dovoljno o stvarima koje nas čine različitim. Populizam ih konstantno pojačava, a te razlike nisu uspele da postanu harmonične sa onim što nam je zajedničko. Ne treba da stvaramo netačnu sliku o Balkanu. Mi imamo suštinske razlike, o kojima ne želimo da razgovaramo. Sve dok ne diskutujemo o njima, nećemo ih ni prevazići.“

ZAJEDNIČKI PROJEKTI: Urednik „Vranjskih novina“, Vukašin Obradović podsetio je da su one osnovane 1994. godine i da su tada bile možda jedini medij u Srbiji u kome je objavljeno šta traže Albanci sa juga Srbije. „Predistorija ovih novina prožeta je pokušajima da dođe do dijaloga između Srba i Albanaca, što je ključni problem“, kazao je Obradović. On je podsetio i na projekat zajedničkih novina, redakciju Hapi-Korak, koja je nastala kao posledica atmosfere i načina na koji se na jugu Srbije tada živelo. Ona se razlikovala od svih kasnijih projekata po tome što je bila jedinstvena redakcija u kojoj su radili Srbi i Albanci. U ovim novinama radili su i Obradović i Kamberi. „Redakcija je radila tri godine i izdavali smo iste tekstove na srpskom i albanskom jeziku. Tih godina imali smo češće i više međusobnih kontakata, a redakcija je bila njihov proizvod“, rekao je Obradović, ukazujući na to da je sada manje saradnje i kontakata između Srba i Albanaca na jugu Srbije nego što ih je bilo devedesetih godina.

„Žao mi je što sada nema takvih projekata na mikro nivou. Oni postoje na nivou Beograda, Prištine, Srbije, Kosova. Mnogo organizacija radi kulturnu razmenu na nivou tih gradova, ali na jugu Srbije takve nema. Čini mi se da smo ovde svedoci regresije u odnosima između dva naroda, čak i kada je u pitanju kulturna saradnja“, ističe Obradović.

Idro Seferi

Uspeh politike tokom 2016. godine ogleda se u tome što su se svi narodi u regionu dodatno udaljili, smatra Idro Seferi. „Moram da primetim da u Beogradu ne postoji škola umetnosti i niz umetnika, već su svi individue, što pokazuje da naša društva nemaju dušu za umetnost, već koristimo uspeh individua da pokažemo kako imamo nekakvu kulturu, koje zapravo nema. To je uglavnom problem. Ja ne vidim nikakav pomak u odnosu na ranije periode, imajući u vidu da su mediji ponovo stavili šlemove. To ne ostavlja nadu ni za kakvu promenu. Stalno se vraćamo u doba spasavanja Jugoslavije, dok Velika Britanija, s druge strane, napušta EU, a predsednik Amerike postaje Donald Tramp. Naš problem je to što ne shvatamo realnost.“

Koreni opadanju nivoa kulture i kulturne saradnje su u tome što su socijalni populizam i konzervativne politike učvrstili neznanje, smatra Kamberi. Prema njegovim rečima, kulturno ujedinjenje naroda Balkana propali je projekat, jer u kulturama svih zemalja dominiraju konzervativni krugovi. „Neoliberalne politike doprinele su da se marginalna područja udaljavaju. Ja mislim da tehnologija i globalizacija neće približiti ljude. Na Balkanu smo bili regresivni, a na terenu svakodnevno jačaju konzervativizam i duh nacionalizma. To je prva faza totalitarizma. Smatram da na Balkanu više nema progresivnog duha. Nekoliko faktora uticalo je na to i mi smo upravo zbog nedostatka suočavanja sa prošlošću i propali. Bez upiranja pogleda u istinu, besmisleno je predstavljanje budućnosti. Potrebno je da razgovaramo. Unapređenja odnosa nema bez pomirenja i izvinjenja. Mi se nismo međusobno suočili u posleratnom periodu i sada smo u situaciji da u svim balkanskim državama vladaju autokrate. To će učiniti dodatnu dekulturizaciju među zajednicama i možda dovesti do nekog narednog sukoba.“

Iako je bilo pokušaja da civilno društvo i kultura približe ove narode, oni u tome nisu uspeli, a prema Kamberijevim rečima, univerziteti i intelektualci treba da se uključe u ovaj proces, te da se prepozna uloga akademske zajednice i institucija u ovom procesu.

POPULISTIČKI REČNIK POMIRENJA: Vladajuće elite proširile su populizam u svim segmentima, dok su antipopulistički i antifašistički krugovi marginalizovani, i takva bi u jednoj Kamberijevoj rečenici bila politička slika Balkana.

„Vlast u Srbiji danas je mnogo totalitarnija nego za vreme Miloševića“, smatra on. „U Skupštini je za vreme Miloševića bilo više progresivne opozicije nego u današnjoj Skupštini Srbije. Sada je gore, jer su kulturne i progresivne snage mnogo slabije. Jugoslavija je bila zatvorenija država, ali je bilo ekonomije i industrije. Danas, u situaciji u kojoj nema industrije i razvijene privrede, a nezaposlenost je visoka, sve se koncentriše u rukama vlasti, koja koristi sve tehnologije da stvara populizam. Sada je mnogo manje Albanaca koji govore srpski, a da ne govorimo o Srbima koji govore albanski, nego za vreme Jugoslavije, uprkos postojanju društvenih mreža i najširih mogućih načina povezivanja“, smatra Kamberi i dodaje da duh populizma neoliberalnom ekonomijom zatvara društva, bez obzira na slobodu kretanja informacija. „Ljudi imaju danas manje informacija, zatvoreniji su i manje komuniciraju upravo zbog tog političkog, kulturnog i ekonomskog modela pod uticajem politika populizma.“

Vukašin Obradović saglasan je s tim da populizam i autokratija obeležavaju područje Balkana i da u takvim okolnostima bilo kakav napredak nije moguć. „Koliko god se mi na lokalu trudili da iz svojih nacionalnih okvira pokažemo da smo bolji, lepši, pametniji od ostalih, sve ovo što nam se dešava neosporan je dokaz civilizacijskog poraza svih nas koji obitavamo na ovim prostorima, hteli mi to da priznamo ili ne“, smatra Obradović i dodaje da je suočavanje sa prošlošću neophodno za koračanje u budućnost. „Međutim, mi kao da opet doživljavamo regresiju jer, pravdajući se nedostatkom razgovora o prošlosti, bežimo iz sadašnjosti u sopstvene nacionalne okvire. Nismo dovoljno svesni toga da sa smo postali žrtve nacionalističkih, autokratskih režima u gotovo svim državama na Zapadnom Balkanu. Danas ne može da bude normalno da vas ne interesuje šta se dešava u susednim državama. To je odlika autizma. To je sindrom kuvane žabe – političari nas polako zagrevaju, a naše reakcije, kojima bismo pokazali da se ne slažemo sa takvom primitivnom atmosferom u društvu, izostaju. Svaki naš razgovor počinje i završava se na civilizacijskom nivou društava u kojima živimo. Ipak, mnogo je tema koje moramo prvo u svom dvorištu da raščistimo, pa tek kada stvorimo uslove, da o tome razgovaramo i sa svojim komšijama.“

Primer da je razgovor moguće jeste tribina Edija Rame koja je u oktobru održana u Beogradu. Obradović smatra da je atmosfera na toj tribini dokaz koliko malo nedostaje da se dostigne nivo normalnosti u međusobnim odnosima Srba i Albanaca.

Idro Seferi je novinar sa Kosova koji živi u Beogradu. Kaže da je on „dobro-

voljac“ srpsko-albanskih odnosa jer je došao u Beograd kako bi video ko su ti ljudi sa kojima se Albanci sukobe. „Naš problem je isti i tiče se pogrešnih politika. Mi ne pričamo ni o jednom problemu ozbiljno jer nismo ozbiljna društva. Takva društva ne dozvoljavaju da se novinarstvo razvije u pravom smislu. Političke elite tvrde da ih novinari ne zovu, a onda kada vam zakažu intervju, otkazuju ga. Ja sam sa Kosova, ali radim za televiziju iz Albanije. Pisao sam za jedan nedeljnik u Srbiji, u kom su moji tekstovi tri puta zaredom bili na naslovnoj strani, a onda od narednog broja saradnja je sa mnom prekinuta. To tako funkcioniše na svim jezicima. Mislim da je 80 odsto medija kontrolisano i moguće je pisati uglavnom između redova. Inače, ljudi na Balkanu malo čitaju, a tek između redova. S druge strane, kada god vidim izjavu nekog Albanca u srpskim medijima, to mi ne deluje ozbiljno, jer znam ko su ti ljudi. Civilno društvo i mediji nikada ništa ozbiljno nisu uradili po pitanju poboljšanja odnosa.“

Vukašin Obradović

ŠTA BI BALKAN TREBALO DA BUDE: Učesnici razgovora u Preševu prilično su pesimistični po pitanju odnosa između dva naroda, pa ne vide ni da će u budućnosti biti mnogo pomaka.

Vukašin Obradović smatra da je napredak postignut bar u tome da međunarodna zajednica neće dozvoliti da međusobno ratujemo. „To je sasvim izvestan rezultat ovih 25 godina. Siromaštvo, glad, beda, populizam, to je sasvim dovoljno za nas na Balkanu da, ako se otrgnemo kontroli, ponovo krenemo jedni na druge. Uz to političke elite igraju na samoj ivici žileta, na jednoj strani propagirajući evropske integracije, put u Evropu, evropske vrednosti, kada razgovaraju sa predstavnicima međunarodne zajednice, a onda na drugoj strani, u unutrašnjem političkom životu, koriste najprimitivnije metode obračuna sa neistomišljenicima. Naša je sreća u nesreći da je nad Zapadnim Balkanom uspostavljen takav nivo kontrole da nam neće dozvoliti da ponovo zaratimo. Ne zbog nas, već zato što bi to njima zakomplikovalo život.“

Dok je sa jedne strane situacija takva, na drugoj je uočljiva tendencija porasta desnice, ne samo na Balkanu već širom Evrope. Obradović u takvoj situaciji nije optimista da će se u narednom periodu produbiti dijalog na ovom području. „Politička opcija elita koje se pojavljuju kao ozbiljne snage i koje u perspektivi mogu doći na vlast, nije građanski pristup. Pre bih rekao da će se približavanje između država i naroda na Balkanu odvijati do one tačke koliko je neophodno da bi se stvarao privid napretka u evropskim integracijama kojima svi težimo.“

Dok države prate svoje interese u pogledu evropskih integracija, Zapad razmišlja do linije svojih pragmatičnih interesa na ovom području, smatra Obradović i dodaje da ih se ostalo ne tiče, jer Balkan nije mesto na kome oni žive. „Na primer, Aleksandar Vučić treba da obezbedi kosovski dijalog, stabilnost u Bosni i Hercegovini, i to je ono što određuje odnos Zapada prema njemu, u najvećoj meri. Kada su u pitanju ostale zemlje Balkana, to su neki drugi interesi, a demokratizacija, mediji, kultura, saradnja ostaju potpuno na nivou naših unutrašnjih kapaciteta, mogućnosti i civilizacijskih potreba. Tu nam Evropa neće pomoći, niti joj je to interes. Mi moramo da budemo svesni toga gde, ko i šta čini demokratsko tkivo zajednice, kako bismo mogli da zaključimo šta će se dešavati sa nama u budućnosti. Čini mi se da ne postoji volja ni u jednoj nacionalnoj zajednici da se suoči sa sopstvenim civilizacijskim nivoom. To suočavanje važnije je od sučeljavanja sa prošlošću. Onog trenutka kada shvatimo na kom nivou je država, ali i na kom su nivou društvo i građani u kulturi, obrazovanju, temeljnim vrednostima, bolje ćemo razumeti zašto nam se dešava to kroz šta prolazimo. Međutim, mi volimo da budemo najlepši, najpametniji, najbolji, ali plašim se da nismo takvi“, kaže Obradović.

Belgzim Kamberi smatra da je, uprkos tome što na ovom području nema ratnih sukoba, sukob konstantan, a da je mir izgrađen u nedostatku rata. „Mi nismo izgradili realan mir. Danas je manje tendencije da se Balkan menja nego što je to bilo devedesetih godina. Veoma je problematična i tendencija za revizionizam, a ta vrsta ideološkog i političkog revizionizma nije slučajna. Ona je upravo posledica nedostatka mogućnosti da se predvidi budućnost. Mi već 25 godina razgovaramo o ovim temama, bez rezultata.“

Kamberi smatra da civilno društvo i ono što se civilnim društvom naziva treba da se otrgne od elitizma i kosmopolitizma i da se vrati osetljivim temama. „O pitanju nacija i naroda na Balkanu, o nacionalnom pitanju na Balkanu, o tim temama treba razgovarati. Činjenica je da baveći se velikim temama zaboravljamo male. U tom smislu je neophodno graditi nove političke paradigme. Danas je manje ljudi u civilnom društvu u Srbiji koji bi rekli da treba priznati nezavisnost Kosova, ispravite me ako grešim. Više takvih je bilo 2002. godine, na primer. Srpsko-albanski odnosi svakako su povezani sa kosovskim pitanjem. Istorija je pokazala da ukoliko se jedan problem ne reši, on predstavlja prepreku za budućnost. To je uloga novih paradigmi. Razgovori između Beograda i Prištine traju već nekoliko godina, ali nema rezultata. Mi moramo da razgovaramo o svim temama. Na način na koji to sada radimo nećemo rešiti ni male, ni velike probleme“, smatra Kamberi.

Kada društva počnu da se sagledavaju kao društva, sa svim unutrašnjim problemima, kada ne budu postojale tabu tebe, tada će biti moguće postizanje napretka, smatra Seferi. „Sa ovakvim elitama to nije moguće. Međutim, te elite su neki procenat u društvu, a nisu društvo u celosti. Postoje razne stvari i drugi ljudi koji nisu nacionalni radnici. Treba otvoreno govoriti o problemima, a ne praviti nekakve festivale i na njih pozivati nekakve kvaziumetnike sa Kosova ili iz Beograda koji nisu faktor u tom društvu. Mediji iz Srbije često intervjuišu neke ljude, kao relevantne faktore, a ako bih ja intervjuisao nekog ko je sličnog kalibra u Beogradu, smejali biste mi se. To je osnovno što treba da se promeni. Postoji nada da možemo da se promenimo mi, a ne elita. Elita dođe i prođe.“

Seferi dodaje da je maketa Balkana i bivše Jugoslavije pravljena davno, a da je nama data mogućnost da se igramo sa našim predlozima te iste makete. „Mukotrpan proces svega toga je ovo što mi sada proživljavamo. Za 10 do 15 godina moramo da dođemo do jasnog procesa, a to će biti proces evropskih integracija. Naš san je da postanemo normalni. Jasno je da mi ne možemo ići u EU ako je prolazak Kosovom autom sa srpskim tablicama nebezbedan, i obrnuto. Jasno je da moramo stići tamo, a koliko ćemo se mučiti na tom putu, zavisi od nas. Problem je što se mučimo da stignemo tamo gde treba. Svako od nas mora da se bori koliko može i van posla, da dokažemo da smo ljudi. To nam malo teže ide. Kosovo ne može biti normalno društvo ako na Univerzitetu u Prištini nema nastave na srpskom.“

Prema njegovim rečima, problem je što se mediji u Srbiji ne bave unutrašnjim fenomenima u kosovskom društvu, već su svi Albanci Hašim Tači.

MEĐUNARODNI IGRAČI: Lideri na Balkanu imaju veoma dobre međusobne odnose i to nije slučajno, smatra Belgzim Kamberi. „Važno je sagledati ko je neku ideju stvorio. Međunarodna zajednica je na Balkanu birala stabilnost i sigurnost i to je bilo pogrešno sa njene strane, ali je još pogrešnije što je društvo na Balkanu to prihvatilo. Umesto bezbednosti i sigurnosti, trebalo je da se borimo za razvoj demokratije i pravde. Zbog toga imamo ovakvu situaciju. Međutim, to što je postignuto je kratkotrajno, i u jednom trenutku doći ćemo do zida.“

Vukašin Obradović saglasan je s tim i kaže da je osim suočavanja sa prošlošću bitno da se razgovara i o tome zašto su elite takve kakve jesu. „Tek kada se suočimo sa tim pitanjem, moći ćemo da imamo nekakve odgovore.“

Kao jedan od najvećih problema, Belgzim Kamberi navodi to što se poboljšanje očekuje sa strane, a unutar društva se ne radi ništa da do promene dođe. „Tražimo da nam spas dođe spolja, od Rusije, Evrope, Turske… Nedostaje nam unutrašnji motiv da se izmeni situacija. Zbog toga svega mi nemamo ni snage ni potencijala, niti se organizujemo za nove paradigme kako bismo izmenili ovu situaciju. Ona se može menjati samo iznutra. Mi smo bezuspešni u tome da se iznutra menjamo i ne možemo očekivati da rešenje dođe spolja. To je totalna greška, kao paradigma. Rešenje neće doći sa strane, a mi ćemo na isti način nastaviti da pričamo narednih 20 godina.“

Prema njegovim rečima, unutrašnji potencijal je izgubljen, a vladajuće elite uništile su obrazovanje i samim tim su narušile taj unutrašnji potencijal i medije. „Mi više nismo u stanju da nudimo alternativu. Taj potencijal ranije je postojao i u mnogo težim situacijama, a sad smo upali u mračnu fazu koja će biti mnogo opasnija.“

MEDIJI: Bitnu ulogu u čitavom procesu igraju i mediji, saglasni su sagovornici.

Idro Seferi kaže da na Kosovu vesti RTK zavise od toga kako se kreće politička scena. „Gledao sam pre nekoliko dana vesti ove televizije. Pošto RTK podržava vlast, bez obzira na to ko je čini, u tom trenutku se dešavaju različiti protesti na Kosovu i RTK ima tri vesti protiv Srba, nacionalističke, iz arhive… Oni to ne rade zato što stvarno mrze Srbe, već zato što je Tači manji patriota, pa može da se digne nervoza na Kosovu. To je problem. Ja u Beogradu mogu da intervjuišem analitičare i da ih tako svrstavam, ali šta se postiže domino efektom – ja stvorim sliku na Kosovu da su Srbi ovakvi ili onakvi i oni ne mogu da nađu to. Ono što su tabloidi u Srbiji, na Kosovu su portali. Oni uvek citiraju ‘Kurir’ i ‘Informer’ i onda neko iz redakcije uvek mene zove da proveri da li je tačna vest. U razgovoru sa kolegama iz tih redakcija pitaju zašto proveravaš. Moram jer znam da lažu, a isto to dešava se dole. Postoje brojni analitičari koji su potpuno nerelevantan faktor i kvare proces normalizacije kosovskog društva, a u srpskim medijima dobijaju maha i glavni su izvori. To su, između ostalog, i oni koji propagiraju ideju ‘Velike Albanije’, a koji nisu istoričari i političari. Uradio sam mnogo priča iz Srbije. Dosta ih je o rekonstrukciji događaja i odnosa. Međutim, radiš to na najbolji način, a onda se pojave nekakvi pomiritelji i izbace polovinu jer nije onako kako su oni zamislili. Isto tako, i civilno društvo zove samo Srbe iz Beograda i Albance iz Prištine, oni pregovaraju međusobno preko te linije, a ne postoji ništa između, poput lokala“, kaže Seferi i dodaje da se na događajima organizacija civilnog društva pojavljuju isti ljudi koji godinama pričaju iste priče.

Mediji su, prema rečima Vukašina Obradovića, posledica društvenih i političkih odnosa u društvu. „Možemo da govorimo o medijima u Srbiji, i mi koji smo ovde lako ćemo se složiti oko toga kakvi su. Mediji nisu ispod staklenog zvona. U Srbiji su mediji strogo kontrolisani, i kada govorimo o srpsko-albanskim odnosima, oni se uvek upotrebljavaju u dnevnopolitičke svrhe.“

Tribinom u Preševu stavljena je tačka na projekat „Tačka susreta“. Ostaje nada da će razgovori održani tokom 2016. uticati na učvršćivanje veza naroda u regionu i prepoznavanje onoga što im je zajedničko, te da neće biti „voz koji ne vozi nikuda“, kako su vozilo sa početka ovog teksta opisali nemački mediji.