Da pitam ja vas

Iako je od poslednjeg napada Aleksandra Vučića na novinare N1 prošlo već sedam dana, nikom – pa ni novinarima te televizije – nije jasno zašto su oni zapravo optuženi. Tokom obilaska fabričkog pogona u Inđiji, premijera je 24. januara dočekalo i sasvim očekivano pitanje o tome kako vidi fotografiju na kojoj je ministar zdravlja Zlatibor Lončar u prijateljskom zagrljaju sa vođom Zemunskog klana. Umesto odgovora, a u već uobičajenom maniru, on je izneo salvu teško razumljivih teorija zavera i tvrdnji nad kojima bi stručnjaci raznih specijalnosti mogli ozbiljno da se zamisle:

„Kako vi vidite fotografiju onih koje podržavate svaki dan, sa notornim kriminalcima osuđenim za promet i prodaju droge našoj deci? I to su postali glavni šefovi njihovih kampanja, svakog dana ih podržavate. Zlatibora Lončara, za razliku od vas koji ne pitate one koje podržavate – Zlatibora Lončara sam pitao za sliku koja je objavljena i on mi je rekao sledeće – pošto naravno on nije optužen da je bilo šta sa njima sarađivao, radio ili učestvovao u bilo kakvom izvršenju krivičnog dela, za razliku od onih koje vi podržavate i koji su, otvoreno podržavate, koji su učestvovali u izvršenju najtežih krivičnih dela, a to je prodaja droge našoj deci, i za to pravosnažnom presudom osuđeni… Dakle, to vam je, kako se zovu oni… Braća Burgije…“

TIRADE I MRAČNE SILE: N1 je pozvao premijera da objasni zbog čega je izneo ovakve optužbe, kao i da svoje tvrdnje dokumentuje, ali od toga sasvim sigurno nema nikakve vajde. Tim pre što je svega dvadeset dana ranije isti taj premijer izneo možda i ozbiljniju optužbu koja nije privukla praktično nikakvu pažnju. Na pitanje o razlozima zbog kojih se državni stanovi prodaju „na brzaka“, tokom novogodišnjih praznika, premijer je 5. januara odgovorio ovako: „Uvek ćete da nađete neku petu zamerku, neku desetu zamerku. Kao i zamerku – što te, Vučiću, nisu ubili u Srebrenici, baš smo se tome nadali, što su bili poslati ti specijalci iz Srbije u civilu da slikaju one koji bi tebe ubili ili ne znam šta uradili.“ U prevodu: novinari N1 žele smrt premijera. I ne samo da žele, već su, kako se čini, imali i tajne „snimatelje“ koji bi čitavu stvar ovekovečili, valjda radi obaranja gledanosti u udarnom terminu (?!).

Mali je korak od ove situacije do one u kojoj Vučićev politički otac Vojislav Šešelj – sa sve Vučićem pored sebe – na konferenciji za medije u februaru 2000. optužuje novinare da su ubice i izdajnici koji „svesno rade u korist onih koji su ubijali srpsku decu“. Pitanje je zapravo ima li tu ikakve razlike, izuzev činjenice da na Vučićeve napade novinari uglavnom ostaju nemi, a da je svojevremeni Šešeljev atak bio zapravo verbalni duel između njega i koleginice Antonele Rihe (duel, inače, koji je i dan-danas na čast profesiji), kao i da je posle tog događaja SRS bio bojkotovan u svim nezavisnim medijima praktično godinu dana.

S druge strane, važna je razlika to što je u slučaju Šešelja normalna komunikacija bar teoretski moguća – kakav je da je, on je uglavnom uvek odgovarao na ono što ga pitaju. Njegovo političko čedo, s druge strane, tu je stvar dovelo do apsurda i danas je teško zamisliti da na bilo koje pitanje – čak i ono koje mu ide u prilog, dogovoreno, režirano – on pruži normalan, uravnotežen i jasan odgovor. Ukoliko je pak pitanje kritičko i ukoliko se odnosi na bilo šta što premijera naročito pogađa i boli (a takvih je tema svakoga dana sve više), novinarima ne ginu uvrede, ni sa čim potkrepljene optužbe; ne ginu im bes, urlanje, višeminutni monolog i bezobzirna zamena teza.

Jedan od poslednjih zanimljivijih primera dogodio se Vesni Radojević, novinarki „Istinomera“ koja je 20. novembra postavila dva pitanja: jedno o zastoju u Zakonu o poreklu imovine, a drugo o zastoju u pravnoj državi, tj. slučaju Savamala i premijerovoj tezi da trenutno ne može da izađe na kraj s huliganima. „Vi ste ovde došli da držite političku tiradu i ja nemam problem s tim… Vama smeta Savamala, a ne smetaju vam ljudi koji su ubijeni, a čije ubice nisu pronađene“, rekao je Aleksandar Vučić, odgovarajući verovatno samo na ono što je on čuo, razumeo i doživeo, a što nema nikakve veze s realnošću i pitanjima koja su mu zaista postavljena.

Nastavio je u istom stilu: „Osudio sam najvažnije organe vlasti, ali vama to nije dovoljno. Zato što ne možete da kažete da nijedan od ovih rezultata nije impresivan, zato što ne postoji ekonomska argumentacija kojom biste nas napali, zato što ne postoji ozbiljna politička argumentacija kojom biste napali politiku ove zemlje, i onda morate da se bavite protivpravno postavljenim barakama, na kojima su neki ljudi protivpravno zarađivali novac, da biste narod ubedili da je to najveći i najvažniji problem.“

Ni to nije bilo dovoljno. Uprkos pristojnom i smirenom tonu koleginice, koja je uporno ponavljala da samo želi odgovor na svoja pitanja i da je ona tu u ulozi novinarke, on je u dve rečenice kratko objasnio zašto se stalo s usvajanjem Zakona o poreklu imovine, stavljajući opet fokus na tezu da njena pitanja imaju „direktnu i nedvosmislenu političku konotaciju“, ali da je njegov posao da i na takva pitanja odgovara (?!).

Naravno, u antologiju ovakvih slučajeva ulaze i situacije koje već predstavljaju evergrin srpske medijske scene: kada je, pred nosom Majkla Davenporta, objasnio kako „Tamara Spaić neće biti srećna šta god ja rekao“; kada je „Vreme“ označio kao „novine koje objavljuje Mišković“, ili kada je za urednike RTS-a rekao da se ponašanju kao „političke persone“ koje su tu postavljene voljom Demokratske stranke.

PERSONE BEZ LJUDSKIH PRAVA: U protestu televizije N1 zbog optužbi za povezanost s misterioznom „braćom Burgijama“, navodi se da premijer, „kao nosilac jedne od najznačajnijih funkcija u Srbiji, ima posebnu odgovornost za izgovorene stavove“. Stvar je jednostavna, ali izgleda teško razumljiva kako Vučiću tako i njegovim saradnicima i istomišljenicima.

U razgovoru za „Vreme“ povodom napada na RTS, predsednik UO te kuće Vladimir Vuletić konstatovao je u avgustu prošle godine kako ono što je rečeno na konferenciji za novinare on „ne tumači kao napad i pritisak“, već samo kao „lično mišljenje čoveka kojem se nešto nije dopalo“. Ali, problem je baš u tome što premijer svoje lično mišljenje može da iskaže u svoja četiri zida, pred svojim prijateljima, ali ne i pred novinarima, u sali Vlade koju plaćaju – između ostalih – baš i ti novinari koji mirno sede i slušaju uvrede i „lična mišljenja“. Kao premijer, Vučić ima obavezu da poštuje integritet i dostojanstvo svih građana i građanki Srbije i njihova osnovna ljudska prava. A optužbe za izdaju, želju da premijer bude ubijen, za finansijske relacije s ovim ili onim kriminalcem ili tajkunom, svakako ne spadaju u domen onoga zbog čega se nalazi tu gde se nalazi.

Konačno, čak je i on sam toga svestan. U intervjuu za Insajder.net u martu 2016, objasnio je da prema novinarima ponekad reaguje prenagljeno, mada dodaje i da se to ne događa često. „Da li sam pogrešio kada sam nazvao novinare Televizije Vojvodine i N1 ‘ovi vaši’? Moguće je da to kao predsednik Vlade nije trebalo da kažem. Da li je to istina ili neistina – pa nije baš neistina. Ali, da li ja to treba da govorim kao predsednik Vlade – pretpostavljam da nije trebalo.“

Težak će posao imati onaj ko jednog dana sedne da piše antologiju najsramnijih poteza Aleksandra Vučića prema novinarima, postupaka kojima je direktno kršio pravo medija da objektivno i bez pritisaka izveštavaju, rečenica kojima je pokušao da obeshrabri svaki pokušaj da mu se postavi bilo kakvo neulizičko pitanje. Jer, svako, i bez izuzetka svako obraćanje aktuelnog premijera pod obavezno podrazumeva ili beščašće novinara koji pristaju na sve ili ponižavanje novinara koji žele da rade svoj posao – treće varijante nema.

ACA NAM JE LJUT: Naravno, podrazumeva se da novinari nisu cvećke: da više nego često i sami gaze standarde svoje profesije, da se saginju i tamo gde ne bi trebalo, da pristaju na mentalno-psihološku prostituciju u studijima najgledanijih televizija, da se neretko prave glupi, nemi i slepi i da su i sami doprineli niskom stepenu ugleda koji danas uživaju. Ipak, kakvi god da su, tretman koji imaju kod premijera nema nikakvog opravdanja.

Pre svega, suprotno svim pravilima i obavezama svog statusa, premijer sebi dozvoljava da propituje novinare. U intervjuu za RTS u novembru 2016. ne odgovara ni na ono malo suvislih pitanja koja mu postavlja Olivera Jovićević, što uključuje i pitanje o Savamali. Nakon što je bezuspešno pokušao da tok razgovora skrene ka ubijenoj pevačici Jeleni Marjanović, voditeljku će – uz pogled „da se smrzneš“ – opomenuti: „Niste mi odgovorili na pitanje. Kako su tri barake važnije od ljudskog života?“ Naravno, neko ko nije Olivera Jovićević verovatno bi mu odbrusio „Niste vi ovde došli da postavljate pitanja meni“, ali takvom premijer ne bi ni ušao u studio.

Prozivanje novinara po imenu već je postalo uobičajena praksa i o tome možda ne bi trebalo trošiti reči. Na konferencijama za novinare predsednika Vlade ne sme da bude familijarizacije, jer je svaka familijarizacija takođe vrsta pritiska – ako ništa drugo, novinari se u startu dovode u neravnopravan položaj, pošto oni koje premijer naziva „Đorđe“, „Tanja“, „Marija“… njemu svakako ne smeju da se obrate sa „Aleksandre“ ili „Aco“.

Iako u svojim rukama drži praktično svu moć u ovoj državi, iako se ništa bitno ovde ne dešava bez njegovog znanja, Aleksandar Vučić se novinarima i dalje bavi na način koji bi čoveku od integriteta bio „ispod časti“.

Prema rečima novinara jedne viđenije redakcije, Vučić u velikoj većini slučajeva lično određuje koji će novinari ići s njim na putovanja, a u najboljem slučaju mora bar da „aminuje“ predlog urednika. U međuvremenu, ako se na nekog novinara naljuti zbog nekog priloga, taj se automatski „skida“ s već dogovorenog i isplaniranog putovanja. Jedna beogradska novinarka je, recimo, bukvalno vraćena s piste zbog priloga koji je potpisala u dnevniku prethodnog dana. Takođe, premijer zna koliko je sekundi trajao čiji prilog o njemu na bukvalno svakoj televiziji. Zna takođe gde šta može da mu prođe, pa se kod nekih novinarskih „miljenika“ redovno pojavljuju opaske da je baš premijeru posvećeno najviše vremena na sastanku s nekim svetskim moćnikom, ili da su baš zbog premijera bile zatvorene ulice u XY gradu. Ipak, premijerova ljubav nije bezuslovna. Ako neki miljenik „zgreši“ na domaćem terenu i slučajno se pozabavi nekom škakljivom temom, od budućih putovanja može da se oprosti.

Osim toga, prozivanje po imenu, koje u direktnim prenosima može da vidi čitava Srbija, postoji i daleko od kamera. I dan-danas, naime, premijer lično zove novinare kako bi ih pohvalio ili pokudio, što je školski primer pritiska na medije.

Naravno, pitanje svih pitanja jeste zašto novinari ne reaguju – zašto mu ne spuste slušalicu, zašto mu ne uzvrate istom merom, zašto se ne udruže s urednicima i odgovore, u interesu sopstvenih ljudskih, ali i prava građana na objektivno informisanje? Razloga za to je mnogo, a silni su se već sati do sada utrošili na pravdanje, objašnjavanje i ograđivanje. No, sat otkucava poslednje minute i više nema vremena za nepotrebne i jalove debate. Ukoliko žele da koliko za mesec ili dva još mogu išta da rade, ukoliko imaju makar trunku poštovanja prema profesiji koju su birali, ukoliko im je ostalo išta ljudskog i profesionalnog dostojanstva – novinari će morati da reaguju, da pokažu da su ljudska bića a ne roblje, da počnu da izveštavaju o realnosti a ne o virtuelnom svetu zamišljenom u Vučićevoj glavi, da progovore i pokažu od čega su napravljeni.

Da popu kažu – pop, a bobu – bob.