Fotografije, droga, računi i ostali skandali

Evo jednog saveta premijeru, nezlobnog i neciničnog. Ako se možda još premišlja da li treba da bude kandidat za predsednika Srbije, nek se pogleda u ogledalo, kako voli da kaže njegov ministar zdravlja Zlatibor Lončar i prizna: Vreme je! Da, vreme je da stavi na papir sve skandale i afere njegove poslednje jedva šestomesečne vlade i lepo podvuče crtu: Velimir Ilić, Zlatibor Lončar i „zemunci“, Marko Đurić i Miša Vacić, Aleksandar Vulin i braća Jablanović, voz „Kosovo je Srbija“, pokušaj uvođenja tzv. Pomoćne policije, Velimir Ilić i izveštaj o koridorima, računi za struju, Savamala… Je li to sve? Sve ili ne, pametnom čoveku dovoljno da prizna kako mu kadrovska politika ne ide, pa ne ide otkako je preuzeo svu vlast u Srbiji. I zato je, sva je prilika, vreme da se dok još uživa u totalnoj vlasti imajući rejtinge koji ga ohrabruju, pomeri na predsedničku funkciju.

Odatle bi mogao i dalje da upravlja vladom kao i dosad, razume se, ne bi baš bilo po ustavnim ovlašćenjima, ali ne bi nam bio prvi, da kadruje i odlučuje o svemu kao i dosad. Uz to, ne bi morao da odgovara na neugodna pitanja o inkriminišućim fotografijama ministra zdravlja, dileru droge u vladinom službenom vozilu, „savetniku“ Miši Vaciću u vladinoj Kancelariji za KiM i sl.

Pokazalo se, naime, da Vučić može da rekonstruiše vladu do mile volje i izvodi birače po stoti put na vanredne parlamentarne izbore, i pobeđuje na tim izborima opet i opet, džabe. Opet će mu se naći neki Marko Đurić da uposli izvesnog Mišu Vacića, ili neki Aleksandar Vulin da uposli izvesnog Aleksandra Jablanovića čiji će brat Marko biti uhapšen u službenom automobilu Ministarstva za rad zbog sumnje da je dilovao drogu, naći će se i izigrani i bez sinekure ostavljeni Velimir Ilić da se razmaše fotografijama aktuelnog ministra zdravlja sa čuvenim bosom Dućom iz Šilerove. Naći će se i takav ministar Zlatibor Lončar kome se na tacni da gostovanje u Drugom dnevniku RTS a, što se kaže „da zablista“, a on najskupocenije minute neubedljivo potroši na „majke mi“ tračeve u maniru kafanskog polusveta.

Ukratko, nije Aleksandar Vučić kriv što ne može da iskorači iz sopstvenog okruženja, malo ko to može, okruženje je kao senka, prati nas u životu neprestano. To obično ide ovako: on pozove neke ljude zato što ima „poverenja“ kako voli da kaže, ti ljudi pozovu svoje ljude „od poverenja“. Posle mora da brani to svoje „poverenje“ i eto belaja. Zato je posve logično i predvidivo ljudski da se kandiduje za predsednika i drugi period svoje vladavine provede na Andrićevom vencu. Tako bi konačno imao alibi što ne odgovara na novinarska pitanja, nego priča šta mu je volja. Jer, zvanično ne bi imao odgovornost premijera, a sve bi radio isto kao i dosad, otvarao fabrike, šetao po postrojenjima, brojao stotine i hiljade zaposlenih, rukovao se s investitorima, grdio birače, tešio birače (a tek za to što bi imao pun alibi kao izabran neposredno) išao u posete, primao posete, pričao s Tačijem telefonom, peo se na kamione, vozio kroz tunele, obraćao se naciji s desetog sprata kule na vodi… Treba samo da nađe „svog Mirka“ – kako su cinici primetili čim se šušnulo da Vučić, izuzev sebe, nema drugog kandidata za predsednika – poput Slobodana Miloševića koji je imao Marjanovića dok je bio predsednik, a Tadić Cvetkovića. Dakle, neustavno zloupotrebljavanje predsedničke funkcije ne bi, u tom smislu, bilo ništa novo.

RAZUZDAVANJE POLITIKE AFERA: Na početku teksta pobrojane afere bile bi mu i zgodan alibi za parlamentarne izbore na kojima bi bio izvučen i premijer iz rukava. Nešto iz fioka: „blokiranje rada vlade spolja i iznutra podmetanjem afera“, „broj poslanika vladajuće većine na granici“, „preispitivanje rada i ugleda ministara“, i sl. Ili bi se, ako su parlamentarni izbori isuviše komplikovana intervencija u ovom trenutku, našao neki v.d. Mirka „od poverenja“, dok je šef na Andrićevom vencu. Ivica Dačić, predsednik SPS a, potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova, kazao je da na sastanku SNS a, SPS a i JS a u petak, 27. januara, nije bilo govora o parlamentarnim izborima jer je „naš interes da mandat institucija traje do 2020.“ Dačić je kazao i da je stav svih na sastanku bio da bi kandidat vlasti za predsednika trebalo da bude Vučić koji takvu mogućnost nije komentarisao, sem „da će se narednih dana razgovarati o tome“ mada je poznato da je naprednjačko rukovodstvo stranke o tome već „razgovaralo“. Režimski mediji objavljuju danima da „pritisak na premijera raste“, ali i da Nikolić ne odustaje. U „Večernjim novostima“ se oglasila Stanislava Pak, savetnica predsednika Srbije, s podatkom da 82 odsto birača SNS a podržava Tomislava Nikolića kao kandidata. Svi čekaju Sretenje, tad će biti objavljeno.

No, kako bilo, SNS ovo osvajanje Srbije od 2012. godine obeležila je temeljna politika afera naprednjačkog dvojca Nikolić-Vučić, koji su se svih ovih godina pokazali kao majstori u njihovoj proizvodnji. Setimo se samo Nikolićevog stiropora i štrajka glađu iz vremena dok su naprednjaci bili u opoziciji, ili afere džak u predizbornoj kampanji između dva kruga izbora, ili čuvenog slučaja o „susretima najvišeg državnog funkcionera koji se 2008. sastajao sa Lukom Bojovićem“. Iako je više puta obećavao javnosti da će saopštiti ime tog državnog funkcionera, Vučić to nikad nije učinio. Kao što ni danas njegov ministar zdravlja neće da kaže s kojim ga je to „najmoćnijim političarem u zemlji“ upoznao Dušan Spasojević pošto mu je Lončar, kako tvrdi, „operisao oca“, a Spasojević ga pozvao da mu se zahvali, kad su navodno i nastale sporne fotografije. To je ta ista mustra. Otud i poverenje. Da ne pominjemo afere koje su obeležile vreme vlasti SNS a: od afere prisluškivanja predsednika Nikolića i PPV a Vučića 2012, afera „Galenika“, „Miša Banana“ u kojima je učesnik i svedok bio Ivica Dačić danas pun razumevanja za fotografije iz mladosti ministra Lončara, preko afere „helikopter“, slučaja „Gašić“, afere „doktorat N. Stefanovića“, do ovih današnjih afera „Jajinci“, „koridori“, „voz“… Ukratko, školu skandala Vojislava Šešelja, lidera Srpske radikalne stranke, u kojoj su proveli deceniju i po kao najviši partijski funkcioneri, Vučić i Nikolić su dobro izučili. Jedno je, međutim, kad afere kreirate ili im bar pripomognete da se razuzdaju i iskoristite ih za sopstvenu promociju, a drugo kad počnu da se događaju mimo vas i vaše kontrole. A čini se da je premijeru Vučiću počelo da se događa ovo drugo.

O, KAKO JE NOĆAS DALEK BEOGRAD: O išaranom vozu „Kosovo je Srbija“, koji nikada nije stigao u Kosovsku Mitrovicu, dovoljno je već rečeno. Ovde bismo se mogli, međutim, zadržati na nekoliko detalja. Hajde da Aleksandru Vučiću poverujemo da je tek na Pinku video kako voz izgleda, da stvarno nije imao pojma da Marko Đurić farba voz, ispisuje grafite „Kosovo je Srbija“ spolja, a unutrašnjost voza ukrašava printovima najpoznatijih fresaka kosovskih manastira, te da mu je posle svega kazao „da sledeći put prvo njega obavesti šta radi“. Mada je to potpuno neverovatno, jer su svi znali, a zvanična Priština tražila od međunarodne zajednice da to spreči. I po Srbiju i po njega lično ne zna se, u stvari, šta je gore, da je znao ili da nije znao. Zato je pitanje šta je Vučić hteo svaljivanjem odgovornosti na svog potpredsednika u stranci i šefa vladine Kancelarije za KiM? Da u Briselu kaže: „Ma, ovi moji se zaigrali“? Jer, u kakvoj mi to državi živimo kada premijer, u ovom trenutku najodgovorniji za, na svaki način fragilni dijalog sa Prištinom u Briselu, premijer koji je i dalje šef Biroa za koordinaciju svih službi bezbednosti, mada, kako je već rečeno, protivzakonit otkako je postao premijer, ali ipak šef, kako je moguće da je taj šef celokupne bezbednosti u Srbiji neobavešten o tako pre svega bezbednosno osetljivoj stvari kakva je puštanje voza iz Beograda u Kosovsku Mitrovicu išaranog parolama na dvadeset jezika: „Kosovo je Srbija“? A ako već ima toliko „poverenje“ u šefa Kancelarije za KiM, koga na sva usta hvali kao čoveka s velikim političkim potencijalom, kako je moguće da taj čovek od najvišeg državnog poverenja za najosetljiviji posao u vladi nema ideju o tome da za takvu turističku atrakciju kojom ujedno i devalvira srpsku baštinu na Kosovu, ali to sad i nije tema, treba pribaviti elementarne podatke o bezbednosti putnika, nešto što je u opisu posla najobičnije turističke agencije, a ne Kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije?

Ako je pak znao za Đurićevo „ikonopisanje“ po vozu, ako je Đurić sve uradio u dogovoru s Vučićem, u šta javnost gotovo da i ne sumnja, onda je premijer Srbije, verovatno imajući ideju o mešanju nacionalnih karata pred izbore, podizanju tenzije starim, dobrim posrbljavanjem kampanje, a da na kraju ipak ispuni svoje briselske zadatke, napravio dosta lošu računicu. Da li je mogao da poveruje da će Priština mirno posmatrati ulazak takvog voza u Kosovsku Mitrovicu? Čemu onda ujdurma s vozom? Svesna provokacija zbog predizborne kampanje, politika Nemanjine 11 „APP – ako prođe, prođe“, kao i u slučaju Pomoćne policije, a ako ne prođe, vadićemo se? Namera da se od šarenog voza napravi nedužna žrtva – „srpska čokoladica u Hrvatskoj“, neslavno je propala. Brisel se izgleda nije mnogo potresao zbog „dugih cevi“ specijalne jedinice ROSU, koje su spremno čekale parolu „Kosovo je Srbija“. O tome holandski ambasador Henk van den Dol u intervjuu „Danasu“ dosta tačno govori da je tu opet reč o dnevnoj politici, izborima kao što je i inače u regionu: „Bez želje da sudim, ako je incident s vozom delom zaslužan što je dijalog u Briselu sada nastavljen, rekao bih da je nekako imao pozitivan učinak.“ U prevodu, Brisel zna da Vučić to mora sad tako, jer mu idu izbori. Hajde, de.

foto: vladimir živojinović

PISMENOST KADROVANJA: Kao što novogodišnji srpski voz (po Julijanskom kalendaru) nikud nije stigao, nije stigao ni Miša Vacić. A imao je velike planove. Ukratko, slučaj Miše Vacića i njegov put od lidera ekstremnodesničarskog Pokreta 1389. s krivičnim dosijeom u policiji, do „savetnika“ u Kancelariji za KiM, kako se vizitkartama predstavljao narodu u vozu i fijasko koji je doživeo na TV N1, te otkaz koji mu je ubrzo potom dao Marko Đurić uz demanti da Vacić nikad nije bio nikakav „savetnik“, nego radnik na „humanitarnim poslovima“ po ugovoru, koji je „kršio pravila službe i zloupotrebljavao resurse Kancelarije za KiM“, samo je nastavak priče s početka teksta o premijerovoj mustri kadrovanja. Kao što Vučić ima poverenja u Marka Đurića, po istoj mustri Marko Đurić se u trenutku oseti dovoljno sposobnim da ima poverenja u Mišu Vacića. A posle se svi iznenađuju kako je nesrećni Vacić nepismen i ne ume da govori pred kamerama što je dosta ružno, diskriminišuće i nekorektno, nije čovek kriv što se nije školovao. U ovoj je stvari premijer Vučić najnepismeniji. Pismenost je širok pojam.

Kao uostalom i u slučaju Velimira Ilića koji je, mada je pokrenuo najmanje dve afere, istovremeno afera sam za sebe. O tome kako ga je Aleksandar Vučić izigrao, tj. kako iznutra izgleda moć kadrovanja, ispričao je Ilić u prošlonedeljnom intervjuu za „Vreme“: „Kad smo pravili tu vladu, bili smo na sastanku sa Vučićem. I Vučić mi je rekao da ne ulazim u parlament, jer ću biti u vladi. I ja nisam bio na listi, i nisam ušao u parlament. Onda, kada se pravila vlada, pozvao me je Vučić i rekao: ‘Znaš šta, imam za tebe jedno dobro mesto, da budeš direktor Koridora Srbije, to je najbolje. Sedam dana posle imenovanja vlade bićeš i ti imenovan.’ Onda me je posle zvao njegov saradnik Aleksa Jokić, rekao da Dmitru Đuroviću ističe mandat 15. oktobra i ‘da sačekamo da to regularno istekne’, da se ne bi stvari komplikovale. Pa me je posle Vučić zvao, i rekao: ‘Evo, za neki dan, dok se vlada vrati iz Niša’, pošto je tada vlada bila na terenu. Pa se vratila vlada iz Niša, pa je otišla negde drugde, i sve tako, tako, tako, i evo koliko je prošlo vremena. A za to vreme, Dmitar Đurović, koji je bio razrešen na sednici vlade, sedeo je u Koridorima i peglao račune da bi se ovo što piše u tom izveštaju dovelo u red – da se objasni kako su neki poslovi dodeljeni slobodnom pogodbom, kako nije bilo tendera, i tako dalje.“

Ilić je više puta novinarima spomenuo i da je između ministarke Zorane Mihajlović i ministra Nebojše Stefanovića postojao žestok sukob zbog tadašnjeg direktora Dmitra Đurovića. A upravo taj sukob između dvoje ministara bio je, kako kaže Ilić, razlog što mu je Zorana Mihajlović dala izveštaj o stanju u „Koridorima Srbije“, što je ministarka demantovala, tvrdeći da je Ilić protivzakonito došao u posed radnog izveštaja o „Koridorima“. Ilić, međutim, tvrdi da to nije radni, već stručni izveštaj koji ministarka krije od građana i premijera. Kako bilo, čitaoci „Vremena“ imaće priliku u ovom broju da vide najvažnije delove spornog izveštaja. Ovde bi još samo valjalo spomenuti da su pre godinu, dve mediji, baveći se temom „Ko sve dobija unosne poslove na izgradnji puteva u Srbiji?“, spominjali ime biznismena Zvonka Veselinovića, kao jednog od podizvođača radova na Koridoru 11, inače čoveka o kojem se priča da je blizak SNS u te da je organizovao barikade na Jarinju i Brnjaku 2011. Vučić je u intervjuu KRIK u izjavio da je Veselinoviću „pružao političku podršku“ dok je bio u opoziciji. I naglasio da se podrška ticala barikada, a ne biznisa.

Velimir Ilić je, sem što je otkrio detalje izveštaja o „Koridorima Srbije“, rešio da se osveti Vučiću i naprednjacima za neispunjeno obećanje tako što je obelodanio fotografiju ministra Zlatibora Lončara u zagrljaju sa ozloglašenim Dušanom Spasojevićem, bivšim vođom Zemunskog klana i jednim od najbrutalnijih mafijaša u regionu, učesnikom u organizaciji atentata na Zorana Đinđića. O vezama aktuelnog ministra zdravlja sa Zemunskim klanom javnost je imala prilike da bude informisana još 2004. tokom suđenja za ubistvo premijera. Zlatibora Lončara, tadašnjeg lekara Urgentnog centra KCS a, spominjali su kao svedoci saradnici u svojim svedočenjima i Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić. Navodno, kao saradnik Klana Lončar je pomagao u likvidaciji mafijaša, neprijatelja „zemunaca“ koji su, još živi, dovoženi u Urgentni centar na intervenciju, i kao nagradu za usluge dobio stan na Novom Beogradu. Na sve to su poslednjih dana ponovo podsetili novinari Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), posebno ističući svoje prošlogodišnje otkriće kako je Lončar 2002. godine sklopio ugovor o kupovini stana na Novom Beogradu sa suprugom Sretka Kalinića, najpoznatijim ubicom ovog klana. Te da je Lončar stan prodao devet meseci kasnije. Ovo njihovo otkriće se dakle jednim delom poklapa sa izjavama svedoka saradnika u Specijalnom sudu za organizovani kriminal u Beogradu. Novinari KRIK a prenose da im je Zlatibor Lončar rekao da je sve ugovore lično odneo policiji i da su državni organi uradili „svoj deo posla“. Policija protiv njega nikada nije podigla krivičnu prijavu. I na kraju, ali i najvažnije, o Lončarevim vezama sa Klanom za KRIK je govorio i premijer Vučić pred aprilske izbore prošle godine. Rekao je tada da mu je ova priča „najteže pala“ i da se tim slučajem bavio koliko je mogao, te da neće biti političkih smetnji da se KRIK u dostave informacije o ovoj istrazi.

DOKAŽITE MI DA JE KRMINALAC: „Sem priča, nisam naišao na dokaze koji bi govorili protiv njega. Ako mi dokažete da je kriminalac, u budućnosti za njega neće biti mesta. Ali ja imam poverenje da nije tako, što ne garantuje da sam ja u pravu ili da vi niste u pravu.“ Ovde bi trebalo podsetiti da je ovu izjavu Vučić dao ne samo kao premijer nego i kao šef Biroa za koordinaciju svih službi bezbednosti i prvi operativac Saveta za nacionalnu bezbednost, tj. sekretar Saveta, što su pozicije koje je preuzeo još u prvobitnoj podeli plena posle izbora 2012, kada je u vladi Ivice Dačića bio PPV. Po zakonu, kada je postao premijer 2014. godine, trebalo je da bude smenjen sa mesta sekretara Saveta i koordinatora svih službi bezbednosti. I mada je i sam spominjao više puta da će se povući s tog mesta, nikada to nije učinio. Ukoliko se kandiduje za predsednika Srbije, i pobedi, o čemu i dalje govore svi njegovi rejtinzi uprkos aferama koje su mu na vratu, Vučić bi imao priliku da razreši jednu nezakonitu radnju. Pritom bi, kao predsednik države, s još više, tačnije najviše tačke nadgledao rad svih službi, jer bi rukovodio Savetom za nacionalnu bezbednost i on lično postavljao sekretara Saveta i šefa Biroa, kao što je, uostalom i njega postavio Tomislav Nikolić. Dakle, još jedna mogućnost da kadruje kako mu je volja, i to u resoru koji mu je posebno pri srcu, još od PPV dana.

Elem, kako KRIK javlja, Vučić je nekoliko meseci posle intervjua koji im je dao Lončara ponovo postavio na mesto ministra zdravlja. Novinari KRIK a su tražili od MUP a dokumentaciju u vezi s istragom vođenom protiv Lončara, ali im ova dokumentacija nikada nije dostavljena, uprkos, kako kažu, zakonskoj obavezi državnih organa da novinarima dostavljaju informacije od javnog značaja.

foto: milan ilić

Još je jedna afera iz sfere kriminala potresla je Vladu Republike Srbije, tačnije ministra Aleksandra Vulina i Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, i to baš nekako u isto vreme sa aferom Lončar. Naime, u blizini Kraljeva je uhapšen Marko Jablanović sa 2,8 kg skanka u službenom vozilu Vlade Srbije, tačnije automobilu Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja. Marko je rođeni brat Aleksandra Jablanovića, sada već bivšeg državnog sekretara u Vulinovom ministarstvu. Aleksandar Vulin je prvo sve demantovao rekavši da je to „brutalna laž“, i da se ništa od toga nije dogodilo. Posle je priznao da jeste. Aleksandar Jablanović, čovek od velikog Vulinovog – evo opet te reči – poverenja, osnivač Pokreta socijalista na Kosovu, bivši ministar u vladi Kosova, i do ovog nemilog događaja državni sekretar u Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja, ubrzo potom je podneo neopozivu ostavku. U saopštenju dostavljenom medijima, Jablanović je uz nekoliko prigodnih reči o svojoj časti i časti svojih saradnika na sebe preuzeo odgovornost što je dozvolio da se toga dana u službenom vozilu preveze njegov brat sa suprugom, ali da „nikako ne prihvata lažne optužbe“ da je u službenom vozilu načinjeno krivično delo i prodavana droga. I još nekoliko reči divljenja prema Aleksandru Vulinu, stajalo je u saopštenju. Ministar Vulin je pobedonosno izjavio da je ostavka sekretara Jablanovića dokaz da – nema zaštićenih.

UJED ZA DUŠU: Na ovom mestu bi valjalo spomenuti da je u junu prošle godine ukinuta presuda Darku Šariću za šverc kokaina (Vučić, istini za volju još nije stigao da formira novu vladu u to vreme, pisao je ekspoze), a Dragoslav Kosmajac, koga je lično premijer Vučić označio kao najvećeg narko-bosa u Srbiji, čeka da mu počne pripremno ročište u procesu koji se vodi protiv njega i još dve osobe zbog zloupotrebe službenog položaja u podstrekivanju prilikom upisivanja vlasništva nad zemljištem na kome mu se nalazi kuća (!?). Vulin je potpuno u pravu, nema zaštićenih. Za ove vlade, Bogoljub Karić se kao slobodan čovek vratio u Srbiju, jer je Tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja.

foto: zoran žestić / tanjug

Poslednji skandal s decembarskim računima za struju je, svakako, mnogo više pogodio građane nego što je droga u službenom vozilu vlade mogla da ih ujede za dušu i džep. A koliko naduvani računi za struju imaju veze sa ugovorima koji se sklapaju u poslovima s državom, pokazali su novinari BIRN a. Naime, EPS je za poslove očitavanja brojila u avgustu prošle godine angažovao konzorcijum ponuđača koji predvodi kompanija Sikvester. „Konzorcijum je na tenderu pobedio sa ponudom od 39,99 dinara po očitanom brojilu, što je drastično skuplje u odnosu na cenu koja je godinama unazad plaćana za taj posao. Ustaljena cena očitavanja u urbanim naseljima, gde su brojila gušće raspoređena i gde se lakše i brže očitavaju, iznosila je oko deset dinara, dok je za ruralna i razuđena naselja prosečna cena bila 30 dinara“, pokazuje istraživanje BIRN a. Po novim pravilima, koja važe od avgusta prošle godine, cena je ista za sva brojila bez obzira da li je reč o urbanim ili ruralnim naseljima i iznosi, da ponovimo, 39,99 dinara po brojilu. Ni tako visoka cena nije, međutim, bila garancija da će se ovaj posao valjano obaviti. Zbog skandala u vezi sa strujom premijer je bio vrlo ljut, najavio je istragu. Na konferenciji za novinare rekao je da je upozorio direktora EPS a Milorada Grčića zbog skandala s uvećanim decembarskim računima, a ovaj opet ekspresno bez nekog razboritog obrazloženja posmenjivao grupu direktora.

A krajem prošlog meseca navršilo se devet meseci od bespravnog rušenja privatnih objekata u beogradskoj četvrti Savamala. Ovi objekti rušeni su bagerima u izbornoj noći 24. na 25. april prošle godine. U rušenju su učestvovale osobe pod fantomkama i lišavale slobode građane koji su se tu zatekli. Premijer Vučić je izjavio u junu da su za rušenje odgovorni najviši organi grada Beograda, ali nikoga nije želeo da imenuje. Do danas, više javno tužilaštvo nije pokrenulo istragu.