Čovek koji je pobegao u kampanju

Objava premijerove kandidature za predsednika deluje kao potvrda onoga što je u slučaju Aleksandra Vučića – prilično jasno. Na stranu i Vučićeva sujeta, ego, potreba da izlazi na izbore koje medijski kreira kao referendumsko pitanje „za i protiv Vučića“, ili kako to on epski kaže: „Hteli su moju glavu na crti i evo ja im na crtu izlazim…“ Na stranu i računica kako sebi da produži vlast. Čovek koji je spletom različitih okolnosti od 2012. najmoćniji u državi, deluje kao da je sve kraćeg daha, sve slabije koncentracije, nesiguran i – u bekstvu.

Jer, kako drugačije objasniti to što smo pre samo deset meseci na isključivo premijerovu inicijativu imali prevremene parlamentarne izbore, pa smo skoro četiri meseca, do sredine avgusta čekali da isti taj novi-stari premijer napravi novu-staru vladu, da bi on samo posle nekoliko meseci potrčao predsedničkim izborima u susret? Onolika priča o ekspozeu, rukom pisanom, pa prekucavanom, pa kako će i koliko mandatar stajati dok bude obrazlagao ekspoze pred poslanicima Skupštine Srbije… Žali bože, sastavio je pet meseci kao premijer s istorijskim ekspozeom pod miškom, a već je u januaru snimio spot u kojem se kandiduje na predsedničkim izborima 2017. Kad je onda počeo da misli o kandidaturi za predsednika? Dok je pisao ekspoze?

STRATEG OBMANA: Uistinu, ne bi trebalo mnogo da čudi zašto je Aleksandar Vučić „iz sasvim ugodne pozicije premijera na početku mandata“ odlučio da se kandiduje za predsednika. Čak i po cenu razlaza sa Tomislavom Nikolićem, koga je, bar prema zajedničkom saopštenju izgleda „upodobio“. Da li će Nikolić proći kao Velimir Ilić u iščekivanju da Vučić ispuni obećanje ukoliko ga je uopšte dao, saznaćemo posle izbora, to svakako zavisi i od modela Vučićevog „uveravanja“ i Nikolićevog „nećkanja“. Nikolić je posle sastanka sa Vučićem (ponedeljak, 20. februar) rekao da će sa Vučićem zajedno voditi zemlju, a „o funkcijama će biti reči posle trijumfa na izborima“. Mada deluje nadrealno da bi posle onolikog medijsko-režimskog razaranja Tomislava Nikolića i očiglednog političkog smaknuća i svog „drugog političkog oca“, Vučić Nikoliću dao ono što je ovaj očekivao sve vreme: stranku i mesto premijera.

Premijerova odluka da ponovo uleti u predizbornu kampanju i napusti „posao koji voli“, zapravo ima racionalne razloge, s njegovog stanovišta gledano. Besmislice su, razume se, priče o očuvanju stabilnosti zemlje, „maljevi prošlosti“ koji lupaju na vrata „srećne Srbije“ i ostali bakrači koje smo slušali prethodnih dana. Premijer je svojom kandidaturom za predsednika države još jednom potvrdio da je nemoćan da regularno vodi vladu, a sa njom i državu u kontinuitetu od četiri godine bez rekonstrukcija, vanrednih stanja, državnih udara, novih izbora i permanentnih predizbornih kampanja. Kad je sve te adute potrošio, odlučio je da još jednom pobegne iz Nemanjine u kampanju i dalje na Andrićev venac – ako sve bude po rejtinzima. Ta njegova elementarna nemoć je, da ponovimo, bazični razlog za bekstvo. Do guše u problemima i stvarnim aferama koje su se sad već otrgle svakoj njegovoj kontroli, Vučiću je najbezbolnije da se iz toga izvuče tako što će, ukoliko pobedi na izborima, svu moć i strahovladu preneti na Andrićev venac odakle će, sa sigurne udaljenosti delegirati i kadrirati, ali ovog puta – zaštićen simboličnim Ustavnim ovlašćenjima.

„Predsednik Republike se bavi dugoročnim strateškim stvarima i manje dnevnim, meni je lakše kad sam svima kriv za sve“, rekao je Vučić u septembru na RTS-u, u emisiji „Oko“, mesec dana po osnivanju nove vlade, uveravajući da ne može da zamisli da on bude kandidat za predsednika države, da je Nikolić dobro radio svoj posao i da „ne bi bilo fer ni prema građanima da se kandiduje“ jer ih je, kad je trebalo, zamolio da glasaju za listu „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“. Ipak, nekoliko meseci kasnije pokazao je da mu nije baš tako lako da „za sve bude kriv“.

Da li će građane ponovo zamoliti da glasaju za njegovu listu na još jednim prevremenim parlamentarnim izborima u paketu sa predsedničkim, još nije isključeno, bar ne u trenutku kada nastaje ovaj tekst (utorak uveče, 21. februar). Aktuelne spekulacije su da će postojeća garnitura u vladi preživeti do beogradskih izbora sledeće godine, dakle, novi parlamentarni izbori bili bi održani zajedno sa gradskim. Ukoliko ih, pak, bude ovog proleća, o čemu ponovo odlučuje Aleksandar Vučić, bili bi to četvrti parlamentarni izbori za pet godina vladavine naprednjačko-socijalističke koalicije.

NOS DUGAČAK 24 SATA: Nego, hajde da, zasad, ostavimo po strani Vučićev autokratski model vladavine, u kojem su „svi tokovi novca, svi mediji i donošenje svih političkih odluka u rukama jednog čoveka“, kako je tačno ovaj model vlasti nedavno okarakterisao Konstantin Samofalov iz SDS-a. Aleksandar Vučić je neko ko se bez konkurencije samokandidovao za radnika sa najdužim radnim vremenom, ali je uistinu kandidat za najduži nos u Srbiji. Svojom kandidaturom za predsednika Srbije je konačno ogolio jedinu istinu o sebi – da je u svim svojim skraćivanim mandatima i predizbornim kampanjama izgovorio gomilu obećanja koje nikada nije ispunio, a nimalo mu nije bilo strano ni izgovaranje neistina i prećutkivanje istina. Ovde ćemo pomenuti samo nekoliko primera.

Pođimo od najbenignije neistine, tvrdnje da se njegov predizborni spot pojavio istog dana (17. februara), uveče, kad je bila sednica GO SNS-a na kojoj je on objavio svoju kandidaturu. Fejsbuk objave uvek imaju tačan datum i sat, a njegovi medijski partneri („Informer“ npr.) oduševljeno brojeći preglede spota, preneli su printskrin sa zvanične Fejsbuk stranice Aleksandra Vučića. Na postu se lepo vidi 15. februar u 21.39. I zašto to? Zašto je to važno, posle svega, da li je spot objavljen posle sednice GO (17.2) ili je objavljen na Sretenje, uveče (15.2) ako je Vučić, otišao na RTS u utorak, 14. februara da u „Upitniku“ obznani svoju kandidaturu? Važno je, zato što Aleksandar Vučić uporno obmanjuje javnost kako on nije u kampanji, jer izbori još nisu raspisani, dok svi ostali jesu. Obilazak škole u Vrbasu, fiskulturne sale i klozeta, te okupljene simpatizere ispred škole i spontanu konferenciju za novinare Vučić razume kao deo svojih redovnih premijerskih aktivnosti.

Nije li taj isti naš premijer, u pauzama pisanja ekspozea prošlog leta, iz čista mira obećao da će jednom nedeljno i jednom mesečno kod njega biti dani „otvorenih vrata“ za građane?

„Jedanput nedeljno ću da primam od pet do osam, i jedanput mesečno ću da primam od šest do 20 ili 22, u zavisnosti od umora. I to ću da radim u nekim drugim sredinama, ne samo u Beogradu. Da bih video da li možemo da im pomognemo i neki problem da rešimo“, rekao je Aleksandar Vučić u specijalnom intervjuu za TV Pink, 29. maja.

Dodao je da će ustajati tim danima u četiri ujutro i da mu to neće biti problem jer je samo sat i deset minuta ranije nego što inače ustaje. Na stranu to što sem običnog populizma ovakvo obećanje čak i da je ispunjeno nema nikakvu državničku ozbiljnost, pošto Vučić kao premijer ne može sam da reši probleme građana koje treba rešavati u institucijama, „otvorena vrata“ kod premijera su organizovana samo dva puta. Prvi put 8. jula kada mu se prijavilo 5000 ljudi, i drugi put u Nišu, u vreme kad se vlada preselila na nekoliko dana tamo. I nikad više.

PRAVDA ZA SINIŠU: Treba li dalje podsećati da je još 2014, u junu, Aleksandar Vučić, recimo, obećao da će simbol projekta „Beograd na vodi“ – Beogradska kula – biti završen do kraja 2016? Pred prošle izbore je postavljen kamen temeljac za Kulu, ali to je sve. Pritom, javnost je jula prošle godine obaveštena kako je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd“ zato što je „investitor zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi“ i zbog, kako je rečeno, „neuredne dokumentacije“. Pa je preduzeće Beograd na vodi d.o.o. brzo dopunilo dokumentaciju. Na pitanja novinara o ozbiljnom probijanju rokova Vučić je odgovarao praveći se nevešt: „Nemoguće je da radovi tako kratko traju… Ovo će da bude tek u martu 2018, aprilu. Je li, tako, Siniša? Sad krećemo u decembru, izgradnja tornja velikog, tako da smo tu u okviru rokova, je li tako Siniša?“ (11. decembar 2016, prilikom obilaska gradilišta Beograd na vodi, Istinomer)

Zli jezici koji se hvale poznavanjem prilika poslovanja u Nemanjinoj i šire, tvrde kako premijer ne zna kako da se iščupa iz projekta koji mu je postao ozbiljan teret. Posebno i zato što je Siniša Mali, njegov glavni operativac „Beograda na vodi“ kao gradonačelnik.

U pomenutom intervjuu za TV Pink od 29. maja prošle godine Vučić je rekao o bespravnom rušenju objekata u Hercegovačkoj: „Sa tim niko neće da se igra i reći ćemo narodu istinu, pa će počinioci snositi krivične, prekršajne i budite sigurni političke posledice.“ Posle nešto više od nedelju dana, 8. juna, u Skupštini Srbije je izjavio da iza rušenja objekata u beogradskom kvartu Savamala stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu te da će „oni snositi odgovornost“. Rekao je i da je to saznao iz policijske istrage, da će tužilaštvo odlučiti o tome ima li krivičnog dela ili ne, a da „političke odgovornosti ima i da je deo preuzeo na sebe“.

Za Sinišu Malog je više puta ponavljao da je jedan od najboljih gradonačelnika u istoriji Beograda. Poslednji put, slično, na RTS-u u „Upitniku“ kada je obznanio svoju kandidaturu. Povodom intervjua bivše supruge gradonačelnika Marije Mali za KRIK u kojem je ona optužila Sinišu Malog za rušenje u Savamali ponovio je hvale na račun uspeha aktuelnog gradonačelnika, ali i da njegov ostanak na toj poziciji nije moguć. A što nije moguć? Ako postoji njegova odgovornost, trebalo je već da ode. Od prvog javnog Vučićevog preispitivanja „političke odgovornosti najviših organa gradske vlasti“ u slučaju „Savamala“ prošlo je punih osam meseci. Sad ćemo sačekati da vidimo koliko će proći od ovog, drugog Vučićevog preispitivanja odgovornosti Siniše Malog, kojeg je bivša supruga optužila i za nasilje u porodici. Izbori za Skupštinu grada Beograda su gotovo tu, 2018.

foto: dimitrije goll / tanjug

TELEĆA GLAVA NA MAČETU: Ukratko, svojim odugovlačenjem i konstantnim nečinjenjem Vučić obmanjuje javnost, i to je nešto što mu generalno, najbolje ide od ruke. Pritom, ne obmanjuje samo javnost nego i svoje najbliže saradnike poput Velimira Ilića, koji je i u intervjuu „Vremenu“ nedavno posvedočio kako ga je Vučić izigrao, sprečio ga da uđe u Skupštinu da bi ga navodno doveo na čelo „Koridora Srbije“, a onda propisno zamajavao i na kraju odustao od obećanja. I nedavno medijsko natezanje oko preraspodele državnih funkcija između Nikolića i Vučića, pokazalo je, uprkos svim nastojanjima premijerovih medija da prikažu suprotno („nož“ u Vučićevim leđima), da je Aleksandar Vučić bio taj koji je izneverio zajedničke planove o saradnji: „Ja sam bio ubeđen da u vezi s predsedničkim izborima sprovodimo isti plan. Onda se ispostavilo da to nije baš onako kako smo se neprekidno dogovarali“, rekao je Nikolić u intervjuu za Sputnjik, 17. februara pred sednicu GO SNS-a.

Zato je Aleksandru Vučiću najbolje u kampanji, u nadgornjavanju s političkim oponentima i disciplinovanju saradnika. Najsigurniji je u obećanjima i još sigurniji u neispunjavanju obećanja ukoliko mu počinje sledeći izborni ciklus. Ruku na srce, taj je zanat u životu ispekao, ali nije naučio da ijedan posao završi do kraja. Vučić je akrobata kad je u pitanju izbegavanje odgovornosti. U ovakvoj razvaljenoj zemlji, tačno je, najteže je biti premijer, a on je pokazao, pored svih ubeđivanja i priča kako mnogo voli da bude na čelu vlade – da nije spreman za to. Na premijerskoj funkciji postao je talac ne samo sopstvenog karaktera nego i ljudi koje je izabrao da mu budu najbliži saradnici, koji poput njega takođe nisu mnogo vični poslu i čije su radne biografije tanušne poput njegove, uostalom. I za to je sam kriv jer ih je lično birao.

Njegove priče o BDP-u, maštarije o investicijama, ekonomiji, reformama, priče kako ga politička pitanja ne zanimaju, da ga interesuje samo bolji život građana, procenti, milijarde, MMF i suficit, ostale su samo spisak lepih želja i TV tirada poput onog nesrećnog ekspozea od pre pola godine. Njegova apsolutna vlast u Srbiji je istovremeno postala ozbiljno breme koje on ne može da nosi, kao teleća glava na mačetu. Aleksandar Vučić je potrošio svu svoju bateriju obećanja koja je imao za svoje birače, pri tom braneći svoja neodrživa kadrovska rešenja kao poslednju liniju odbrane. Koncentracijom medijskog pritiska on samo zatrpava afere, jednu po jednu.

NASLEDNIK U NEMANJINOJ: Vučićevom nasledniku u Nemanjinoj 11 neće biti lako. Ko god da dođe na to mesto, taman bio i fikus, poneće teret svih afera, skandala, loših kadrovskih rešenja koja su po dubini sve gora. Tom nekom će u Vučićevim prepunim fiokama ostati afera „helikopter“, slučaj „Gašić“, „Savamala“, „Siniša Mali“, „Zoran Lončar“, afera „doktorat N. Stefanovića“, do ovih skorašnjih afera „Jajinci“, „koridori“, „voz“, Vulinova „braća Jablanović“, sumnje o poslovanju „Koridora Srbije“ koje je pokrenuo Velimir Ilić… Jer će po Vučićevoj zamisli koju propagira i u svom predizbornom spotu, ta nova vlada svakako biti vlada kontinuiteta sa njegovom koju je napustio da bi sačuvao „stabilnost Srbije“. Zanimljivo je da je za sve ovo vreme na vlasti pokazao da u stvari ni u čemu nije dosledan, sem u ideji da apsolutnu vlast čvrsto drži u svojim rukama. I u tome je suština njegove nesigurnosti: ako je uveren da je tako uspešan premijer i da je započeo ekonomski oporavak zemlje, reforme, regionalnu stabilizaciju te da vodi zemlju držeći kurs evrointegracija, logično bi bilo da sve ove istorijske poslove on lično i okonča. Čovek koji veruje da je dobro ono što radi, želi to i da završi. Vučić ne. Nije on prvi političar koji nešto kaže pa porekne, ipak on je silne minute potrošio po TV studijima, Skupštini i kojegde na terenu po Srbiji da objasni kako je premijersko mesto najbolje mesto za onog ko hoće da radi i uradi nešto za Srbiju. I to jeste tačno. Kao što je tačno da njega to mesto nije nikad ni zanimalo. Otud sva ova medijsko-režimska kanonada po svim nacionalnim televizijama, otud ta savršena medijska orkestracija u kojoj se pet ili šest dvorskih analitičara i isto toliko Vučićevih pulena iz stranke i iz koalicije danima sele iz studija u studio da objasne biračima kako se Vučić „žrtvuje za Srbiju“ ne bi li je odbranio od „povratka u dosovsku prošlost“.

U stvari, on želi, da dok ima rejtinge koji ga čekaju na stolu svakodnevno, pokuša da se skloni tamo gde zvanično ne bi imao odgovornost premijera, a sve bi radio isto kao i dosad, šetao po postrojenjima, obilazio toalete u školama, otvarao fabrike, polagao temeljce, brojao stotine i hiljade zaposlenih, rukovao se s investitorima nudeći im najbolje uslove u Srbiji, razgovarao s visokim zvaničnicima po marginama raznih samita, išao u posete, primao posete, viđao se s Tačijem u Briselu, peo se na kamione, vozio kroz tunele, obraćao se naciji s građevina, strastveno čitao knjige, pio dobro vino i – dremao u avionu.