Otkad je fotografija postala dostupna svima, ljudi svakodnevno slikom bilježe život i stvaraju umjetnička djela. Dio tog svijeta pokazan je ovog aprila na Beogradskom mesecu fotografije na više od 50 izložbi i 80 događaja uz učešće najmanje stotinu fotografa i fotografkinja.
Ovo je druga godina Beogradskog meseca fotografije. Osnovan je s namerom da pojača vidljivost srpskih fotografa i fotografije, i po rečima organizatora, organizovan je po ugledu na slične evropske festivale. David Pujado, direktor ovog festivala, za „Vreme“ kaže da su ove godine došli i fotografi iz inostranstva, i da na festivalu aktivno učestvuju predstavnici evropskih kulturnih centara. „Otvorili smo mogućnost da strani umjetnici dođu u Beograd, ali i da srpska publika vidi drugačiji rad, nastao sa drugačije tačke gledišta. U isto vrijeme, promovišemo rad srpskih fotografa u inostranstvu“, objasnio je Pujado, i naglasio da je festival otvoren za najrazličitije teme, a naročito one društveno značajne.
Aktuelna izbjeglička kriza problematizovana je kroz nekoliko izložbi. Na različite načine, o njoj su govorili Igor Čoko, kolektiv Kamerades, Luka Trajković i Ana Jimenez. Pet dokumentarnih fotografa (Milovan Milenković, Marko Rupena, Marko Risović, Nemanja Pančić i Nemanja Jovanović) kolektiva Kamerades i Igor Pavićević pratili su putovanje izbjeglica balkanskom rutom, bilježeći haos na granicama i lica ljudi željnih dostojanstva koji pokušavaju pobjeći od rata putevima ponekada okrutnim kao i sam rat. Te fotografije putovanja izbjeglica i imigranata nastale tokom nekoliko prethodnih godina, predstavljene su na izložbi Stazama bezimenih. „To su uvek fotografije neizmenjene stvarnosti, ali sa izraženim stavom koji se provlači kroz čitav rad Kameradesa. Na njima su prikazani ljudi u kolektivnim centrima, alternativnim smeštajima poput onog u blizini Beograda na vodi, ili čekajući da nađu ilegalan način kako bi se prevezli do naredne destinacije“, kaže Marko Risović iz ovog kolektiva.
Dvije izložbe glasno postavljaju pitanje o položaju žene u savremenom društvu. Izložba Nešto je puklo u meni… autorke Marije Janković se bavi temom nasilja nad ženama kroz tabloidno izveštavanje, dok izložba Good Wife Deyana Clementa serijom autoportreta preispituje ulogu koja se priželjkuje za ženu u savremenom društvu.
Jedan od istaknutijih programa Beogradskog meseca fotografije, kao i prethodne godine, bila je internacionalna izložba Mladi talenti. Ove godine predstavljene su fotografije Luke Trajkovića, Oleksandra McQuartza i Pawela Starzeca u okviru tri projekta. Serija fotografija Luke Trajkovića U podnožju Eagle Hillsa kreira univerzalnu priču o sudbini i propasti jednog naroda, kroz svjedočenje o svakodnevici emigranata smještenih u napuštenim beogradskim skladištima u neposrednoj blizini gradilišta ekskluzivnog Beograda na vodi. Oleksandar MeQuartz predstavio je SurrealReal, nadrealistički projekat koji čini serija fotografija snimljenih u različitim enterijerima. Pavel Stažec je projektom Makeshift ukazao na prepravljanju istorije masovnih zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini i brisanju istorijskog konteksta lokacija na kojima su se oni dogodili jer su u većini slučajeva mjesta na kojima su počinjeni zločini renovirana kako bi bila ponovno privedena prethodnoj funkciji.
Osim dokumentarnih za koje bi se reklo da su u većini, samostalnim i grupnim izložbama predstavili su se i umjetnički i fotografi amateri. Jedna od njih je i Katarina Ristić, koja je na izložbi Moja Boka predstavila fotografije pejzaža kojim je ilustrovala svoje intimno viđenje Bokokotorskog zaliva sa akcentom na njegove prirodne ljepote i pojave u kojima uživa već tri decenije.
Cilj da se Beograd ucrta na fotografsku mapu svijeta, što je namera ovog festivala, korak je bliže ostvarenju.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Čak i ako bismo ono što se u Zaječaru i Kosjeriću zbilo u nedelju nazvali pobedom režima i porazom opozicije, odnosno studentsko-građanskog pokreta – neophodno bi bilo tim terminima, radi istinitosti i autentičnosti, dodati atribute. Pre svega, u pitanju je katastrofalna pobeda SNS-a, koja označava da “vučićevci” polako ali sigurno odlaze u ropotarnicu istorije i da uveliko trče počasni krug u kojem nikakve počasti nema, niti će je biti. Koje su još poruke ovih izbora? I šta iz njih možemo da naučimo
U nedelju 8. juna, u Kosjeriću su se sukobile studentska i naprednjačka lista. Odatle sam izveštavala tokom čitavog izbornog dana. Nekoliko minuta posle ponoći nepoznati ljudi, najverovatnije bliski Srpskoj naprednoj stranci, izbušili su gume na mom automobilu i oštetili mi retrovizore. Zato ovo neće biti klasična reportaža
Intervju: Prof. Tanasije Marinković, Pravni fakultet u Beogradu
“Mislim da je pogrešno ignorisati Vučića, praviti se da je već pao i da je izgubio svaku pamet. Kod njega se prepliću racionalno i iracionalno. I jedno i drugo je jako, i zato se svi odgovorni delovi društva moraju ujediniti i organizovati da bi se on smenio na zakonit i demokratski način. Taj pristup nije u suprotnosti s parolom ‘Nisi nadležan’. Ponosan sam na srpske studente koji su imali dovoljno znanja ili, bolje reći, osećaja da shvate koliko njega, malignog narcisa, taj stav pogađa”
Stigla je nova direktiva Vođe – pobunjene studente i građane proglasiti fašistima i nacistima. I esenesovci čine to s puno entuzijazma. Ipak, postoje dva ozbiljna problema. Prvi je što su pobunjeni srpski studenti i građani pojava koja je od fašizma daleko onoliko koliko se to uopšte može biti. Drugi je što upravo SNS u dobroj meri neguje mnoge odlike fašizma
“Ako je arhitektura refleksija vremena i društva u kome nastaje, kada pogledamo oko sebe, po svemu sudeći, predstoji nam ogroman put do ozdravljenja. Ako je uopšte u našem slučaju i moguć, s obzirom na to da smo u civilizacijskom razvoju preskočili i čitave epohe”
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Hapšenja profesora, kažnjavanje ljudi, otkazi novinarkama… Režim Aleksandra Vučića se sveti i tek će da se sveti. To je dekadentna faza režima, ona pred kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
