Priznanje koje je dobio CINS, baš kao i priznanja dodeljena BIRN-u, Insajderu, KRIK-u ili Pištaljki, svakako su medijski fenomen: u situaciji kada novinari "tradicionalnih medija" grcaju u autocenzuri, bivaju šikanirani na svim nivoima i gube volju da rade bilo šta iole smisleno i u javnom interesu, kada mediji dopuštaju da ih uređuju državni funkcioneri, nekoliko grupa mlađih novinara razotkrilo je i uz dokaze prikazalo koruptivne mreže koje sistematski uništavaju ovu državu
Oni rade u prostoriji od 26 kvadrata, na devet računara.
Ima ih ukupno šestoro, prosečne starosti 28 godina.
Od 2007, kada su osnovani kao sekcija Nezavisnog udruženja novinara Srbije, kroz redakciju je prošlo ukupno dvadesetoro novinara i novinarki. Za to vreme urađeno je 160 priča: godišnje prosečno urade 25 istraživačkih i 30 analitičkih.
Vremenom su se popravljali – iako im se tim suzio, zahvaljujući proveri činjenica, pravnom skreniranju i trostrukom uređivanju, postali su mnogo efikasniji.
Uprkos tolikom broju priča, tuženi su samo dva puta – jednom su na sudu dobili, a drugi put je tužba odbačena posle iznošenja dokaza.
Osvojili su šest nacionalnih Nagrada za izuzetnost u istraživačkom novinarstvu, a 20. aprila 2017. uručen im je i tzv. evropski Pulicer – Evropska novinarska nagrada za istraživačko novinarstvo. Pre njih, to priznanje primili su agencija Rojters, španski Pais i francuski Revju XXI, dok su ove godine u konkurenciji bili – između ostalih – projekat „Panama pejpers“ i britanski „Fajnenšl tajms“.
KAKO POSTATI IZDAJNIK: Zovu se Centar za istraživačko novinarstvo, jedan su od nekoliko istraživačkih onlajn medija koji brane čast novinarske profesije u Srbiji i – uprkos praktično nemogućim uslovima za rad – uspevaju da održe svetske standarde u izveštavanju.
Priznanje koje je ove godine dobio CINS, baš kao i priznanja dodeljena BIRN-u, Insajderu, KRIK-u ili Pištaljki, svakako su medijski fenomen: u situaciji kada novinari „tradicionalnih medija“ grcaju u autocenzuri, bivaju šikanirani na svim nivoima i gube volju da rade bilo šta iole smisleno i u javnom interesu, kada mediji dopuštaju da ih uređuju državni funkcioneri, nekoliko grupa mlađih novinara razotkrilo je i uz dokaze prikazalo koruptivne mreže koje sistematski uništavaju ovu državu.
Sve to, naravno, učinilo ih je omiljenom metom tabloida, dok se o njihovim uspesima malo ili nimalo ne izveštava – vest o „evropskom Puliceru“ pojavila se u nekoliko medija, ali prilično skrajnuto, što je zapravo i krajnji domet ovakvih priča: iako su istraživanja CINS-a i njihovih kolega istraživača dostupna svim medijima, objavljuju ih samo retki ili samo ludo hrabri (podsećanja radi, „Vreme“ je zbog objavljivanja BIRN-ovih istraživanja u jednom trenutku bilo redovna tema konferencija za novinare Aleksandra Vučića).
S jedne strane, bes (ovakve) države na istraživače može da se razume. Ovaj put, recimo, CINS je nagrađen za seriju tekstova o tretmanu korupcije u Srbiji, kao i vezama fudbala, politike i kriminala. Pokazalo se, naime, da nisu tačne tvrdnje predstavnika vlasti o uspehu borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala – da suđenja traju godinama i da se čitava stvar u konačnom zbiru svodi na hapšenja pred kamerama. U tekstove je uloženo čak osam meseci rada, podneto je na stotine zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, a samo jedna baza podataka, za jednu priču, imala je 23.000 unosa – proverenih i dokumentovanih.
Priča koja uz toliki broj i takvu vrstu dokaza razgrađuje pažljivo koncipiranu i na milionskim iznosima baziranu dramaturgiju – svakako ne može biti dočekana raširenih ruku od strane onih koji su je koncipirali i koji od nje imaju konkretnu finansijsku i političku vajdu.
S druge strane, način na koji država tretira CINS i sve ostale istraživačke mreže jasan je pokazatelj činjenice da se Srbija za slobodu govora i medijske slobode zalaže samo deklarativno, odnosno u sklopu famoznih evropskih integracija. Jer, da je u pitanju samo nezadovoljstvo vlastodržaca onim čime se novinari-istraživači bave, to zapravo ne bi bio problem. Ali, njihova odmazda i javno targetiranje sasvim su druga stvar i zalaze duboko u domen kršenja ljudskih prava.
Primera radi, u ličnu kartu CINS-a spada i činjenica da su se na naslovnoj strani (pro)državnog „Informera“ pojavili šest puta – kao izdajnici, plaćenici, lažovi, ili sve to zajedno. Najbizarnija je svakako situacija iz avgusta 2014, kada je objavljen tekst „Vučić otkazao odmor zbog špijuna“, a BIRN i CINS optuženi da su iznajmili sobe u hotelu u kojem je premijer hteo da provede godišnji odmor. Direktor CINS-a Brako Čečen nalazio se i na spisku onih koji se svake nedelje viđaju s Majklom Davenportom, radi dogovora o rušenju Vučića s vlasti.
SAMO NA SAJTU KOMPJUTERA: Za razliku od onih koji se novinarstvom bave u Srbiji, a koji su dozvolili da svoje kolege na taj način žigošu, daleko cenjenije i priznatije kolege iz sveta i te kako cene okolnosti u kojima se ovde radi.
„Istraživačko novinarstvo osnažuje demokratiju u slučajevima kada pokazuje korupciju na globalnom nivou, ali u nekim slučajevima i kada osvetljava i udahnjuje život lokalnim zajednicama. Osećamo veliko poštovanje za ekstremno težak rad novinara CINS-a na nizu njihovih istraživanja“, navodi se u obrazloženju žirija Evropske novinarske nagrade, uz opasku da ovogodišnji dobitnici rade u interesu svoje zemlje. „Njihova otkrića su od neverovatnog značaja za srpsko dru-štvo. Oni su ispunili najosnovnije obećanje istraživačkih novinara građanima – podigli su zavesu korupcije i pustili svetlost da je obasja.“
Žalosno je ipak da su o ovom „podizanju zavese“ bili obavešteni samo oni koji CINS-ove priče čitaju na izvoru – na njihovom sajtu. Za medije koji se plaćaju iz budžeta, baš kao i za one koji su dostupniji građanima i građankama Srbije, svetlosti još nema. U toj sferi se i dalje izveštava po diktatu, žmuri pred silama mraka, a smrad pobeđuje ne tako što se otvore prozori, već tako što se zapuši nos.
Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo
Bili smo klinički mrtvi
Centar za istraživačko novinarstvo (CINS) registrovan je kao neprofitna nevladina organizacija, a posvećen istraživačkom novinarstvu, uz osnovni cilj da promoviše, uvodi i poštuje međunarodno priznate profesionalne standarde na domaćoj medijskoj sceni. Uprkos onome što objavljuju tabloidi, CINS nikada nije krio da se finansira iz donacija – na uvodnoj strani na sajtu navodi se da je taj način finansiranja odabran „kako bi se izbegao uticaj poslovnih i političkih izvora novca, koji uglavnom kontrolišu sadržaj komercijalnih medija u Srbiji i obesmišljavaju njihovu društvenu ulogu“.
Istovremeno, međutim, to podrazumeva i brojne probleme – što pokazuje i desetogodišnja burna istorija Centra za istraživačko novinarstvo. Po rečima Branka Čečena, direktora CINS-a, bilo je i trenutaka kada se činilo da je došao kraj.
„Nakon poplava 2014, sav donatorski novac u Srbiji usmeren je na pomoć poplavljenima i obnovu zemlje. Neki donator su mi otvoreno rekli i da ne mogu da rade sa nama dok imaju projekte sa državom, zato što se plaše da bi im državni organi sabotirali projekte zbog saradnje sa nama. Niko u CINS-u sedam meseci nije primio ni dinara. Pola ekipe se odvojilo i napravilo KRIK. Bili smo praktično klinički mrtvi. Ali, novinari nisu odustali, nastavili su da dolaze na posao i istražuju, a novac su zarađivali dajući časove jezika, radeći honorarno za druge medije i organizacije, i ko zna sve kako. Napravio sam sastanak i rekao im da su slobodni, jer para nema. Svi su rekli da je CINS njihova organizacija i njihova kuća. Menadžment je očajnički pokušavao da dobije nove projekte. A od kada smo dobili prvi, samo smo rasli, profesionalno, kao organizacija i finansijski.“
Prema Čečenovim rečima, „evropski Pulicer“ uticaće na njihov rad, ali ne u svim segmentima.
„U novinarskom smislu, ta nagrada ne menja mnogo. Mi ćemo nastaviti da podižemo profesionalne standarde zato što nam je to u prirodi, a sad smo još i ohrabreni da to činimo. Nadamo se da ćemo lakše dolaziti do donacija, sa kojima znamo šta bi radili – više istraživanja, više mladih novinara, više novih dokazanih važnih činjenica. Sve to upakovano u nove, inovativne i uzbudljive formate – video, digitalne, grafičke. Nadamo se i da će provladini mediji koji nas blate svaki put kada otkrijemo nešto zaista važno malo da ohlade sa optužbama za izdaju, špijuniranje, rušenje legitimno izabrane vlasti i strano plaćeništvo. Ja se zapravo nadam da će ovo promeniti malo stvari u odnosu prema istraživačkom novinarstvu uopšte, pošto smo mi nastali iz novinarstva Srbije koje je zdravije nego što se vidi u kontrolisanim i potpuno izbezumljenim medijima, a koje zaslužuje da dobije šansu da radi profesionalno i slobodno, kakvu sada definitivno nema. Najveća promena, međutim, dogodila se u našim glavama: mi sada znamo da smo dovoljno dobri da možemo ne samo da se merimo sa najboljima, nego i da ih pobedimo. Kad sledeći put „Informeru“ padne na pamet da nas blati, mislim da ćemo se malo manje nervirati i malo više gristi na poslu“, kaže direktor CINS-a.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
Nastupi Aleksandra Vučića od pada nadstrešnice do danas
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!