Poštovani čitaoče,
ukoliko već niste, preporučujem vam da posetite muzej u formi knjige – Muzej prepiske američkog pisca Šona Ašera, u prevodu Jelene Lazić, koji je objavila Geopoetika.
U knjizi/muzeju je 125 pisama, mali izbor iz bloga/muzeja Šona Ašera u kome su spojeni klinasto pismo i internet, i koji je dostigao više od sedamdeset miliona posetilaca. Objavljivanje knjige Muzej prepiske vratilo je pisma, preko digitalne tehnologije, u njihovo papirno izdanje.
Podnaslov knjige „Lična pisma koja treba da pripadaju svima“, određuje ideju Ašerove kolekcije. U njoj su pisma izuzetne i neobične sadržine, na raznim jezicima, klesana u kamenu, pisana perom, pisaćom mašinom, različitim azbukama, abecedama, kaligrafijama, pisma ljudi koji su menjali svetu i onih nepoznatih, pisma koja su dokument i o njihovim autorima i o njihovim vremenima. Najstarije je iz 1340. godine pre naše ere, a najmlađe iz 2008. godine.
Antologija počinje pismom kraljice Elizabete Druge koja šalje američkom predsedniku Dvajtu D. Ajzenhaueru recept za škotske palačinke koje su mu se naročito dopale prilikom jedne posete njenom veličanstvu. Sinovac i jedini potomak Adolfa Hitlera, Patrik Hitler, piše američkom predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu da mu dozvoli da pristupi vojsci SAD, ne bi li sprao „ljagu“ sa svog imena, dok samom Hitleru piše Mohandas Gandi 1939. godine „u ime čovečanstva“, kao jedinom čoveku koji može da „spreči rat koji bi mogao da vrati ljudsku vrstu u stanje divljaštva“. Pismo nikad nije stiglo do svog primaoca.
Ašerov Muzej čuva prepisku, a sačuvan je mali broj prepiski, između američkog roba koji je pobegao i njegove vlasnice. Kada se vratio kao emancipovan čovek, vlasnica mu je ponudila da ga otkupi, a on joj odgovara odmerenim pismom skrivajući gnev, a njihovo međusobno nerazumevanje oslikava ambis između dva sveta.
Neka su pisana formalno i uobičajeno, ali su zaslužila da postanu deo Muzeja zbog razloga zašto su napisana: marketinški menadžer kompanije Kembel pisao je Endiju Vorholu, zato što je proslavio njihove paradajz čorbe. Menadžer se zahvaljuje kratkim pismom i sa nekoliko sanduka sa čuvenim limenkama Kembel. U ovoj grupi ima i neobično duhovitih pisama – poput onog koje su tri obožavateljke Elvisa Prislija poslale američkom predsedniku Dvajtu D. Ajzenhaueru. Mole ga da, ako Prisli već mora da ide u vojsku, neka mu nikako ne odseku zulufe inače će one – „presvisnuti“. Sačuvan je i standardni obrazac pisma izvinjenja iz 856. godine koji je osmislila kineska vlada kako bi svojim zvaničnicima pomogla da se domaćinu kod koga bi se opili sutradan izvine.
Neka pisma izdvajaju čudne želje njihovih autora. Džek Keruak je, šarmantno i iskreno, ponudio Marlonu Brandu da otkupi njegov čuveni roman Na putu i napravi film u kojem će glumiti: „Želim da se obogatim da mogu slobodno da pišem ono što mi izlazi iz glave & da mogu slobodno da nahranim drugare kada su gladni & ne brinem za majku“. Pismo četrnaestogodišnjeg Fidela Kastra Ruzveltu krije klicu budućeg buntovništva: „Ja ne znam veoma engleski, ali znam veoma španski i pretpostavljam da ti ne znaš veoma španski, ali znaš veoma engleski jer si Amerikanac, ali ja nisam Amerikanac.“ Kastro mu traži novčanicu od 10 američkih dolara jer je nikad u životu nije video.
Ima i neverovatno dirljivih: Roald Dal zahvaljuje sedmogodišnjoj devojčici što mu je poslala san u boci. „Večeras ću stići do sela i dunuti ga kroz prozor nekog usnulog deteta da vidim kako radi.“; ili oproštajno pismo Virdžinije Vulf svom mužu Leonardu Vulfu u kojem kaže – „da je iko mogao da me spase, to bi bio ti.“
Knjiga je objavljena u Geopoetikinoj ediciji „Intimna istorija“, što sugeriše da je prepiska izvor nebrojenih, a zvanično nedostupnih, istorijskih podataka. Muzej prepiske je obimno izdanje od skoro četiristo stranica. Uz prevedeno pismo, objavljen je i njegov tekst na izvornom jeziku, skenirani original rukopisa, objašnjenje okolnosti u kojima je nastalo i kurioziteti, kao i poneka fotografija. Lako ćete je uočiti u knjižarama.
Srdačno,
Nevena Milojević
