Osećaj prisustva u vremenu

Na Sterijinom pozorju, iz Fonda „Dara Čalenić“, dodeljuju se nagrade najboljem mladom glumcu i glumici. Ovogodišnji žiri Pozorja je odlučio da treba nagraditi sve učesnike a nikog posebno, pa zato nije nagrađen niko od pet mladih glumaca u glavnim ulogama predstave Deca radosti (tekst Milena Marković, režija Snežana Trišić, „Atelje 212“). To su Filip Hajduković, Jovana Gavrilović, Marko Grabež, Milica Trifunović i Miodrag Dragićević. Jovana Gavrilović je pre dve godine već osvojila ovu nagradu. Sad je, osim ulogom u Deci radosti, bila u konkurenciji i ulogom u predstavi Moje dete, ali nije želela da komentariše odluku žirija i činjenicu da joj je oduzeta mogućnost da opet dobije nagradu za mladu glumicu.

U Deci radosti oni igraju rokenrol generaciju. Ovaj razgovor je pokušaj da na osnovu njihovih stavova, predstavimo generaciju mladih glumaca.

Marko Grabež je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Igrao je u seriji i filmu Branio sam Mladu Bosnu, i filmu Otadžbina; neke od predstava u kojima glumi su Grobnica za Borisa Davidoviča (srpsko-hrvatsko-slovenačka koprodukcija), Dnevnik o Čarnojeviću (JDP), Kafa i cigarete (Atelje 212), Ukalupljivanje (Kult).

Milica Trifunović je završila master studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Glumi u predstavama Narodna drama (Narodno pozorište), Galeb, Smrt Ivana Iljiča (obe SNP), Heimatbuch, Gospođa Olga (obe Narodno pozorište Sombor).

Jovana Gavrilović je član ansambla „Ateljea 212“. Igra u predstavama Dok nas smrt ne razdvoji (Radionica integracije) Aveti (Bitef teatar), Razbijeni krčag, Zmajeubice, Unosno mesto, Don Žuan (sve u JDP), Moje dete (Beogradsko dramsko pozorište). Glumila je u filmu Rekvijem za gospođu J.

Miodrag Dragićević je apsolvent glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Igrao je glavnu ulogu u seriji Čizmaši. Glumi u predstavama Pod žrvnjem, Hotel „Slobodan promet“ (obe u JDP), Ričard Treći (Narodno pozorište).

Filip Hajduković je student treće godine glume Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Osim u predstavi Deca radosti, glumi i u Ljubav, ljubav, ljubav (Atelje 212). U seriji Princ Rastko srpski, koju upravo snima, igra glavnu ulogu.

GENERACIJA KOJU GLUMIM

Marko Grabež: „Milena Marković nam je pomogla da shvatimo generaciju ‘dece cveća’ jer ih u predstavi nije mistifikovala, udarila ih je u najslabije tačke. Nas kao generaciju bombarduju pričama o rokenrolu, novom talasu, njihovom načinu života. I danas postoje slični muzički sadržaji, samo su marginalizovani i neka druga muzika i način života su prodrli u prvi plan.“

Miodrag Dragićević: „Majka i baba su mi uvek govorile kako iza svih nas ostaju samo priča i sećanja. Danas mi igramo predstavu o generaciji koja je nekada živela. To je dokaz koliko je ta generacija bila jaka, moćna, smela i nadahnuta. Uvek imam neku tugu u stomaku kada razmišljam o njima, kao da su bili ‘zamorčići’ na kojima se isprobavalo fatalno dejstvo heroina. Jednom kad to uradiš nije nikad treći put. Mislim da im je to bio beg, ali i skretanje pažnje sa bitnih tema koje su oni prepoznali i o kojima su razmišljali.“

Milica Trifunović: „Sve mi je uzbudljivo u vezi sa tom generacijom, naročito njen slobodni duh. Ima i danas slobode i buntovništva, ali je stavljeno u neke društveno prihvatljive okvire. Današnji mladi čovek koji ima stav ispada bezobrazan. Niko se ne pita da li on zaista ima potrebu da se njegov glas čuje.“

Jovana Gavrilović: „Svako vreme ima svoj manir i svoj stil. Likovi u ovoj predstavi nisu bili nikakvi ugnjetani slojevi radničke klase koji se bore za slobodu, već deca bogataša koja su sebi mogla da priušte rokenrol. To ne znači da je njihov doživljaj patnje i života bio lažan. I mi danas upadamo u iste zamke, samo u nekim estradnim okvirima. Uvek se pronađe neka viša sila, kao u ovoj priči heroin, koji su institucionalne strukture ponudile mladima da bi ih smirile. To se dešava i danas. Ljudi izađu na proteste, a onda neko izađe na ulicu i kaže – samo vi protestujte, to je vaše demokratsko pravo. Kada taj ‘neko’ podrži proteste on manipuliše mladima na način na koji se nekad koristio heroin.“

Filip Hajduković: „Nekad su se ljudi pucali u venu, a danas mladi na splavu vade pištolje i pucaju drugima u nogu. Prethodna generacija imala je kolektivnu ideju za koju su se borili, a danas je svako okrenut samo sebi, izgubljen u malodušnosti. Niko nema osećaj za druge.“

O MOJOJ GENERACIJI

Filip Hajduković: „Ne znam šta će se za pedeset godina govoriti o generaciji kojoj pripadam. Među mladima vlada malodušnost, ništa im nije dovoljno bitno. Biraju da ostanu u sigurnoj zoni – ja se, lično, borim protiv osećaja da će se sve rešiti samo od sebe. Ali koliko god ta zona bila sigurna, ona nije prijatna, jer život se dešava van nje, a mi ne učestvujemo u njemu.“

Marko Grabež: „Zavisimo od trenutnog društvenog uređenja. Jesmo ponekad inertni, ali mi smo samo posledica toga kako je postavljen društveni sistem. Preveliki značaj pridajemo međusobnom optuživanju, a samim tim i sami sebi. Krivi jesmo, ali ne toliko.“

Miodrag Dragićević: „Moja generacija i ne razmišlja o svetu koji je nasledila jer je ritam života takav da niko nema vremena za to. Sve se nekako dešava mimo nas. A mi nemamo vremena da se odaljimo i sagledamo širu sliku. Ne gajimo ni ono dobro što smo nasledili i treba da prenesemo u budućnost.“

Milica Trifunović: „Nikako se ne bih odrekla sveta u kome živim. Trudim se da živim za trenutak, uzimam u životu sve stvari koje su mi dostupne, i kakve god bile, one me izgrađuju. Ne znam da li pripadam ili ne pripadam ovom vremenu. Ali tu sam. I ja ne bežim od njega i hoću da ga živim.“

Jovana Gavrilović: „Ne mogu da se osećam da pripadam ijednoj generaciji jer ne osećam da delim ista htenja sa ljudima sa kojima delim godine. Patim za kolektivnim činom koji bi nas objedinio. Ja nisam ljubitelj ni pristalica individualizma, dominantne logike ‘use i u svoje kljuse’. To ne znači da nema na ovom svetu nikog ko misli isto što i ja. Ali zbog šarenolikosti i difuzije svega i svačega ne može da se ostvari kolektivni čin bilo koje vrste.“

O GLUMI

Jovana Gavrilović: „Ne treba mistifikovati glumački zadatak. Glumac pokušava da se kroz uloge locira kao osoba tumačeći neke druge mogućnosti. Traga za odgovorima, istinom ili neistinom. Ali na kraju krajeva, bavim se ovim poslom jer volim da izađem na scenu. Ne može se baviti ovim poslom ako ne možeš da podneseš taj osećaj prisustva na sceni. Ali to ne razlikuje ovaj posao od bilo kog drugog. Na početku studija, antički monolozi u stihu za mene oni nisu imali nikakve veze sa životom. Kada smo radili Antigonu, profesor Vladimir Jevtović me je pitao – šta biste uradili za svog brata? Rekla sam, naravno, da bih dala život za njega. Međutim, onda me je on upitao – a šta to znači? Ućutala sam shvativši da fraza ‘dala bih život za njega’ ne znači ništa. Morala sam da zamislim sve okolnosti koje bi dovele do toga da na kraju neko umre za nekog. Kada sam posle pola sata krenula da izgovaram sve te okolnosti, on mi je rekao – hajde sad to odigraj. Prvi put sam shvatila kako treba da odigram monolog u antičkoj drami u kojoj su svi u užagrenim odnosima života i smrti. Tek kad sam frazu rastavila na sastavne delove mogla sam da shvatim kako se tako nešto desi i mogla sam da igram scenu kad dajem život za nekog ili ga nekom oduzimam.“

Marko Grabež: „I glumci i reditelji i svi se trude da prošla vremena prikažu kroz današnje. I pored istraživačkog rada i truda da se što verodostojnije prikaže taj trenutak, nekada materijal ne pruža vezu sa današnjicom. Kada je obeležavana stogodišnjica Prvog svetskog rata, presela su mi takva pitanja – šta su mladi radili tada a šta rade danas, da li je ubistvo Gavrila Principa bio terorizam ili herojski čin. Nije to za poređenje. Svako vreme nosi sa sobom određena pravila i norme. I danas je vrlo moguće baciti bombu. Samo je pitanje da li imamo ideal zbog kojeg bismo to učinili.“

Filip Hajduković: „Retki su momenti opuštenosti, teško je razmišljati o velikim pitanjima kad ti usred predstave, na primer, pukne žica na gitari. Mistifikovano je da glumci penetriraju svoje likove i proživljavaju neko drugo vreme. Jako retko se desi da te gluma toliko obuzme i da uživaš. To su najlepši, ali i najređi trenuci.“

Milica Trifunović: „Predstava se ne završava premijerom. Svako tačno zna gde je mogao bolje. Ali, ako ne uspeš na jednom izvođenju, ideš dalje. Gluma je večan rad na sebi.“

Miodrag Dragićević: „Dok gledaš predstavu ili čitaš knjigu, umetnost te vraća na nešto ljudsko u tebi. Rađa ga ili budi ponovo. Bitno je ljude danas podsetiti šta je to nešto ljudsko u nama. Svi su danas impulsivni, na ivici živaca, i ne razmišljaju o široj slici. U ovom poslu izazivamo ljudsko u sebi.“