Evropsku uniju brane građani

Tokom dvodnevnog boravka u Srbiji, dr Mihaele Šrejer, potpredsednica Evropskog pokreta Nemačke i bivša komesarka za budžet Evropske komisije, održala je kao gošća regionalne kancelarije Fondacije „Hajnrih Bel“ dva predavanja – jedno o evropskoj privrednoj politici i drugo o stanju EU nakon burnih i neizvesnih izbora u Holandiji i Francuskoj, kao i onih koji predstoje u Nemačkoj i Italiji.

Iako su ove teme nesumnjivo važne, pitanje koje je u Srbiji iznad svih drugih, a tiče se odnosa Srbije i Nemačke, svakako je ono o odnosima Aleksandra Vučića i Angele Merkel, odnosno o podršci koju mu je ona dala tokom predsedničke kampanje.

„Nemačka podržava Srbiju, proces pridruživanja te zemlje i demokratski i privredni razvoj zemalja Zapadnog Balkana. Aleksandar Vučić je kao premijer zemlje kandidata za pristup EU, Srbije, posetio nemačku saveznu kancelarku. A zatim je otputovao kod predsednika Rusije. To u nemačkoj javnosti već je izazvalo iritacije zbog pitanja na koju pak stranu zemlja hoće da se orijentiše. Osim toga se na sastanak gleda kritički ukoliko do njega dođe pred izbore u kojima se bira ličnost, a ne lista. Tada je lako da se za domaću predizbornu kampanju iskoriste samo slike, a da se prećute kritičke izjave o tome da reforme vladavine prava tek predstoje, da je za te reforme neophodna saradnja sa aktivnom javnošću i nevladinim organizacijama kao važnim partnerima i da su sloboda štampe i govora od velikog značaja“, kaže dr Šrejer u razgovoru za „Vreme“.

„VREME„: Evropska unija zasnovana je na privredi, usklađenim zakonima i zajedničkim vrednostima. Ali sa našeg stanovišta, i sa stanovišta još nekih zemalja kandidata, vrednosti su nekako zaboravljene. Ponekad se čini da Evropskoj uniji nije stalo do vrednosti nego samo do stavki koje treba „štiklirati“ na polju ekonomije i zakonodavstva. Da li je moguće pristupiti Evropskoj uniji i ostati u njoj bez prihvatanja zajedničkih vrednosti?

MIHAELE ŠREJER: Ne. Evropska unija je vrednosna zajednica. Ona se temelji na vrednostima demokratije, poštovanja ljudskih prava, ravnopravnosti muškaraca i žena, zaštiti manjina, vladavini prava umesto samovolje. Pritom to nisu prazne floskule koje se deklamuju u okviru procesa pridruživanja ili se štampaju na luksuznom papiru i šalju u Brisel. To mora biti da se ukotvi i da zaživi u zakonima, institucijama, u procesu odlučivanja i u živoj demokratiji jedne zemlje. Ti politički kriterijumi moraju biti ispunjeni za pristup. Zato, dakle, odgovarajuća poglavlja 23 i 24 nisu nikakve pobrojane stavke, već je reč o tome da li će Srbija stanovništvu garantovati poštovanje elementarnih vrednosti liberalne demokratije. Upravo u toj oblasti je zato apsolutno neophodno da pregovore prate kritička štampa i nevladini akteri i organizacije.

Da li i kako Evropska unija treba da reaguje na događaje u zemljama članicama ukoliko su oni protivni zajedničkim vrednostima? Na primer u Mađarskoj, Hrvatskoj, Poljskoj?

Svakako. Evropska komisija može da pokrene postupak protiv povrede evropskog ugovora i da iskoristi novu proceduru za zaštitu vladavine prava. I ona to i čini. Pokrenula je postupke protiv Mađarske i Poljske i u tome dobila podršku Evropskog parlamenta. Ali i zemlje članice i savezi stranaka u Evropi moraju preuzeti svoj deo odgovornosti za zajedničke vrednosti. Kao poslednja mera protiv nepoštovanja liberalnih vrednosti zemlji članici može se oduzeti pravo glasa u Savetu, mada je za to potrebna saglasnost svih ostalih zemalja članica. Ali, ideja Evropske unije kao zajedničkog poduhvata za garanciju mira i slobode zasnovana je na zajedničkim vrednostima i zato se te vrednosti moraju zaštititi od napada.

Kako je Evropska unija došla u situaciju da ima nekoliko „komplikovanih“ državnih izbora u 2017. godini? Koji su faktori doveli do toga?

U Evropskoj uniji su, kao i u brojnim drugim zemljama, tokom proteklih godina populisti dobili na snazi. Oni polaze od individualnih strahova ljudi – od ekonomske globalizacije, od imigracije, zabrinutosti zbog globalnih konflikata – i kao odgovor propagiraju nacionalnu izolaciju. Oni se protive imigraciji, slobodnoj trgovini, protive se pluralizmu u društvu i liberalnim vrednostima i zagovaraju autoritarne režime i stilove vladavine. U Evropskoj uniji se takve stranke onda protive i članstvu njihovih zemalja u Uniji.

Da li je Bregzit bio „buđenje“ za Evropsku uniju?

Da. I glasanje o Bregzitu i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD predstavljaju „buđenje“. To je mnogim ljudima predočilo kakav je rizik posredi kada populističke stranke vode glavnu reč u državama članicama ili kada bi ušle u nacionalne vlade, i kada bi se Evropska unija destabilizovala. Evropska unija je još od osnivanja pre 60 godina neverovatno uspešna. Period mira od Drugog svetskog rata, od već 70 godina, u kom žive većina državljana Unije i njihove porodice – toga vekovima nije bilo na ovom kontinentu. Većina ljudi ne želi da ugrožava život u slobodi i demokratiji u ekonomski veoma uspešnom delu sveta, nego želi da ga osigura. To je mobilisalo proevropske snage i od tada stranke koje su protiv EU gube, dok proevropske stranke i kandidati ostvaruju bolje rezultate na izborima i dobijaju. To su pokazali izbori u Austriji, u Holandiji i prvenstveno u Francuskoj.

Šta je sa Nemačkom? Postoji li slika o Angeli Merkel kao braniteljki Evropske unije?

Srećom, Evropska unija ima milione i milione „branilaca“. Ipak su u demokratijama presudni građani i građanke. Njih u Evropskoj uniji s jedne strane predstavlja Evropski parlament, a s druge strane ih u Savetu predstavljaju njihove nacionalne vlade. I u Evropskom savetu – u krugu šefova država i vlada – Bregzit je delovao kao novi „lepak“ koji spaja Evropsku uniju. To ne znači da odmah postoji konsenzus o najboljem odgovoru na neki politički izazov, poput recimo migracije. Naravno da, s obzirom na različite tradicije, vlastita istorijska iskustva i različite političke pravce vlada zemalja članica, dolazi do sukoba, previranja. Ali i u tome je princip EU sjajan: ne fokusiramo se na razlike i ne dozvoljavamo da nas one podele, već gradimo na bazi onoga što nam je zajedničko. Zbog toga je Unija u tih 60 godina integracije postigla uspeh koji je postigla.

Koliko je jak pokret protiv Evropske unije u Nemačkoj?

To se zapravo ni ne može nazvati „pokretom“ protiv EU. Postoji jedna antievropska stranka (AfD – Alternativa za Nemačku). Ona se formirala tokom evropske dužničke krize, jer se protivila pomoćnim merama, npr. za Grčku, zbog finansijskog rizika po nemačke poreske obveznike. Sada dužnička kriza i pomoćne mere nisu više aktuelna tema i od 2015. je njihovo glavno pitanje migracija. Ta stranka je ksenofobična i sve više ide udesno. Ali, srećom, broj pristalica opada. Prema poslednjim anketama, oni bi na septembarskim parlamentarnim izborima mogli da dobiju sedam odsto glasova. Osim levičarske stranke, koja opet nije protiv EU već uvek zagovara stav po modelu „da, ali…“, sve ostale stranke su jasno proevropske, a najviše Zeleni.

Nemačka je jedna od najbogatijih zemalja EU. Da li to stvara neki vid neravnoteže unutar Unije?

Nemačka ima daleko najveći broj stanovnika u Evropskoj uniji i najveću ekonomiju. Stoga Nemačka ima veliki uticaj na opštu privrednu situaciju u Uniji. Kada privreda u Nemačkoj cveta, to je pozitivno za celu zajednicu – kroz direktne nemačke investicije u drugim zemljama članicama, kroz radna mesta u Nemačkoj, kroz uvoz iz drugih zemalja EU i kroz izvoz, naročito kad je u pitanju izvoz kapitalnih dobara za dalju proizvodnju. U Nemačkoj je privredni dohodak po glavi iznad proseka za EU – kao npr. i u Austriji i Holandiji. Najveći je u Luksemburgu i Irskoj. Ali i neke regije u zemljama članicama iz Srednje i Istočne Evrope, koje su Uniji pristupile tek 2004. godine, već su daleko iznad proseka. Prag i Bratislava spadaju među 10 najbogatijih regija u Evropskoj uniji, a i uopšte se dohodak po glavi stanovnika u većini novih zemalja članica znatno povećao nakon pristupanja Uniji.

Koje je lekcije Evropska unija naučila tokom krize u Grčkoj? I šta će se naposletku učiniti u vezi s tim problemom?

Pre krize, zemlje članice nisu dovoljno ozbiljno shvatale pravila i ciljeve za koordinaciju ekonomske i finansijske politike, iako su ih same odredile. Sada se to promenilo i pravila su stroža, naročito po pitanju smanjenja javnog zaduživanja i za bolju i transparentniju finansijsku politiku i upravljanje. Osim toga, u evrozoni sada postoji neka vrsta Evropskog monetarnog fonda (EMF). Odatle zemlje članice mogu da dobiju kredite u slučaju da na finansijskom tržištu ne bi više mogle da se refinansiraju pod prihvatljivim uslovima i ukoliko bez pomoći ne bi bile platežno sposobne, što bi imalo katastrofalne posledice po zemlju. Krediti iz MMF-a su za dotičnu državu veoma povoljni, jer za njih garantuju druge države iz evrozone. Ta međusobna solidarnost pokazuje da će Evropska unija, u slučaju nužde, pronaći rešenje i napraviti veliki korak u pravcu ekonomske i političke integracije. Za Grčku je to od velike pomoći. Ali ipak je ta pomoć povezana sa izvesnim uslovima, kako se ne bi ponovila situacija koja je dovela do finansijskog i privrednog problema u Grčkoj. Osim toga, Grčka iz budžeta Evropske unije dobija izuzetno velike dodatke za investicije. Tako da ja verujem da će Grci, uz vlastiti napor i uz pomoć Evropske unije, uspeti da izađu iz krize i ostvare privredni i socijalni oporavak – kao što su to uspele i druge države kojima je bila potrebna pomoć.