Kriza sistema improvizacije

Kada se početkom ovoga jula u Srbiji u štrajku našlo preko 3000 radnika u četiri poznate industrijske firme (Fijat Krajsler automobili u Kragujevcu, Gorenje u Valjevu, Goša u Smederevskoj Palanci i MBA „Ratko Mitrović“ – niskogradnja u Beogradu) u prvom trenutku mogao se steći utisak da se radnička klasa ovde budi, da ponovo postaje samosvesna svog „klasnog interesa“ i svoje „socijalne snage“, to jest da u njoj počinje da popušta strah od „narodne vlasti“ – koja na sve strane stalno pobeđuje, a od toga „radnička sirotinja“ nema vajde.

POSLOVI STOLEĆA: Iako je reč o različitim firmama, pa i različitim štrajkovima, moglo se prvo uočiti da ih većinom povezuje okolnost da su nominalni poslodavci štrajkača strane kompanije, pa su se kao „glavne“ pojavile parole da „nećemo da budemo jeftina radna snaga“ i da „nećemo da budemo predmet strane eksploatacije“. Međutim, kako su dani odmicali, videlo se da štrajkači, u praktično svim ovim slučajevima, više računaju na finansijsku pomoć i budžetsku zaštitu države Srbije, nego na razumevanje stranih ulagača. Jer ovde se sa dosta razloga smatra da je država sve zamesila i da zato ona svojom „snagom redistribucije“ mora da obezbedi svenarodnu solidarnost sa onima koji su slabo ili nikako plaćeni u ad hoc dogovorenim investicionim aranžmanima, koje su naši političari slavodobitno prikazivali kao „poslove stoleća“ (od NIS-a, Južnog toka i Fijata Srbija, do JAT-a, „Beograda na vodi“ i traganja za partnerima za Smederevsku železaru).

Zbog toga se sada može reći da ovi julski štrajkovi upućuju na zaključak da radnička klasa još ne skače na noge, već da je u Srbiji zapravo u krizi sam „sistem improvizacije“ u „pronalaženju investitora“ po svetu – sistem koji je kod nas na delu već duže od decenije, a koji su kao „političku protezu“ najviše promovisali nekadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić i nekadašnji predsednik Republike Boris Tadić, a potom ga je potpuno banalizovao prvo premijer, a sada predsednik Srbije Aleksandar Vučić. U prilog ove ocene dovoljno je reći da se Vučić čak javno, više puta, hvalio da stranim investitorima otvoreno govori da dođu u Srbiju i da će im on dati više privilegija nego bilo koja druga država – je li to neka državnička veština?

Samo u zemljama u kojima je vladala i vlada ogromna nezaposlenost, ovakva Vučićeva „bitka za nova radna mesta“ prihvatana je uglavnom sa aplauzima – a da je malo ko mogao ili hteo da upozori javnost da svaki takav „investicioni uspeh“ debelo košta ne samo sve građane Srbije, već i domaće privrednike koji stenju pod visokim poreskim nametima (kad je neko oslobođen poreza, drugi moraju plaćati više, to je bar jednostavno dokazati).

Na drugoj strani, sada se olako zagovara „ukidanje“ subvencionisanja stranih investitora u vreme kada među evropskim zemljama u tranziciji i dalje traje žestoka konkurencija na „investicionom tržištu“ (dve trećine novih radnih mesta se na taj način „kupuje“ u državama koje plaćaju cehove prethodnog privrednog zaostajanja). Tu vlada pravilo da one zemlje koje su spore i nevoljne u reformama, investitorima moraju platiti više – a najviše one gde o privilegijama investitora odlučuje najuži krug političke superstrukture, to jest gde o svemu može da odluči šef takve superstrukture. To je vrzino kolo iz koga je, takođe, opasno naprečac iskakati, kad se već toliko zavrtelo da je izgubilo svaku meru.

Cela ova priča o vezi štrajkova, jeftine radne snage i politički motivisanih privrednih improvizacija, kad je reč o julskim štrajkovima u Srbiji, najviše je u vezi sa „glavnim štrajkom“ – onim u Kragujevcu, štrajkom kome se zasad ne vidi mogući ishod. Prvi problem tog štrajka je što nema tog optimiste koji bi jednostavno mogao da konstruiše srećan ishod spora u kome Vlada Srbije zasad ne obećava krupnije pare iz budžeta za produženje „privilegovanog ugovora“ sa Fijat Krajslerom (postojeći ugovor ističe 2018. godine), dok strani ulagač čini se ne vidi profitnu perspektivu čitavog posla, uprkos postojećim privilegijama, a, na trećoj strani, radnici smatraju da neko mora bolje da plati njihov rad, koji je doista plaćen veoma loše za strandarde evropske (pa i svetske) auto-industrije.

DALEKO JE RUSIJA: U stvari, mi malo znamo ne samo o mnogim delovima tekućeg ugovora Srbije sa FCA nego i o tome, na primer, šta je tadašnji premijer Vučić, pre tačno godinu dana, jula 2016. godine u Torinu, razgovarao sa izvršnim direktorom FCA Altavilom. Tada je, posle ovog susreta dva suvlasnika kragujevačke fabrike, jednostavno saopšteno da „Fijat ostaje u Srbiji“, ali do javnosti nije stiglo ništa od uslova pod kojima bi ta poruka imala neki kredibilitet. Jedino što se dogodilo bilo je da je te godine iz FCA u Kragujevcu otpušteno 900 radnika – je li to bio uslov ostanka ove svetske kompanije u šumadijskom Detroitu i neće li se nešto slično dogoditi i ove godine?

Ima mišljenja da je Italijanima od početka posla bilo olako stavljeno u izgled Evroazijsko zajedničko tržište, to jest rusko i kazahstansko tržište – iako u modelu fijat 500 L, koji je jedini auto proizvod u Kragujevcu, ne dominiraju srpski delovi, što je navodno uslov za aktiviranje famoznog srpsko-ruskog sporazuma o slobodnoj trgovini. Uzgred budi rečeno, taj srpsko-ruski ugovor o slobodnoj trgovini nije dosad bio ni od kakve koristi za Srbiju, a neće nikad ni biti od koristi za srpsku industriju, a pogotovu neće privlačiti nikakve strane investitore u Srbiju, upravo zbog nekoliko takvih klauzula o „poreklu proizvodnje i ugrađenih delova“ – mada se u njega kleo, a i dalje se zaklinje čitav proruski lobi u Beogradu. Ali to je već neka druga gubernijska skaska.

U ovom trenutku, kada još ne znamo da li će štrajk u Kragujevcu biti „zamrznut“ da bi počeli pregovori štrajkača sa menadžmentom FCA i kada, ne znamo dokle će izdržati predsednik Aleksandar Vučić, premijerka Ana Brnabić i ministar privrede Goran Knežević da ovoga puta odbiju „ceh“ povećanih plata u kragujevačkoj fabrici na račun državnog budžeta, sada i u novom kolektivnom ugovoru, neumesno je i teško sa strane davati brzoplete savete kako da se izađe iz ćorsokaka. Da je privredni sistem u Srbiji čvršći, investicioni ambijent bolji, a da institucije sistema imaju autonomiju, ne bi se vodila „bitka za interpretaciju“ odgovornosti za probleme u srpskim fabrikama čiji su akcionari strani rezidenti, već bi se tražila nova rešenja ili novi vlasnici bez patriotskog opterećenja koje je, po iskustvu, uvek veoma skupo za najširi krug građana.